Najdraži i jedini moj,

čuo si sigurno vesti, nađene su kosti Ivana Stambolića, zamisli gde, na Fruškoj gori, pitala sam se da li da ti pišem o tome, šta imamo mi sa tim, Markićev restoran radi sve bolje, stvari u JUL-u kreću opet dobrim tokom (posle cirkusa koji je Nenad priredio), Rusija je u proleće čarobna (a kad nije?!), ali, opet, o I.S. ćeš svakako čuti pa bar da to čuješ iz mojih usta, ljubavi, želim da ti prva izrazim saučešće, znam da si ga u dubini duše uprkos svemu cenio, radi dobrobiti Srbije morao si da ga pobediš u Partiji, ali si ga na svoj osobit način sigurno i voleo, ali čak i da ga nisi voleo, ili da ga neko drugi nije voleo – ko je u stanju da smisli, da naredi i da zataška tako jeziv atentat?

Žurim da ovo faksiram, ljubim te i preklinjem da redovno piješ lekove. Znam koliko te zaboli svaka nepravda i svaki zločin, a ovde imamo i to i drugoe, i zločin koji se pripisuje državi, i užasnu nepravdu da smo mi u tome imali udela! Ivanova smrt ti sigurno teško pada, ali zbog tvog pritiska, mili, i zbog svega što je pred nama ne smeš da preteraš u žaljenju! I najbliži posle godinu dana skinu crninu, seti se da je Ivan mrtav dve i po godine, sad se samo desilo ono čega smo se pribojavali, nađen je leš… Ali, šta je tu je, to što je iskopano na Fruškoj gori tiče se samo njegove porodice, mi imamo našu, svoju porodicu, u kojoj nam ti, mili, svima najviše nedostaješ.

&

Tako dakle,

najcrnje slutnje sad su stvarnost – Ivan je nadjen. Mislim, nadjen je mrtav. Ti se sećaš kakvu sam ja opsežnu istragu naredio čim sam sa ogromnim i nenadoknadivim zakašnjenjem čuo za njegov navodni nestanak. I Kiri sam obećao brzo rasvetljavanje nestanka koji je mirisao na otmicu. Što telo nije pronadjeno dok sam ja bio na vlasti! Ja bih stvar terao do kraja, bili bi pohapšeni i osuđeni svi koji su u tome imali učešća, od atentatora do nalogodavaca!

Čujem da u Srbiji svakog dana privedu petsto ljudi, drago mi je što nisi tamo, znam koliko bi ti teško palo da izbliza a bespomoćna gledaš teror! Čuvaj se tu, pozdravi puno Marka, i piši, pošta jeste pod prismotrom, pa neka je, nemamo šta da krijemo, mogu da pročitaju samo našu ljubav i našu nevinost!

P.S. Znaš da mi ova unakrsna ispitivanja prijaju. Umiruju me kao domine ili ukrštenica. Znate li vi, kažem ja svedoku, koliko je oficira nesrpske nacionalnosti bilo u JNA, to mi je omiljeno pitanje, to i monolog da sam bio samo predsednik jedne federalne jedinice, da žive veze nisam imao ni sa JNA, ni Predsedništvom, ni sa bankama, ni sa carinom, da, ovo stalno zaboravljam, Milanče i ja smo predali zahteve za preds. penzije, to će ti biti pozdrav od mene, kad već ne mogu da provučem dlan kroz tvoju – koliko sada čujem preko "Slobode"- riđkastu frizuru.

&

Mili,

ona čudovišta u Beogradu preko svih medija javljaju da smo ti i ja osumnjičeni, da smo maltene mi ubili Ivana! Ili da smo izdali nalog, Radetu, pitaj boga kome! Mariju su uznemiravali da im kaže gde sam, kao da se ja krijem, rekli da se smesta javim i da što pre dođem natrag u zemlju. Mili, odjednom se bojim… Da sam kriva, bilo bi mi lakše, osećala bih drskost, pretpostavljam da svaki zlikovac ima neku snagu da se kezi policiji i sudu kad im već padne šaka, ja samo plačem… Sve sam dala Srbiji, a gledaj kako mi se vraća, kako nam se vraća, piši šta da radim, da odem tamo i odbranim nas oboje ili da ostanem ovde? Kako da nas branim kad nismo ništa znali? Da vičem "nismo i nismo"?! Ne daj me.

&

Nema druge,

od Veća ću zahtevati da mi se smesta dovede istražni sudija iz Beograda, hoću pred kamerama da razbucam te budalaštine o našoj umešanosti, rekao sam da sam ja bio na vlasti, a ne ti (nemoj mi zameriti, dušo, ti razumeš zašto sam tako postupio), čujem da su uhapsili Jovicu, pa onoga mislim Simatovića, ja ga i ne znam, nadam se da će oni o meni u istrazi govoriti lepo, hoću reći istinito, kažu mi da su Ivanove ubice već okrivile Radeta i onoga, kako beše, da, Legiju, valjda, kao naredbodavce, znaš, voleo bih da me još jednom suoče sa Radetom. Ovde se baš dostojanstveno držao, kad god sam ga na nešto podsećao, on se setio, sećaš li se, Radomire, sećam, gospodine predsedniče, ali zamisli da ga sad upitam: "Pa zar sam ja naredio da se likvidira Ivan Stambolić? Sećaš li se takvog nečeg, o Radomire?", Radeka bi opet rekao da se seća, i to bi rekao iz najbolje namere, iz želje da mi se još jednom nađe! Pitanje za njega zato moram da preformulišem: "Upozorio sam tebe kao šefa Službe da Stamboliću, kao mom mogućem protivkandidatu, dlaka sa glave ne sme usfaliti sve dok izborna komisija ne prebroji glasove, pa ni kasnije! Sećaš li se, Radomire?"

&

Rođeni moj,

hvala ti što si rekao da si na vlasti bio ti, a ne ja! U prvi mah mi je zazvučalo kao "da je moja žena bila na vlasti, ona bi ga može biti i likvidirala, ali pošto sam bio ja, onda smo oboje oklevetani bez veze"! Znam da nisi tako mislio, nego si hteo da sam primiš nezasluženi udarac, jao, mili, kako će ovo uticati na popularnost naših partija? Naše pristalice prešle bi preko ratnog zločina, preko genocida, mada ni u tome nisi učestvovao, ali čak i da jesi (ili da ti natovare da jesi), genocid je tako apstraktan, zar ne, mili, toliko je različit od naručenog ubistva nekadašnjeg prijatelja! Zato je potrebno da naša nevinost što pre bude dokazana, da se ti opet usredsrediš na svoju brijantnu odbranu, gde braniš ceo srpski narod, a ja da se vratim u Beograd i da se pozabavim prodajom mojih knjiga kojih je u "Prosvetinom" magacinu tušta i tma, pisaću ti čim mi prvi zrak ruskog sunca bude pomilovao lice.