Studenti prevaranti su uz pomoć "trojanaca" položili hiljadu ispita. Za ovu uslugu platili su prevarantima, prema nekim procenama, oko 200.000 evra. Prodor "trojanaca" otkrili su i policiji prijavili profesori Pravnog fakulteta u Beogradu. Ovu vest objavili su gotovo svi mediji.

Još pre godinu i po dana Ekonomski fakultet u Beogradu ukazao je na tu ostapbenderovsku šemu "polaganja" ispita, a dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Božidar Cerović u izjavi za "Blic" kaže da je tada SUP pokrenuo istragu, ali da je iz nepoznatih razloga sve stalo.

Na ova dva fakulteta, ali i na još nekim, za sada neapostrofiranim, šema je bila vrlo slična: "menadžeri" su nalazili studente koji su bili voljni da plate od 200 do 750 evra da neko umesto njih izlazi na ispit. Po pronalasku "klijenata" pronalaženi su VKV "trojanci", zavisno od usmerenja, a zatim su na scenu stupali falsifikatori indeksa i ličnih isprava. Opremljeni svom potrebnom dokumentacijom, "trojanci" izlaze na ispit, a po položenom ispitu sledi isplata. U saopštenju policije ističe se da je ova mreža "trojanaca" nekoliko godina poslovala vrlo uspešno. Privedeno je dvadesetak Beograđana koji su učestvovali u ovom biznisu, a Prvo opštinsko tužilaštvo već je podiglo nekoliko optužnica.

Dekan Ekonomskog fakulteta smatra da su "masovnost studenata i razvijene tehnologije proizveli novu pojavu organizovanog ‘polaganja’ ispita".

Slika je, čini se, ipak znatno složenija: na poznatim svetskim univerzitetima, gde se i masovno studira i primenjuju nove, razvijene tehnologije, ovakvih masovnih prevara – nema.

Možda uzrok treba tražiti u sveopštem propadanju naših univerziteta. O katastrofalnom položaju većine naših visokoškolskih ustanova na stranicama "Vremena" ispisan je maltene roman u nastavcima. Da bi popunili fondove, neki fakulteti su počeli da se snalaze na razne načine, a neki i da pribegavaju najrazličitijim marifetlucima. Pokazalo se da je upisivanje gotovo neograničenog broja studenata jedan od najsigurnijih i najunosnijih načina da se reše hronične finansijske migrene.

Svakako da je nekontrolisanom bujanju samofinansirajuće studentske populacije i velikom haosu na mnogim akademskim ustanovama veoma doprineo i ozloglašeni stari zakon o univerzitetu, po kome su dekani imali zapravo neograničenu vlast.

Neki od naših najvećih fakulteta pretvaraju se u fabrike ispita, gde nema kontakta između profesora i studenata, gde profesori prvenstveno misle na zarade…

Pravni fakultet je bio jedan od jakih stubova Miloševićevog režima, ali i jedna od najtvrđih barikada studentskom protestu: ovde je, dobrim delom i zbog novopečenog profesora Šešelja, među prvima uvedeno profesionalno obezbeđenje i treniranje strogoće, a dekan Oliver Antić je, da podsetimo, izveo najveću čistku profesora u istoriji Pravnog fakulteta. Možda ga je zato Miloševićev režim nagradio, između ostalog, automobilom i nameštajem, kako se može zaključiti iz pedantnog službenog dnevnika Josipa Rajde, bliskog saradnika Bracike Kertesa, koji ovih dana u novinama izlazi u nastavcima.

Antić je sa fakulteta udaljio neka od najpoznatijih imena, ali je možda za budućnost ove visokoškolske ustanove važnije koga je sve doveo. Mnogi su apsolutno nepoznati u naučnoj i stručnoj javnosti.

NADNARAVNE POJAVE: "Trojanci" su užasan problem koji će, treba se nadati, uz pomoć policije biti rešen. Ali, da li će akademska javnost ikada ozbiljnije prelistati, oceniti, a možda i odbaciti neke udžbenike koji su ispod akademskog nivoa? Naše najtiražnije knjige, udžbenici od osnovne škole do univerziteta, izazivaju izgleda najmanje pažnje.

Stručnjaci ukazuju da, na primer, udžbenik Međunarodno krivično pravo profesora Zorana Stojanovića, ministra pravde u vreme Slobodana Miloševića (svojevremeno hitno preuzet sa novosadskog Pravnog fakulteta), podseća na kakvo pučko-školsko štivo za srednju školu nižeg ranga, sve sa pitanjima na kraju udžbenika. Poruka je, verovatno, ako naučiš tačne odgovore na zadata 52 pitanja – onda sigurno polažeš. I to se zove studiranje…

Na kraju udžbenika postoji, kao što nalažu akademski uzusi, spisak literature: stručno oko otkriva da se sve svodi na napad na Haški tribunal.

Prof. dr Vojin Dimitrijević naglašava u razgovoru za "Vreme" da autoru niko ne osporava pravo da ima svoje, negativno mišljenje o ovoj međunarodnoj instituciji. Međutim, u bibliografiji ne postoji nijedan rad naših autora koji imaju pozitivan ili neutralan stav prema Haškom tribunalu. Najbolji komentar Statuta Haškog tribunala napravila je prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić. To se u ovom udžbeniku uopšte ne pominje. Ali, zato su tu svi napadi na Haški tribunal iz pera poznatih i sasvim nepoznatih pravnika. Jedan od bisera u ovom udžbeniku iz kojeg današnji studenti Pravnog fakulteta uče međunarodno krivično pravo može se naći na strani 102 gde se tvrdi da postoji sličnost Haškog suda sa zloglasnim procesima za političke delikte u bivšim socijalističkim zemljama.

Među udžbenicima na beogradskom Pravnom fakultetu je i 17. dopunjeno i izmenjeno izdanje Međunarodnog javnog prava profesora Smilje Avramov i Miljenka Kreće; ova knjiga je u međuvremenu narasla, kao i većina sličnih udžbenika, na 710 strana i ima ukupno 569 fusnota. Knjiga je izdata 2001, a najveći broj fusnota upućuje na dela objavljena pre 1976. godine!

Među fusnotama 134 odrednice upućuju na radove starije od 50 godina. Za period od 1976. do danas ima samo 58 fusnota, koje mahom upućuju na dela samih autora najpoznatih po teoriji zavere.

Međunarodno pravo je jedna neviđeno dinamična oblast i vremešnost fusnota objektivno ilustruje kakav je to udžbenik.

Knjiga profesorke Avramov Trilateralna komisija – Svetska vlada ili svetska tiranija, uzgred budi rečeno, izdata je u odnedavno poznatom preduzeću "Veternik".

Jedna od knjiga na koju se upućuju studenti je Neokortikalni rat autora Svetozara Radišića, dugogodišnjeg portparola Vojske Jugoslavije koji je poznat po tome što se bavi nadnaravnim pojavama. Radišić piše da novi koncept rata koji primenjuje Zapad sadrži i neke dodatne dimenzije bez presedana u istoriji ratovanja: sem fizičke sfere, to jest borbenih dejstava, obuhvata i mentalnu i duhovnu sferu kroz nastojanje da se deformiše genetski kod protivnika kako bi agresor lakše ostvario svoje ciljeve(!?). To je, valjda, taj neokortikalni rat…

Praktikum za međunarodno javno pravo sadrži materijale o svemu i svačemu: od američkog ustava iz XVIII veka i Rimskog statuta do brojnih dokumenata međunarodnog sudstva, ali nema ni izvoda iz Statuta Haškog tribunala.

Da li je uopšte slučajno što su studenti beogradskog Pravnog fakulteta izružili i izviždali britanskog ambasadora Kroforda, kao i Natašu Kandić iz Fonda za humanitarno pravo?

ĐACI –ĐAVOLI: Čak i u vreme najstrože partijske države profesore fakulteta biralo je Naučno-nastavno veće na osnovu referata koje je morala da piše komisija kompetentnih, kandidatu ravnih ili starijih kolega. Ta forma se poštovala. Kako je partija pokušavala da utiče na pisanje referata, na tok glasanja – drugo je pitanje.

U "godinama raspleta" te forme više nije bilo: referate su isuviše često pisali anonimusi i, što je najvažnije, dekan nije morao da ih poštuje. Formalno, i tada je mogao da se pravi prigovor dok izborni materijal o kandidatu "stoji" i daje na uvid javnosti.

Uzmimo slučaj dr Vojislava Šešelja: referat za njegov izbor za profesora Pravnog fakulteta u Beogradu pisala je komisija koja je bila sastavljena od pravnicima potpuno nepoznatih ljudi.

Žalosna je činjenica da je na izbor dr Vojislava Šešelja prigovor napisao samo jedan penzionisani profesor Pravnog fakulteta, a to je Radoslav Stojanović. Posle izbora Šešelja samo je profesor dr Gaša Knežević u znak protesta dao ostavku i napustio Pravni fakultet. Profesor Stevan Lilić je krenuo u akciju da se Šešelj razreši ovog zvanja tek pošto ga je Šešelj u svom stilu, veoma grubo i senzacionalistički, optužio za neki navodni plagijat.

Posle jedne nevešte pravničke intervencije kojom je Šešelj trebalo da bude udaljen sa fakulteta, lider radikala se žalio sudu, dobio je spor i kada danas pred Haškim tribunalom izjavljuje da je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, to tehnički nije netačno.

Dekan Antić je doveo Šešelja, ali i mnoge za koje se ne zna ko su, ni da li zaslužuju da budu univerzitetski profesori. Na Pravnom je, kao i na Medicinskom bilo munjevitog penjanja po "Jakovljevim lestvicama", ali pravnici, za razliku od medicinara, nisu želeli ni tračak najblaže lustracije, ni najmanje provetravanje.

Istina, posle postoktobarskih promena neki profesori su vraćeni. Promena je bilo još: za vreme protesta studenata zbog visine školarine čulo se, nezvanično, da su plate profesora zavidno porasle i da na ovoj visokoškolskoj ustanovi iznose i do 90.000 dinara. Ova informacija je proglašena službenom tajnom. U raspravama oko reforme univerziteta ova stara visokoškolska ustanova nije se čula.

Pravni fakultet je na jednom planu ipak bio vrlo aktivan i nekoliko puta se oglašavao u javnosti: dva puta je 51 profesor potpisao peticije protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Na Pravnom fakultetu je okrilje našlo i Udruženje "Sloboda" za odbranu Slobodana Miloševića čiji je sekretar Branko Rakić, nastavnik na ovom fakultetu; on na Pravnom održava skupove i tribine "Slobode".

Očigledno, ako se jedna akademska sredina punila takvim profesorima i ako oni daju intonaciju, ako se upisivao ogroman broj studenata zapravo bez prijemnog ispita, ako se pre svega gleda zarada, stvara se jedna pučko-školska atmosfera u kojoj nikako nije ideal biti dobar student. Na te fakultete-kombinate gde praktično nema nikakvog kontakta između profesora i studenata lako prodiru "trojanci".

Posebno zabrinjava krajnje nesavremena nastava: na mnogim fakultetima, pa i na Pravnom fakultetu u Beogradu, još se hvataju beleške, a profesori se hvale kako su im časovi odlično posećeni! Studenti su prisiljeni, da bi položili neke ispite, da ponavljaju nemoderne, nakazne, idiosinkratske stavove pojedinih nastavnika o svetskoj zaveri, uništavanju genetskog koda nacije i neokortikalnim ratovima…