U ponedeljak 21. aprila, po mojem ovlašćenju, advokat Zoran Stojković podneo je Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbe protiv Vladimira Popovića Bebe, ustanove u kojoj je Popović zaposlen i protiv izdavača "Politike".

Popović, po ovlašćenjima srpske vlade – šef Biroa za komunikacije, sadamizuje srpske medije, raspršuje atmosferu hajke, linča, straha i prisluškivanja. Zloupotrebljavajući odocneli obračun države sa mafijom, u funkciji tumača istrage, Popović se postavio kao prinudni upravnik svih medija. To predstavlja državni zločin protiv javne reči, zdravog razuma, međunarodnih standarda, interesa srpske javnosti i kompromitaciju obračuna sa mafijom. Svako pitanje koje se danas silom privremeno zatvara – ostaće zauvek otvoreno. Njegovom pritisku odolevaju samo urednici koji znaju da svaka diktatura nad medijima prethodi diktaturi nad građanima.

Skandalozno monopolizujući javnu reč, Popović je na vladinim brifinzima za glavne urednike u više navrata pominjao Aleksandra Tijanića u kontekstu navodne organizovane grupe za medijski pritisak. Neistina! Od četvoro navedenih nikad nisam video dvoje, jednog nisam sreo skoro dve godine. Preostali "član" je blizak saradnik Slavka Ćuruvije, autor knjige o njemu i moj dugogodišnji prijatelj. Neću se odreći tog prijateljstva čak i kad bi Popović, imaju isto prezime, ponudio da ga zameni. Ja, naime, biram prijatelje.

Šta je od svega što Popović pripisuje meni krivično delo? Raspitivanje o uspehu mitinga Koštunice u Čačku, razgovor sa Veljom Ilićem o njegovoj kandidaturi, telefoniranje sa prisluškivanog telefona, moje pisanje, moja ubeđenja, moja verovanja, moj politički izbor, moj navodni uticaj? U koje paragrafe to spada? Kolika je predviđena kazna? Popović i ja znamo da je reč o mojoj virtuelnoj, nepostojećoj krivici. Ono što je ovde stvarno jeste njegov pokušaj da montažom isečaka istrage, konstrukcijama i neinteligentnim lažima, po svaku cenu pipke istrage rastegne do mene. Istina je ono što služi nekima u DOS-u, citat je delimično preuzet iz bestselera poznatog nemačkog esejiste Adolfa. Neka dva meseca odležim u istražnom zatvoru, biće Popoviću dosta. Ali, da promenim svoja ubeđenja o njemu i ljudima koji nemaju odgovor na pitanje – zašto sve što možete danas niste mogli juče kad ste juče znali sve što znate danas – malo je dva meseca zatvora. Tužno, u današnjoj Srbiji Popoviću nemam gde da odgovorim nego na sudu. On će tamo doneti dokaze protiv mene. Ja ću priložiti njega.

Što se tiče "Politike" i njenog glavnog urednika Milana Mišića, sud treba da ih uputi u osnove novinarskog zanata: ne smeju se ljudi hapsiti po medijima pre nego što su uhapšeni po policijama. U tekstu pod nazivom "Policija steže obruč oko ubica" nekad ugledna "Politika" navela je da sam priveden. Ili im je neko naredio da to urade ili su tekst pustili pre vremena. Svejedno. Neka sluge same objasne i same plate sopstvenu sramotu. Moje je da im pokažem kako se može živeti bez straha, ako se prihvati cena; hoću da pokažem da se u medijima ne sme suditi i presuđivati pre suda; hoću da se suprotstavim epidemiji straha; da se narugam sistemu u kojem svaki moćnik na spisak neprijatelja dodaje svakog koji mu se ikad zamerio smatrajući da će ovo trajati večno i da se niko nikad neće pitati šta je ko radio na marginama obračuna sa organizovanim kriminalom i kriminalizovanom državom.

Dakle, neću više da trpim Popovića kao Pol Pota srpskog novinarstva. Neću da verujem da jedan vek postojanja čini "Politiku" izlapelom i neodgovornom. Takođe, neću da budem kolateralna žrtva osvete glavnih junaka mojih tekstova. Zato, neću čekati da dođete po mene, ja dolazim po vas. Pa na sud! Kad nisam bio Gavrilo Princip, neću da budem ni Drajfus. Kakvi ste vi Francuzi, takav ću vam ja biti Zola!