Od svega što je Zoran Đinđić izgovorio, njegovi naslednici najradije citiraju onu rečenicu upućenu njegovim potonjim ubicama, posle neuspelog pokušaja na autoputu. Rekao je, otprilike, da je besmisleno verovati da bi njegovo uklanjanje moglo nešto da promeni pošto u Srbiji postoje institucije… Kao što znamo, nije ubedio ubice, ali naslednike jeste, ili barem oni nastoje da uvere sve nas i same sebe da je sve pod kontrolom i da institucije i oni u njima znaju šta rade.

Što se policije tiče, ta institucija zbilja radi bolje nego ikad, prebacuje sve poznate norme i već je pokazala da se ubistvo premijera nije isplatilo ni ubicama ni naručiocima, niti ikome ko se tom podvigu mogao diviti. Ali, ako je novi premijer takođe institucija ili njen predstavnik i ako nastavi kako je počeo, onda će ispasti da je Đinđić pogrešio i da je u Srbiji ipak nastala velika institucionalna rupa. Mislim na Živkovićevu izjavu o štampanju lažnog novca, koju bi izgleda svi hteli da zaborave.

Kad bi bilo moguće, to bi i bilo najbolje. Ili da se pravimo da nismo čuli, a ako ko iz velikog sveta upita šta je to značilo, da okrenemo na šalu. Da kažemo, recimo, kako tamo u Nišu neguju tradiciju malo produženog obeležavanja praznika Prvog aprila. Dakle, ovo je jedna od tih situacija kad bi, iz razloga patriotskih, trebalo da pred drugima krijemo bruku, ali među sobom ipak moramo da znamo o čemu se radi.

Bojim se da je namera premijera Živkovića, tj. ono što je hteo da postigne bilo još gore od onog što je rekao. A hteo je bez sumnje da napadne i ospori guvernera Dinkića i legalitet njegovog preimenovanja NBJ u NBS, odnosno da eliminiše političkog protivnika s kojim je još pokojni Đinđić bio zaratio. Razumeo sam neke kritike na guvernerov račun, poput one da pokazuje višak političkih ambicija i volju da se petlja u sve, ali njegovi uspesi su neosporni. A i da nisu, pokušaj rušenja guvernera zato što je osnovao rivalsku stranku i to preko kompromitovanja i nacionalne banke i nacionalne valute – sve to usred vanrednog stanja – to je prosto nepopravljivo.

Nepopravljivo? Njih dvojica odmah su se sreli i navodno sve izgladili, to jest o tome se više ništa nije čulo. Ali, ostaje činjenica da vanredno stanje ipak nije samo za kriminalce nego i za neke političke protivnike, i to s Dinkićem nije jedini takav slučaj. Ni tretman DSS-a i Koštunice nije, naime, nimalo fer, barem dok policija izrazi osnovanu sumnju da su oni učestvovali u zaveri za političko ubistvo. Tražilo se samo malo strpljenja i nije ga bilo. Neki od mladih, pregrejanih i brzopletih dosovaca kao da su hteli da sve svoje protivnike zgrome i zbrišu jednim potezom.

Vanredno stanje trebalo je samo da omogući da se nešto očisti. Ako se tražilo od svih da zaćute, da ne ometaju policiju, onda je taj prekid programa morao da važi i za samu vlast. Za nju pogotovu. Ona je tu priliku uglavnom propustila i tako dok jedni uklanjaju staro đubre, drugi dodaju novo. I dalje verujem da je vanredno stanje bilo sasvim opravdano i da je ono što policija radi krupnije i važnije od svih političkih zloupotreba, ali velika je šteta što cela operacija nije izvedena savršeno nepristrasno, neselektvino i pravedno. Logično je što je deo opozicije policiji sumnjiv jer se očigledno radilo o političkom ubistvu, ali ako akcija ima tako širok zamah, ako je objavljen rat svakom bezakonju, onda ne vidim zašto se policija ne bi zainteresovala i za neke od ljudi iz vlasti. Nimalo ne sumnjam da je podzemlje umelo da neguje dobre odnose s raznim strankama i sigurno nije bežalo od onih na vlasti. Pa ako se privode Koštuničini ljudi, ne vidim što ne bi policija proverila ima li istine u glasinama koje prate, recimo, Čedomira Jovanovića ili Nenada Čanka. Ako bi ih to koštalo političke karijere, pa, šteta, ali snašli bismo se i bez njih nekako.

U tom smislu Koštuničin protest je opravdan, mada je sasvim neumestan njegov strah od povratka na četrdesetpetu. To se ne ponavlja tek tako i ništa danas ne podseća na ono vreme. Ne preti nama nikakav teror i ničija diktatura. Problem koji zemlja ima jeste čudovišan i zahtevao je vanredna ovlašćenja, a verujem da ima razloga da nešto od toga ostane i u Krivičnom zakonu. Ali, suštinski je važno da se obezbedi poverenje ljudi u izvršnu vlast i njene organe.

Ako je već kasno da se spreči bilo kakva politizacija vanrednog stanja i policijske akcije, nije kasno da se uspostavi ravnoteža. Ne na silu, ne po svaku cenu, ne kao kad se utvrđuju nacionalne kvote u višenacionalnim predstavničkim telima. Ali, ako bi na kraju ispalo da baš niko iz vlasti nije imao baš nikakvih dodira s ljudima iz podzemlja, to ni deca neće verovati. Deca su ovde već neko vreme jako sumnjičava.

Ne mislim da u vlasti ima ljudi koji su baš lično umešani u najgori kriminal, kao što su ubistva, droga, otmice, razbojništva, ali po mojoj slobodnoj proceni, onako odoka, dobra polovina ovdašnje političke klase jeste ugazila u razna bezakonja. Preko granica do kojih bi smeo da ide neko ko želi da opstane u javnom životu jedne pristojne zemlje. Ali i ako hoćemo da budemo manje strogi i ako se složimo da nam ni zemlja nije baš toliko pristojna, svejedno u ovoj operaciji vlast mora da podnese neke žrtve. Ne samo simbolične.

To je jedini siguran način da se jeftino ne izgubi i ne prokocka poverenje stečeno smrću Zorana Đinđića i senzacionalno uspešnom policijskom akcijom.