Istraživanje
Šta jedemo u hrani
Aditivi su supstance koje se normalno ne konzumiraju, niti su tipičan sastojak neke namirnice, ali se iz tehnoloških razloga dodaju prehrambenom proizvodu u toku prerade, pri čemu sami postaju njegov sastojak. Na deklaraciji svakog proizvoda mora biti navedena kategorija aditiva, njegov pun naziv i određena E oznaka. Prirodne aditive su upotrebljavale i naše prababe za zimnicu; veštački su veštački. Ljude plaši taj atribut, mada neki od aditiva imaju i hranljive vrednosti. Dakle, nije otrov sve što ima oznaku "E", mada poslednjih godina internetom i e-mailom kruže liste "sumnjivih", naročito onih koji se navodno plasiraju na ovdašnje tržište kako bi ih se razvijeni svet oslobodio. Na primer, aditiv E 330 pominje se kao uzročnik upale usne šupljine i uzročnik pojave raka, sve prema istraživanjima "klinike za pedijatriju i onkologiju iz Diseldorfa". Međutim, pod šifrom aditiva E 330 "krije" se obična limunska kiselina. Da li se i šta još krije u drugim šiframa i kako to proveravamo
Autentično grobarsko iskustvo kaže da se period prirodnog raspadanja ljudskog tela u proteklih nekoliko decenija znatno produžio. Uzrok je, izgleda, višestruko povećana količina prirodnih i veštačkih konzervansâ u ishrani. Ne mnogo vedrije pitanje kvaliteta prehrambenih proizvoda na domaćem tržištu istraživala je šesta grupa polaznika Kursa istraživačkog novinarstva "Vremena". Rezultat njihovog rada objavljujemo u ovom broju.
Dr Ivan Stanković, predsednik Savezne komisije za aditive, profesor Farmaceutskog fakulteta, jedan je od najvećih domaćih stručnjaka za aditive u prehrambenoj industriji. U razgovoru za "Vreme" ističe da je "neodgovorno informisanje otrovnije od aditiva" i objašnjava zakonsku regulativu u ovoj oblasti: "Upotreba aditiva se ne prepušta slobodnoj volji proizvođača, već su njihova pozitivna lista (lista dozvoljenih aditiva), proizvodnja, promet, kvalitet (čistoća), ograničenja upotrebe, označavanje i drugi zahtevi zakonski regulisani. Ustanovljena je internacionalna procedura koja prethodi dozvoli za upotrebu aditiva. JECFA, zajednički ekspertski komitet Svetske zdravstvene organizacije i Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija, donosi hemijske specifikacije i vrši procene zdravstvene bezbednosti aditiva. Na osnovu tih podataka komisija Codex Allimentarius preko svog komiteta CCFAC donosi standarde i preporuke za njihovo korišćenje. Ove standarde i preporuke zemlje članice UN ugrađuju u svoju zakonsku regulativu. Regulativa o aditivima je prva harmonizovana regulativa vezana za hranu u Evropskoj uniji, koja je uvela koncept E brojeva za označavanje aditiva."
Naš sagovornik tvrdi da je domaća zakonska regulativa u potpunosti usaglašena sa evropskom, kroz Pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za aditive i njihove mešavine za prehrambene proizvode. Na pozitivnoj listi se nalazi 313 aditiva podeljenih u 22 kategorije (konzervansi, antioksidansi, emulgatori, stabilizatori, boje, zaslađivači i dr.). Propisano je da se aditivi u prehrambenim proizvodima označavaju navođenjem kategorije i naziva ili E broja aditiva, npr. konzervans (natrijum-benzoat) ili konzervans (E 211). Ograničenja upotrebe aditiva data su u posebnim pravilnicima o kvalitetu namirnica. Ivan Stanoković ističe da su ta ograničenja nešto stroža nego u EU: "Rezultat su procene zdravstvenog rizika i realnih potreba za korišćenjem pojedinih aditiva kao i razloga zaštite autentičnosti pojedinih nacionalnih prehrambenih proizvoda."
SVE I NIŠTA: Pozitivna lista predstavlja listu aditiva koje je, prema dosadašnjim saznanjima, bezbedno koristiti pod zakonom propisanim uslovima. Ipak, Stanković dodaje da "nije moguće dokazati apsolutnu neškodljivost aditiva, već se pre može govoriti o stepenu njihove škodljivosti. Ili, kako kaže tvorac moderne eksperimentalne fiziologije Claude Bernard, ništa nije toksično i sve je toksično, u zavisnosti od količine u kojoj se upotrebi."
Branka Bukvić, profesorka Poljoprivrednog fakulteta i stručnjak za bezalkoholne osvežavajuće napitke, objašnjava način na koji se određuje zakonski dozvoljena količina određenog aditiva. "Eksperimentalno se odredi maksimalna doza određenog aditiva koja kod životinja ne deluje štetno. Ta količina se zatim smanji 100 puta zbog prosečnog potrošača, i još 100 puta zbog male dece. Znači, dozvoljena količina aditiva je 10.000 puta manja od one koja nije izazivala promene na životinjama." Posle složene procedure, na osnovu dobijenih rezultata, JECFA za svaki aditiv određuje prihvatljiv dnevni unos i ograničenja upotrebe u pojedinim namirnicama.
Činjenica da se neki aditiv nalazi na opštoj pozitivnoj listi aditiva ne znači da se on može upotrebljavati u svakom prehrambenom proizvodu. Posebnim pravilnicima za određene grupe proizvoda (mleko, meso, osvežavajući bezalkoholni napici i sl.) definišu se pozitivne liste aditiva za te proizvode. Po rečima dr Stankovića, "nije svejedno da li se aditiv dodaje u hleb ili kavijar". Profesorka Bukvić navodi primer aditiva E 123 (amarant), veštačke crvene boje koja se nalazi na opštoj pozitivnoj listi aditiva, ali njegova upotreba nije predviđena Pravilnikom o bezalkoholnim osvežavajućim napicima. Procenjeno je da bi, s obzirom na prosečni dnevni unos osvežavajućih bezalkoholnih napitaka, upotreba pomenute boje u njima predstavljala rizik. Boja E 123 inače već godinama izaziva dosta kontroverzi, budući da su brojna istraživanja ukazala na njenu štetnost, odnosno kancerogenost. Najbezbedniji aditivi, kao što je često pominjana limunska kiselina, koriste se prema principu dobre proizvođačke prakse, odnosno u najmanjoj količini koja je potrebna da se postigne određeni tehnološki efekat. Za takve aditive nije propisana najveća dozvoljena količina.
OTROVI: U medijima se često pojavljuju izveštaji u kojima se, pozivajući se na istraživanja, upozorava na štetnost nekih aditiva. "Činjenica je da postoje aditivi koji su toksični kada se posmatraju van konteksta", kaže dr Stanković. "Na primer, nitriti su otrovi i nalaze se na listi otrova, ali su nezamenljivi konzervansi za proizvode od mesa, veoma efikasni protiv toksogenih vrsta bakterija Clostridium botulinum, Staphyloccocus aureus i nekih drugih mikroorganizama. Ta njihova akutna toksičnost eliminisana je načinom upotrebe, jer se mogu puštati u promet samo kao homogena mešavina sa kuhinjskom solju, mešavina koja sadrži 0,5-0,6 odsto nitrita, tako da nije moguće, ni namerno ni slučajno, zbog slanoće proizvoda, uneti toksičnu količinu nitrita. Činjenica je da postoji mogućnost formiranja kancerogenih nitrozamina ali se smatra da mnogo veće količine nitrita nastaju redukcijom nitrata koji se u organizam unose povrćem, vodom ili vazduhom. Pojedine osobe mogu biti alergične na neke aditive. Poznata je npr. preosetljivost na konzervanse sulfite, pojačivače arome glutaminate, veštačku boju tartrazin i neke druge aditive."
Panika nastaje kada se podaci o štetnosti određenih aditiva dobijeni iz nerelevantnih istraživanja plasiraju kao proverene istine. Na primer, u nekim laboratorijama se kancerogenost zaslađivača saharina dokazivala tako što bi se velika doza tog zaslađivača ubrizgavala direktno u bešiku životinje, čime se izazivao kancer. "Ja ne mogu da tumačim rezultate nekih istraživanja kojima se dokazuje štetnost određenih aditiva", kaže profesorka Bukvić. Mogu samo da ih primim sa rezervom. Dok god Codex Allimentarius taj aditiv ne skine sa pozitivne liste i dokaže da izaziva određene štetne efekte, on je dozvoljen. Znači, ako je Svetska zdravstvena organizacija neki aditiv izbacila, i mi ćemo, a ako ubaci neki nov i mi ćemo."
POTROŠAČKO PITANjE: Da li činjenica da su naši zakoni usklađeni sa evropskim znači da su domaći potrošači potpuno bezbedni što se tiče aditiva u prehrambenim proizvodima? Odgovor je, nažalost, negativan.
Iako se svi sagovornici "Vremena" slažu da je domaća zakonska regulativa u ovoj oblasti dobra, odnosno da je u pitanju prevedena evropska regulativa, svi ukazuju i na probleme u njenom sprovođenju. Najpre nepostojanje standardizovane kontrole čistoće samih aditiva, u našem slučaju uglavnom uvoznih. Metodologija za kontrolu njihove čistoće je slabo razrađena pa se, prema rečima dr Branke Bukvić, svodi uglavnom na veoma površnu kontrolu sadržaja teških metala. Iako aditiv sam po sebi najčešće nije štetan, on to može postati usled prisustva nečistoća. Naša sagovornica navodi primer jabučne kiseline koja, kada se proizvodi industrijski, može da sadrži prateću štetnu maleinsku kiselinu. Sve uvozne aditive trebalo bi da kontrolišu akreditovane laboratorije. U praksi, to se ne radi.
"Mnogo je veći problem korišćenje aditiva čija upotreba nije dozvoljena, aditiva koji su u svetu izbačeni, a čija proizvodnja nije prestala", kaže dr Bukvić: "To se, nažalost, ne kontroliše." Drugim rečima, potrošači ne bi trebalo da strepe od E-brojeva na deklaracijama prehrambenih proizvoda, već od onih koji nisu navedeni. Zbog nepotpune kontrole, naše tržište bi zaista moglo da se smatra idealnim za plasman proizvoda koji ne zadovoljavaju kriterijume EU. U tom smislu, priča o aditivima deo je šire i dobro poznate priče o lošem sprovođenju dobrih zakona. Kao odgovorne za sprovođenje kontrole kvaliteta i zdravstvene ispravnosti prehrambenih proizvoda na domaćem tržištu zakon navodi republičku sanitarnu, poljoprivrednu, veterinarsku i tržišnu inspekciju. Savezna sanitarna inspekcija zadužena je za kontrolu uvoznih proizvoda. Analizu zdravstvene ispravnosti i kvaliteta prehrambenih proizvoda obavljaju akreditovane laboratorije u okviru gradskih zavoda za zaštitu zdravlja, fakulteta, instituta… U Srbiji ih ima četrdesetak.
PROBLEMI KONTROLE: Kontrola zdravstvene ispravnosti podrazumeva ispitivanje da li proizvod može imati štetnih efekata po zdravlje; zadužene su republička i savezna sanitarna inspekcija. Kontrolom kvaliteta proizvoda ispituje se da li sastav proizvoda odgovara deklarisanom, odnosno propisanom (procenat mlečne masti u mleku ili procenat masnog tkiva u mesnim prerađevinama, na primer); zadužene su veterinarska i poljoprivredna inspekcija. Kontrola se obavlja metodom slučajnog izbora.
Pokušali smo da stupimo u kontakt sa odgovornim licima iz Republičke veterinarske i poljoprivredne inspekcije ali zbog vanrednog stanja niko nije bio spreman da daje izjave za štampu. U Republičkoj sanitarnoj inspekciji nisu se pozivali na vanredno stanje, ali je razgovor sa dežurnom inspektorkom Natašom Mladenović održan uz dosta problema, tek na intervenciju načelnika Ivana Ajbla i u njegovom prisustvu. Gospođa Mladenović je objasnila da sanitarna inspekcija obavlja ispitivanje proizvoda "kada postoji sumnja na upotrebu nedozvoljenih aditiva, onda se radi ciljana analiza. Sumnja može da postoji ako se nedozvoljen aditiv, odnosno boja koja je skinuta sa pozitivne liste zatekne u proizvodnji, kod proizvođača. I ni u jednom drugom slučaju, jer pozitivnom regulativom se kontroliše sadržaj onoga što je propisano, što je deklarisano". Na pitanje kako je moguće da kontrola zdravstvene ispravnosti ne uključuje i sistematsku kontrolu na prisustvo nedozvoljenih aditiva u prehrambenim proizvodima, Nataša Mladenović odgovara da se svi aditivi kontrolišu, i to u pogledu sadržaja teških metala i mikrobiološke ispravnosti. Što se tiče sadržaja nekih štetnih nusprodukata u proizvodnji, "takve stvari u toku proizvodnje aditiva ne bi trebalo da se dese".
U Beogradskoj sanitarnoj inspekciji radi 65 inspektora. Sistematske kontrole obavljaju nad zakonom određenim brojem uzoraka, slučajnim odabirom. Zakon propisuje obavezu sanitarnoj inspekciji da uzorkuje 12 različitih prehrambenih proizvoda na 1000 stanovnika godišnje. To znači da se u Beogradu uzorkuje više od 20.000 prehrambenih proizvoda godišnje u okviru sistematske kontrole. Drugo, inspekcijsko uzorkovanje se radi pri pojavi sumnje na neispravnost određenog proizvoda; u tom slučaju nema slučajnog odabira, već se do prispeća rezultata analiza blokira čitava šarža sumnjivog proizvoda i, ako rezultati to potvrde, cela neispravna serija se uništava. Na pitanje da li se Republička sanitarna inspekcija suočava sa problemom korupcije, odgovoreno je da u prošlosti nije bilo slučajeva primanja mita od strane sanitarnih inspektora. Na pitanje o prosečnim platama inspektora rečeno je da "to nije bitno".
BEZ PRIZNANjA: Pokret potrošača Beograda (PPB) je, prema rečima njegovog predsednika Petra Bogosavljevića, jedan od retkih u svetu koji obavlja uporedno ispitivanje i ocenjivanje kvaliteta prehrambenih proizvoda na tržištu. Ova organizacija je od 1995. do danas obavila oko 40 uporednih ispitivanja pojedinih grupa prehrambenih proizvoda. Analize se istovremeno rade u najmanje dve akreditovane laboratorije, na šifriranim uzorcima kad god je to moguće. Time se eliminiše mogućnost greške. "Akreditovane laboratorije su na vrlo različitom nivou opremljenosti, tehničkom, kadrovskom i organizacionom", kaže za "Vreme" Petar Bogosavljević. "To je jedan aspekt problema; mnogo je složeniji problem nedovoljne funkcionalne organizovanosti u oblasti kontrole kvaliteta sa stanovišta nespojivosti funkcija. Postoji određen broj laboratorija koje istovremeno prate kvalitet i rade ispitivanja po ugovoru sa proizvođačima. Zatim ih angažuje inspekcija u obavljanju redovnih poslova kontrole, a potom se ista laboratorija angažuje i od suda, ako je potrebno sudsko veštačenje ili superanaliza."
Rezultati uporednih analiza koje je PPB obavio u poslednjih osam godina dovode u pitanje odgovornost u radu nadležnih inspekcija. "Mi smo u 1995. godini imali nepunih 40 odsto uzoraka koji nisu ispunjavali propisane norme o mikrobiologiji i kvalitetu, i to u onom delu uzoraka koji se nalaze u regularnim kanalima prodaje, mimo onoga što je sfera sive i crne ekonomije", kaže Bogosavljević. "U 2002. procenat neispravnih uzoraka na godišnjem nivou sveo se na oko 25 odsto."
Rezultati ispitivanja kioska brze hrane koje je pre nekoliko godina sproveo PPB još više zabrinjavaju. Prema tim rezultatima, više od 90 odsto uzoraka (hamburgera) bilo je mikrobiološki neispravno.
PPB dodeljuje priznanja za ekstra kvalitet, ukoliko u periodu od tri godine proizvođač nije imao nijedan proizvod iz proizvodnog programa koji je bio eliminisan kao neispravan po bilo kom osnovu. Nijedan domaći proizvođač prehrambenih proizvoda do danas nije dobio to priznanje.
ZAŠTITA POTROŠAČA: S druge strane, mandatna kazna koju sanitarni inspektor može da izrekne na licu mesta – u slučajevima nepoštovanja higijenskih zahteva, na primer ako prodavac istim rukama prima novac i daje hranu, iznosti – 500 dinara. Ukoliko se laboratorijski ustanovi mikrobiološka neispravnost proizvoda, podnosi se krivična prijava. Inspektor Nataša Mladenović kaže da su krivične prijave prilično česte, ali da zakon ne poznaje kaznu trajne zabrane bavljenja proizvodnjom ili prodajom prehrambenih proizvoda: maksimalna kazna zabrane obavljanja delatnosti je šest meseci.
Zakon o zaštiti potrošača SRJ iz jula prošle godine propisuje, između ostalog, uslove koje treba da zadovolje proizvodi, uključujući i njihovo pakovanje ili prepakivanje. Kazne su relativno visoke (300.000 do tri miliona dinara). Nevolja u primeni pomenutog zakona je, po rečima Stojana Arizanovića, pomoćnika glavnog saveznog tržišnog inspektora, prenošenje brojnih nadležnosti saveznih organa na republičke. U ovom trenutku još nije jasno ko bi zapravo trebalo da kontroliše sprovođenje odredbi Zakona o zaštiti potrošača, čak i da je – s obzirom na širok spektar prava – doskorašnja Savezna tržišna inspekcija bila u mogućnosti da ih sprovede u praksi. S druge strane, ističe dr Dušica Nikosavić iz Zavoda za zaštitu zdravlja Srbije "Milan Jovanović-Batut", kazne su propisane Zakonom o ispravnosti namirnica iz 1991: "Inflacija je od tada činila svoje, vršene su male korekcije, ali su kazne i dalje veoma niske, tako da se vrlo često proizvođačima više isplati da plate kaznu nego da plate analizu i dobiju sertifikat da im je hrana ispravna. Po zakonu, svako ko proizvodi hranu mora da ima uverenje da je njegov proizvod ispravan, ali, pošto su analize skupe, proizvođač ide na rizik i isplati mu se da eventualno plati kaznu."
Sadašnja situacija na polju kontrole i sprovođenja zakona u ovoj oblasti rezultat je okolnosti u kojima je zemlja bila dobrih deset godina. U vreme kada nije bilo bitno šta se jede već da li se jede, sve karike u lancu kontrole su popustile i bilo bi previše očekivati promenu preko noći. Zakonska osnova koja se odnosi na kvalitet i zdravstvenu ispravnost proizvoda je uglavnom dobra; po rečima Ivana Stankovića, u pripremi je obiman Pravilnik o metodama za ispitivanje kvaliteta aditiva, kojim će se rešiti deo problema kontrole koji je trenutno nepokriven. Petar Bogosavljević kaže da je optimista i navodi da PPB sarađuje sa nadležnim državnim institucijama na izradi sveobuhvatnog i kvalitetnog programa kontrole kvaliteta i zdravstvene ispravnosti prehrambenih proizvoda.
Laboratorije
Svaki okružni Zavod za zaštitu zdravlja ima svoju laboratoriju. U Beogradu ovlašćenja kontrole imaju Gradski zavod za zaštitu zdravlja, Centar za ispravnost namirnica, Institut za tehnologiju mesa, Zavod za mlekarstvo, Veterinarski fakultet, Vojnomedicinska akademija… Prema rečima dr Dušice Nikosavić, "u poslednjih nekoliko godina ove laboratorije su dobile veoma dobru opremu." Na jednom proizvodu radi više stručnjaka a svaki od njih je zadužen za jedan od parametara koji se ispituju: "Da bi proizvod dobio pozitivnu ocenu, mora da ima pozitivan rezultat za svaki pojedinačni parametar." Specifična ispitivanja obavlja laboratorija referentna za specifične zahteve. Većina sagovornika "Vremena" ipak tvrdi da se u laboratorije nije ulagalo poslednjih petnaestak godina.
Šećerna vodica
U svakodnevnoj komunikaciji – uključujući i medijsku – retko se pravi razlika između osvežavajućih bezalkoholnih pića i voćnih sokova, ističe u razgovoru za "Vreme" dr Branka Bukvić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Voćni sokovi i voćni nektari moraju biti spravljeni od voća, i to mehaničkom preradom a ne hemijskim tretmanom. Voćni sok se konzerviše termičkom obradom, ne sme da bude fermentisan ali mora da bude sposoban za fermentaciju (alkoholno vrenje), što znači da nije hemijski konzerviran. Procenat voća u nektaru kreće se od 30 do 50 odsto, a ostatak čini voda u kojoj je rastvoren šećer i potrebna količina limunske kiseline (E 330) da bi se dobila odgovarajuća organoleptička svojstva. Međutim, po rečima naše sagovornice, proizvođači masovno vrše "dobojavanje" i dodaju arome u voćne sokove.
Osvežavajuća bezalkoholna pića su proizvodi dobijeni posebnim tehnološkim postupkom od vode za piće, mineralne vode, šećera, hidrolizata skroba, voćnog soka, koncentrisanog voćnog soka, soka od povrća, žita i proizvoda od žita, soje i proizvoda od soje, hmelja i proizvoda od hmelja i drugih prehrambenih proizvoda čiji je kvalitet propisan odgovarajućim propisima o kvalitetu, kao i aroma, aditiva i ugljen-dioksida. Među aditivima su i konzervansi, poboljšivači ukusa, prirodne i veštačke boje, kao i različite vrste zaslađivača. Dozvoljena je upotreba samo benzoeve i sorbinske kiseline kao sredstva za konzerviranje. Osvežavajuća bezalkoholna pića bez dodatka ugljen-dioksida označavaju se sa "negazirano osvežavajuće bezalkoholno piće"; ona sa određenom količinom soka od citrusa ili nekog drugog voća deklarišu se kao "osvežavajuće bezalkoholno piće sa voćnim sokom".
PAKOVANjE I DEKLARACIJA: Od 1. novembra 2002. ambalaža originalnog pakovanja koja je ranije proizvedena može se koristiti u ograničenom trajanju. Za stare etikete rok je istekao 1. aprila ove godine; limenke, tetrapak i dojpak ambalaža moći će da se koriste do 1. novembra 2004, a povratna staklena ambalaža sa trajno nanetom deklaracijom – deset godina (do 2012).
Svi proizvodi koji se stavljaju u promet u originalnom pakovanju moraju na posudi, omotu, etiketi ili zatvaraču imati deklaraciju koja sadrži (1) naziv proizvoda i njegovo trgovačko ime, ako ga proizvod ima; (2) naziv i sedište proizvođača; (3) natpis "upotrebljivo do" sa danom, mesecom i godinom za proizvode čija je trajnost tri meseca, a za proizvode čija je trajnost preko tri meseca – natpis "upotrebljivo do" sa mesecom i godinom; (4) vidno istaknutu neto količinu proizvoda; (5) spisak svih sastojaka proizvoda prema opadajućem redosledu upotrebljenih količina, uključujući i vodu. Za sastojke čija je upotreba ograničena pravilnikom moraju se navesti sadržane količine; (6) kategoriju upotrebljenih aditiva i njihov naziv ili brojčanu oznaku; (7) druge podatke od interesa za potrošače; (8) uputstvo o načinu upotrebe ako bez njega ne bi bila pravilna upotreba proizvoda.
Isticanje slike voća zastupljenog u osvežavajućem bezalkoholnom piću, sirupima i praškovima za osvežavajuće bezalkoholno piće nije dozvoljeno.
KONZERVANSI I BOJE: Na pitanje da li postoji mogućnost da prosečni potrošač u organizam unese veću količinu konzervansâ nego što je dozvoljeno propisima, dr Branka Bukvić nas je uputila na istraživanje Ivanke Miletić sa Farmaceutskog fakulteta. Ona je napravila prikaz prosečne količine raznih proizvoda konzerviranih natrijum-benzoatom (ima ga u osvežavajućim pićima, kečapu, majonezu i mnogim drugim proizvodima) i dnevni unos svakog proizvoda. Došla je do zaključka da se prosečnom količinom ne premašuju maksimalne dozvoljene dnevne količine. Ako ste prosečan potrošač.
Kontrola proizvoda se stalno ponavlja kao problem; mnoge od akreditovanih laboratorija ne obavljaju detaljne kontrole. Primer su veštačke boje, čija je upotreba ograničena i po vrstama i po količini – a pri uobičajenoj kontroli ne obavlja se ni tačna identifikacija ni količina. Problem je uvećan uvođenjem novih propisa; prema starom pravilniku postojala je podela na veštačke i prirodne boje koje se moraju navesti na deklaraciji proizvoda, tako da je bilo dovoljno dokazati postojanje veštačkih boja u proizvodima koji ne smeju da je sadrže (što je neuporedivo lakši i jeftiniji postupak) i proizvod bi bio eliminisan sa tržišta. Prema novom pravilniku nema više podele na prirodne i veštačke, postoje samo boje koje su dozvoljene te je za ispravnu kontrolu nužna njihova identifikacija. Korišćenje boja koje nisu dozvoljene pravilnikom ili njihova prekomerna upotreba mogu da dovedu do alergijskih reakcija. Ima i nepotvrđenih informacija o mogućnosti da povećavaju rizik od raka.
ZASLAĐIVAČI I ENERGETSKI NAPICI: Sagovornici "Vremena" objašnjavaju da se upozorenje o dozvoljenoj dnevnoj količini, koje se najčešće nalazi na etiketama osvežavajućih bezalkoholnih pića, odnosi na zaslađivače. Njihova količina je strogo propisana, a proizvođači su obavezni da – vidno, ispod naziva proizvoda – naznače dozvoljen dnevni unos proizvoda. To posebno važi za zaslađivač aspartam; proizvodi koji ga sadrže moraju imati vidno istaknut natpis: "Sadrži izvor fenil-alanina", jer određen procenat ljudi ne može da metaboliše tu aminokiselinu koje ima u aspartamu. Prostom proverom u obližnjem marketu upalo nam je u oči da se čak ni veliki proizvođač, kakav je Pepsi, ne pridržava ovog propisa. Na deklaraciji proizvoda Pepsi-light nema natpisa: "Sadrži izvor fenil-alanina" iako sadrži aspartam. Očigledno je da nadležni nisu baš marljivi u sprovođenju zakona, čak i kod ovakvih prekršaja koji se daju uočiti golim okom.
"Energetski napici" sadrže taurin i kofein, to su njihove glavne karakteristike. Taurin se nalazi na pozitivnoj listi aromatičnih supstanci, ali ga nema na pozitivnoj listi aditiva za osvežavajuća bezalkoholna pića, što znači da njegova upotreba u njima nije dozvoljena. Druga i vrlo bitna činjenica je da je taurin aminokiselina koja se prirodno nalazi u ljudskom organizmu, ali u veoma malim količinama (2-3 mikrograma), dok je u ovim napicima ima i do četiri grama po litru, što je prava bomba za organizam.
Univerzalna etiketa
Sastav jednog od najomiljenijih domaćih slatkiša na etiketi može biti različito opisan. Na delu etikete namenjene domaćem kupcu stoji da su osnovne sirovine mlečni čokoladni preliv, šećer, brašno, glukoza i margarin. Na delu etikete namenjenom slovenačkom potrošaču saznajemo da tu ima i emulgatora (E 322), pšenične moke (tip 500), želatina, "jajčanog beljaka", karamela i još nekih stvarčica. Razlike u kvalitetu, kažu, nema, ali izgleda da se računa kako srpski kupac ne voli da se bakće detaljnim informacijama. Na "našim" često nema podataka o vrsti, količini i dnevnoj dozi aditiva i boja, a posebno nema imena izdavača atesta. "Ljudska sloboda podrazumeva pravo izbora, pravo izbora podrazumeva da ja znam šta biram, a ako ja to ne znam – o kakvoj slobodi mi onda pričamo?", pita (se) dr Jagoda Jorga.
Vegetarijanci
Potpuni vegetarijanci (vegani) jedu isključivo biljnu hranu, a ne unose meso, mleko, jaja niti bilo kakvu hranu životinjskog porekla. Laktovegetarijanci konzumiraju mleko i mlečne proizvode, a lakto-ovo vegetarijanci uz mleko i mlečne proizvode konzumiraju i jaja.
Semi-vegetarijanci ponekad uključuju ribu i/ili piletinu u ishranu, ali ne jedu crveno meso. Na tabeli su prikazani aditivi provereno životinjskog porekla; kurzivom su označeni oni koji se ne nalaze na domaćoj pozitivnoj listi dopuštenih aditiva.
E 120 – košenila, karmin, karminska kiselina: Dobijen od oklopa ženki Dactylopius coccus, insekta ljuskara koji se hrani kaktusima. Karmin se može naći u alkoholnim pićima, kozmetici, šamponima, pekarskim proizvodima i delikatesima, keksima, desertima, crvenoj hrani, pićima, šećernim glazurama, punjenjima za paštete, raznim vrstama cheddar sira, umacima i slatkišima (uključujući crvene lizalice).
E 441 – želatin: Zgušnjavajuće, emulgujuće sredstvo dobijeno iskuvavanjem životinjske (najčešće svinjske) kože, kostiju, mišića, i drugih tkiva.
E 542 – fosfati: Fosfati dobijeni iz kostiju životinja.
E 631 – dinatrijum inozitat: Poboljšivač ukusa. Prirodno se pojavljuje u mišićima. Obično se dobija iz mesnih ili ribljih ostataka.
E 901 – pčelinji vosak: Vrlo jeftin i mnogostruko korišten, ali neke kompanije ne koriste pčelinji vosak jer ne dopušta koži da diše. Upotreba: polirajuća sredstva za pokućstvo i podove, sveće, ruž za usne i druga kozmetika (posebno kreme za lice, losioni, maskare, kreme oko očiju, šminka za lice itd.).
E 904 – selak: Glazirajuće sredstvo dobijeno iz jedne vrste insekata.
E 920 – L-cistein: Sredstvo za tretiranje brašna dobijeno iz dlake životinja i kokošjeg perja.
Za mnoštvo aditiva koji mogu biti životinjskog porekla nema drugog načina da se sazna od čega su proizvedeni osim direktnog obraćanja proizvođaču.
Zdrava hrana?
Na zapadnim tržištima postoje razne deklaracije kojima proizvođači uveravaju kupce u ekstra kvalitet svojih proizvoda; takva hrana se obično prodaje po višim cenama. Istražujući kakvo je u tom pogledu stanje kod nas, razgovarali smo sa Mirjanom Pavlović, direktorkom programa "Zdrava hrana – Zelena jabuka".
Programom je predviđeno da se žig "Zdrava hrana" dodeljuje onim proizvodima na domaćem tržištu koji se odlikuju visokim stepenom zdravstvene ispravnosti, kvaliteta i bioške vrednosti, što se proverava u zakonom ovlašćenim institucijama. Žig nosi godinu dana, tokom kojih se obavljaju i naknadne provere prvobitno utvrđenog nivoa kvaliteta. Na pitanje da li je bilo manipulacija, zloupotreba znaka, da li je neko hteo da ga kupi i slično, rečeno nam je da je toga bilo na početku rada programa, ali da su svi takvi pokušaji onemogućeni. Oznaka "Zdrava hrana" ne znači da je hrana proizvedena na ekološki način, na posebnom zemljištu, bez tretiranja pesticidom, već su to industrijski proizvodi pod posebnom kontrolom, koji poštuju strože standarde za određivanje kvaliteta i ispravnosti. Ekipu stručnjaka u komisiji za proveru ispravnosti i kvaliteta čine profesori univerziteta i drugi eksperti. Program "Zdrava hrana – Zelena jabuka" sarađuje sa 23 ugledna proizvođača, a isto toliko proizvoda nosi žig "Zdrava hrana". Projekat je započet pre 14 godina, a obavlja se u saradnji sa Institutom CISIM i Privrednom komorom Srbije.
Po rečima Mirjane Pavlović, kontrole se obavljaju kad ima potrebe za njima; ranije su obavljane češće. Kontrole su skupe, a za kvalitetne analize potrebno je da proizvod kontrolišu različite laboratorije. Precizniji odgovor nismo dobili: kontrole se ipak često obavljaju, obilaze se pogoni, obavljaju se ciljne rekontrole. Izgleda da se samo na početku, prilikom razmatranja nekog proizvoda za dodelu priznanja, kontrolišu svi aspekti kvaliteta i ispravnosti proizvoda, a da se naknadno kontroliše samo higijenska ispravnost i to ne tako često. U finansiranju programa "Zelena jabuka" učestvuju proizvođači koji su zainteresovani za taj žig ili koji ga od ranije nose.
Upoređujući nalaze programa "Zdrava hrana – Zelena jabuka" sa analizama Pokreta potrošača Beograda, od Predraga Bogosavljevića saznali smo da je nosilac žiga posebnog kvaliteta, proizvod "Timo meda" iz Knjaževca u tri različita ispitivanja na tri različita uzorka bio neispravan. Datumi proizvodnje na etiketama "Cvetni lipov med" uzoraka su 28.07.1999, 10.04.1999. i 4.10.1999. Ispitivanja su obavljena 1999. i 2000. godine. U jednom uzorku je nađeno nedozvoljeno prisustvo antibiotika. U sva tri uzorka je pronađen, po rečima Predraga Bogosavljevića, kancerogeni HMF u nedozvoljenim količinama. Ta supstanca se stvara prilikom termičke obrade meda. Ni u jednom od tri uzorka nije pronađen polen. Cvetni med mora da sadrži polen makar u tragovima. Ovi nalazi ukazuju da med nije prirodan; proizvod i dalje nosi znak "Zdrava hrana".
Naravno, to ne znači da su svi proizvodi sa oznakom "Zdrava hrana" neispravni, čak ni da je "Timo med" u trgovinama neispravan. Priča ukazuje na nedopustive propuste u kontroli proizvoda. Pokret potrošača Beograda objavio je ove podatke, ali na njih niko nije reagovao.
Priča o pašteti
Da bi jedna pašteta bila ispravna, mora da izbegne opasnosti koje joj prete u svakom stepenu proizvodnje, od zemljišta "zbrinutog" pesticidima, herbicidima i sličnim hemikalijama. Nastavlja se biljem koje tu raste a stoka će ga popasti. Biljke se tretiraju herbicidima koji su, ukoliko se pretera s količinom, otrov. Ali, stoka jede i specijalno pripremljenu hranu, napravljenu od otpadaka. U knjizi Skandal mleka i ludih krava dr Virgill Hulse kaže: "Mi hranimo krave ljuskama od pomorandži, otpacima od badema, uginulim ovcama i đubretom od kokošaka. Da, krave jedu mrtve ovce i krave. Da li ste se ikada pitali šta se radi sa perjem kokošaka i ćuraka koje jedemo? Ono se samelje i pomeša sa mesom uginulih ovaca i krava i time opet hrane krave. Ovo se prodaje proizvođačima mleka kao naročit ‘mlečni dodatak’ koji sadrži protein PNP, da bi se od krava dobilo više mleka." Tako su nastale lude krave. Ovde je ipak veća verovatnoća da će životinje oboleti od trihineloze, slinavke i šapa. Troškove dijagnostike plaćaju proizvođači, kao i troškove lečenja hormonima, regulatorima rasta (zabranjeni u mnogim državama) i antibioticima. Dr Ilija Vuković, profesor Veterinarskog fakulteta u Beogradu, kaže da antibiotici koji se koriste pri uzgajanju stoke ne mogu doći do krajnjeg potrošača jer se ne zadržavaju u telu životinje. Međutim, prema podacima laboratorije Zavoda za zaštitu zdravlja Srbije "Milan Jovanović-Batut", antibiotici se i te kako nalaze u ispitivanom mesu. Razlog je nepoštovanje perioda karence, u kom životinja čisti organizam od lekova.
Sveže meso ima pH vrednost 6,4 koja pogoduje razvoju mikroorganizama, kao i vlaga i hranljive materije. U preradi, mesu se dodaju aditivi i masti. Konačno, jedan bezazleniji problem s vašom paštetom je pakovanje. Naime, natrijum-nitrit u konzervi može izazvati oštećenje laka i izazvati kontaminaciju hrane kalajem. Tokom pakovanja, pašteta može biti zagađena i sredstvima za čišćenje, stranim telima tipa opušci, dlake, drvo i sl.
Beli medvedi
Zvaničan odgovor na pitanje kakvu hranu jedemo glasi: "Zaštićeni ste kao beli medvedi". U Zavodu za zaštitu zdravlja Srbije "Milan Jovanović-Batut" dr Dušica Nikosavić kaže da postoje dva sistema kontrole zdravstvene ispravnosti namirnica. Internu obavlja proizvođač u svojoj laboratoriji: zbog neispravnog ili neadekvatnog proizvoda može imati posledice. Druga, javno-zdravstvena kontrola, obavlja se po tzv. higijensko-epidemiološkim indikacijama. To znači da se, ukoliko se posumnja da neki proizvod nije dobar ili dođe do epidemije, obavljaju ciljna mikrobiološka ispitivanja da bi se utvrdilo šta je problem. Kod uvoznih proizvoda, uzorak se uzima na granici i ispituje. Tek po utvrđivanju ispravnosti, proizvod ulazi u zemlju. Poslednjih godina procenat inostranih neispravnih proizvoda, uključujući i one koji ne odgovaraju našim standardima, iznosi oko tri odsto. Stručnjaci tvrde da su naši zakoni rigorozniji od propisa u nekim drugim zemljama. Teorijama zavere ovde nema mesta, jer je sve pod kontrolom… Osim, naravno, robe koja se doprema "na crno".
Sistemska kontrola je u rukama inspekcijskih službi preventivne zdravstvene službe Zavoda za zaštitu zdravlja. Svake godine se na teritoriji Srbije pravi godišnji plan kontrole; svaki okrug pravi svoj plan i u svakom od njih postoji Zavod za zaštitu zdravlja sa inspekcijskom službom. Uzorkuju se proizvodi različitih proizvođača sa različitih mesta i analiziraju po određenim parametrima. U "Batutu" je 2001. godine na ovaj način kontrolisano oko 30.000 proizvoda. Sve namirnice svrstane su u 22 grupe (mleko, proizvodi od mleka, meso, proizvodi od mesa…) i tri kategorije po poreklu (iz prometa, zanatske ili industrijske proizvodnje). Mikrobiološka ispravnost podrazumeva proveru prisustva kvasca, plesni, insekata, parazita i "ostalog" (npr. ešerihije koli i drugih "egzotičnih" mikroorganizama). Hemijski se testiraju aditivi, antibiotici, hormoni, metali (prvenstveno prisustvo olova, kalijuma, žive, arsena, gvožđa i bakra). Osim toga, kontroliše se i sastav, biološka vrednost, ukus, boja, miris i, u određenim slučajevima, radioaktivnost. U slučaju neispravnosti, sanitarna inspekcija zabranjuje promet namirnice.
Hemijski podaci dobijeni u kontrolama 2001. pokazali su da je kod domaćih proizvoda najčešći problem sastav koji određuje njihovu biološku vrednost a da sa njim, ruku pod ruku, idu aditivi. Metali su bili "disciplinovani"; sve u svemu, pokazalo se da je od 30.000 analiziranih uzoraka 3968 – čitavih 13 odsto – neispravno.
Kada su u pitanju aditivi (posebno zanimljivi potrošačima), praktično se ispituju samo oni koji su prisutni na etiketi proizvoda. Proverava se njihova količina i "čistoća". Međutim, moguće je da proizvod sadrži još poneki, a da to na deklaraciji ne piše. Dodatna analiza bi zakomplikovala čitavu stvar, pa se ne praktikuje. "Po zakonu", ističe dr Nikosavić, "mora se ispoštovati postulat da je za određeni proizvod dozvoljena samo određena grupa aditiva."
Dr Jagoda Jorga, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i specijalista za ishranu, smatra da je jedan od velikih problema nepostojanje centralizovane kontrole, kakve postoje u većini zemalja. "Imamo taj ogroman problem ljudske slabosti koji se zove sanitarni inspektor", kaže Jorga. "Sistemom centralizovane kontrole se depersonifikuje cela stvar, što je vrlo važno jer svuda su ljudi kvarljiva roba. Rešenje je da se sve radi pod nekom šifrom".
