Mute, 2003

Kad neko posle 25 godina uspešnog bavljenja muzikom snimi ovako dobru ploču, na kojoj svaki iskaz ima svoj razlog, a svaki ton zvuči kao da je mogao biti odsviran samo tako i nikako drugačije, to je lep povod da se preispitaju neki do sad izneseni vrednosni sudovi o autoru. Za Nika Kejva je odavno napisano da predstavlja žanr za sebe, ali to je samo napola tačna odrednica. Kao što postoje glumci koji u svakom filmu igraju uvek samo sebe, tako i Kejv s uspehom uvek šeta kroz muzičke žanrove, na takav način da oni uvek zvuče kao jedan te isti, kejvovski žanr. Prava odrednica bi verovatno bila da je Kejv velika zvezda "postmodernog" shvatanja rok muzike, u kome se za predložak uzimaju već poznate rok matrice, i na njima gradi svoj svet, u novom kontekstu… Međutim, ni to nije baš puna istina – Kejv je u stvari tranziciona ličnost, između poslednjih velikih stvarnih heroja rok muzike iz sedamdesetih (čitaj: Peti Smit ili Sex Pistols), umetnika koji su bili operisani od shvatanja rokenrola kao posla, i novog doba u kome sve beše poslovna aktivnost. Pojavivši se iz australijske Nedođije u trenutku kad su gasnuli poslednji odsjaji punk eksplozije u pop muzici, Kejv je tokom osamdesetih izgradio reputaciju živog "palog anđela" rokenrola, da bi je doveo do perfekcije negde na prelomu decenija, kad je kanonizovao sebe kao heroja svetske rok inteligencije. Svestan nove muzičke stvarnosti, marketinški obrađene i po dubini i po širini, Kejv je s uspehom priređivao istinske emotivne doživljaje generaciji koja na njih nije bila naviknuta – zato je njegovo mesto u biznisu ostalo neveliko, ali nesporno, a mesto u srcima mnogih zauvek zapečaćeno.

Nocturama nas upravo podseća na to da su Kejvovi uzori i inspiracije oni umetnici kojima je dosezanje ekstaze poetskim sredstvima bilo važan deo

stvaralačkog procesa – linija The Doors/Peti Smit, sa primesama Television i ostalih iz tog doba, u stvari je mnogo jača nego njegove potonje bluz inspiracije, koje su služile samo za sjajno mitologizovanje raznih karaktera raspetih između dobra i zla. Zato je Baby I’m On Fire, koja zatvara album, više nego dinamični krešendo – ona predstavlja dužno odavanje počasti celoj svojoj karijeri i uzorima koji su je oblikovali. Njen produženi vrhunac kojim se Nocturama okončava, vodi nas u potpuno neispitane predele, obećavajući sve, naslućujući moguće, kao ekstaza koja ostaje na kraju bez katarze, i baš zato traje. Ekstaza koja traje, pravi je teren po kome se Kejv kreće, svečana ekstaza kao dosezanje čistoće u jednom tako antiklimakteričnom svetu.

Još jedna izuzetna, ekstremna rokenrol pesma Dead Man In My Bed, potvrđuje da se Kejv ovoga puta vratio ekstatičnom putu dosezanja životnih istina, a ova potraga ocrtana je neobičnom, pulsirajućom strukturom i onih klasično postavljenih pesama, od kojih uvodna Wonderfull Life, potom singl Bring It On, te Rock Of Gibraltar i Still In Love, iskaču kao snažni dokazi Kejvove neugasle potrebe da se preda osećanjima i ide za njima, kuda god da ona vode.

Jedna posebna vrsta romatične dekadencije, koja je proslavila Kejva, osnova je i Nocturame, čineći od nje nimalo svakodnevan događaj u dezorijentisanosti današnjeg tržišta; takođe, ova ploča će biti zapamćena i kao svež rad starog majstora, izdanje na kome je počeo da se obraća svom umetničkom poreklu i daje novi oblik starim inspiracijama, ne otkrivajući nam sve svoje tajne, jer su "ponekad tajne jedino što imamo" (Wonderfull Life).