Pre nedelju dana otvorena je rekonstruisana zgrada Beogradskog dramskog pozorišta, a prigodna svečanost je bila, što bi rekli, na nivou; bio je prisutan veliki broj zvanica iz političkog, medijskog, estradnog i srodnih establišmenata (odlučite sami kojem od njih pripada Željko Mitrović koji je takođe bio prisutan), držani su govori, zujale kamere, tamanjeni kanapei… Obična publika, koja ne ume da uoči promene u tehničkoj opremljenosti pozorišta, mogla je da uživa u obnovljenom foajeu i, posebno, u novim udobnim stolicama u velikoj sali (nju od sada zovemo "sala za seke" pošto su stolice prljavoroze boje, za razliku od istih takvih, samo tamnoplavih, u maloj sali BDP-a – "sali za bate").

Iako je akcenat ovog eventa očito bio na spomenutim parateatralijama, ne bi bilo zgoreg videti i šta je upravnik BDP-a, gospodin Bradić, ponudio svojim zvanicama za ovaj, em inauguracioni em premijerski okazion. Izveden je komad Frederik ili bulevar zločina savremenog francuskog dramatičara Erika-Emanuela Šmita, koji je poznat našoj publici po komadu Zagonetne varijacije igranom u Narodnom pozorištu. Već sam naslov upućuje nas i na tematske i na žanrovske odlike ovog komada: u žanru bulevarskog pozorišta razvija se dramska priča o Frederiku Lemetru, jednom od najvećih glumaca francuskog bulevarskog teatra 19. veka ("Bulevar zločina" bio je popularni naziv za pariski bulevar Du Tample u kome su bila smeštena privatna pozorišta).

INSTITUCIJA BULEVARA: Ako se nekome zavrtelo u glavi od reči "bulevar" u prethodnoj rečenici, da malo pojasnimo stvar: u okviru melodramske priče o slavnom glumcu i njegovoj obožavateljki (s nekim usputnim pustolovinama antirojalističkih pobunjenika), tematizuje se sudbina pariskog bulevarskog pozorišta 19. veka, u rasponu od njegovog velikog uspeha do političke cenzure. U tom kontekstu javlja se i jedna misao koja treba da odbrani ovu vrstu teatra: kao umetnost za narod, bulevarsko pozorište je veoma važna demokratska institucija… Kad se sve sabere, cinik bi rekao da se ovde sprovodi autopoetički koncept (bulevarska drama problematizuje bulevarski teatar), ali je takođe moguće da je takvo poetičko poigravanje stvarno bila Šmitova namera, s obzirom na to da je on vrlo ironičan autor.

Malo šta je od bilo kakvog ironičnog poigravanja ostalo u predstavi koju je režirao Milan Karadžić: naprotiv, u njegovom scenskom aranžmanu, dinamičnom i dopadljivom kao i uvek, verbalni humor komada bio je dosta neutralisan nekim prenaglašenim, potcrtanim komičarskim rešenjima, pre svega onim Vesne Čipčić. Jednu od retkih zaokruženih i decentnijih komičarskih uloga ostvario je Mima Karadžić kao lukav, preduzimljiv i simpatičan upravnik pozorišta.

Iz tog opšteg povišenog tona izdvajao se Dragan Nikolić u naslovnoj ulozi glumca Frederika Lemetra, ali se ispostavilo da to nije bilo dovoljno; u nedostatku odgovarajućeg rediteljskog vođenja, Nikolić nije dramski elaborisao razvoj svog lika, tako da Frederikovo završno, bolno suočavanje sa samim sobom, zapravo s nestalnom i nepouzdanom glumačkom prirodom, nije bilo uverljivo. Nikolićeva partnerka, mlada debitantkinja Hristina Popović, istakla se scenskom pojavom i nagovestila sklonost ka dramskim ulogama… Na samom kraju predstave, reditelj je pokušao da scenski poentira Šmitovu apoteozu bulevara, a preko njega i celog pozorišta, ali u tome nije uspeo: prizor s mrtvim Frederikom koji jaše na nekom jednorogu delovao je potpuno parodično u svojoj izuzetnoj patetičnosti.

Fenomen ove premijere i celokupne društvene i medijske fertutme koja se oko nje napravila, ne može se sagledati na pravi način, ako se ne uoči i njeno naličje. Naime, nepunih nedelju dana pre ove predstave, premijerno je izveden, na sceni Bitef teatra, projekat iz oblasti savremenog plesa, Lift, koji nije privukao ni približno tako veliku pažnju medijske i političke elite; naprotiv, prošao je gotovo nezapaženo… Ipak, pre nego što ova dva događaja dovedemo u vezu, sučelimo i od njih stvorimo fenomen, treba nešto reći i o imanentnim umetničkim odlikama ove druge predstave.

ALTERNATIVNI LIFT: Autori predstave Lift odlučili su da se program sa sinopsisom njihove priče podeli tek po završetku izvođenja, pa su na taj način pružili mogućnost (izazov?) gledaocima da razvijaju potpuno slobodne asocijacije. Ako ovog puta krenemo od kraja, od dotičnog sinopsisa napisanog u formi novinskog članka iz crne hronike, saznaćemo da se priča plesne predstave Lift odvija u zaglavljenom liftu u kome se odigrala strašna životna tragedija – muškarac je raskomadao i pojeo ženu. Da li iz konkretne scenske akcije gledaoci mogu da rekonstruišu baš ovu morbidnu priču, to nije nimalo bitno; ono što je bitno jeste to da je koreografsko-rediteljska zamisao autorskog tandema Isidora Stanišić i Čarni Đerić ponudila razgovetne konture jedne klaustrofobične situacije u kojoj On i Ona, primorani da dele skučeni prostor, prolaze kroz različite odnose i stanja, od zadovoljstva do tlačenja.

Pored igre dvoje izvođača, Bojane Mladenović i Čarnija Đerića, ravopravni činilac ove situacije jeste i dotični klaustrofobični prostor – jedan providni kvadar (autor scenografije je Boris Maksimović) koji omogućava raznovrsne asocijacije, od sâmog lifta do nekakve svemirske kapsule. Scenografsko rešenje ne nudi ove asocijacije samostalno, već zahvaljujući promišljenom odnosu koji se prema njemu uspostavlja u scenskoj igri; naime, koreografska postavka s telima koja se spuštaju, penju, i klize duž providnih zidova stvara utisak nekog zatvorenog, bezvazdušnog prostora u kome ljudi mogu da se kreću u svim pravcima, ali iz koga, definitivno i neopozivo, ne mogu da izađu… Ova minimalistički svedena scenska zamisao može da se shvati kao posveta čuvenoj predstavi Tela Saše Valc i njenom nezaboravnom prizoru s providnim sarkofagom u kome ljudska tela cure, klize, međusobno se pretapaju, gnječe, sudaraju.

Središnje scensko dešavanje smešteno je u širi dramski okvir: u predstavi se pojavljuje i jedan misteriozni lik (igra ga Dušan Murić) koji predstvalja neku vrstu pogleda sa strane. Njegova dramska funkcija može se tumačiti na krajnje slobodan način – on može da bude anđeo smrti, dijabolični reditelj, ili samo posmatrač i "letopisac". Poslednja u ovom nizu asocijacija proističe iz činjenice da on na samom kraju predstave iseca tekstove iz novina koji se, valjda, odnose na morbidni događaj iz lifta… Ovo dramaturško-rediteljsko proširivanje nije bilo najsrećnije rešenje jer je unelo nepotrebnu narativnost u široko asocijativno polje koje pruža glavna scenska situacija. Nagli završetak, relativno kratko trajanje i ovaj upliv narativnosti bili bi jedine veće primedbe na ovo vrlo zanimljivo i ozbiljno ostvarenje.

Ako sada, na samom kraju, uporedimo ove dve predstave, jasno će se pokazati da su one potpuno suprotne po nekim opštim kriterijumima – svojim umetničkim odlikama, medijskoj prezentaciji, društvenom značaju koji im je dodeljen; jednostavno rečeno, prva oličava mainstream u našem pozorištu, a druga alternativu. Međutim, ova oštra diferencijacija je samo na prvi pogled logična, jer malo dublje poniranje ukazuje na izvesne protivurečnosti, pogotovu kad se imaju u vidu svetski pozorišni tokovi.

Naime, retko gde u Evropi savremeni plesni teatar ima alternativni status. Trupe i umetnici koji stvaraju ovu vrstu teatra su "alternativni" samo zato što su tragalački orijentisani, što se ređe povinuju proverenim umetničkim modelima; nasuprot tome, njihov društveni značaj, medijska prisutnost i finansijska osnova nisu nužno alternativne. Naprotiv, neke trupe i umetnici iz oblasti savremenog plesa se apsolutno mogu smatrati mainstremom u svojim sredinama: Filip Dekufle redovno gostuje u pariskoj Operi, Vilijem Forsajt godinama ima na raspolaganju celo gradsko pozorište najbogatijeg nemačkog grada Frankfurta, Saša Valc je kodirektor čuvenog berlinskog pozorišta Šaubine u kome nastupa njena trupa itd.

Što se tiče mainstrema, i tu stvari stoje drugačije nego u svetu. Neosporno je da ovu poziciju, gotovo svugde u svetu, zauzima bulevarsko (komercijalno, zabavljačko) pozorište, ali se ono za nju nije izborilo uz finansijsku podršku države, niti ovu vrstu pozorišta promoviše društvena elita. Naprotiv, reč je o pozorištu relativno skromnih estetičkih zahteva, koje je kao takvo vrlo popularno, pa zato može samostalno da se izdržava. Dakle, problem s našim bulevarskim pozorištem nije u tome što ono postoji, već u tome što ono, s društvenom (čitaj finansijskom) podrškom kakvu je imao projekat svečanog otvaranja BDP-a s predstavom Frederik, poprima karakter elitne umetnosti, a to je čista besmislica. Bulevarsko pozorište je sasvim legitimno, ali samo ako se pravi od privatnih para!