Sasvim je logično da reditelji mlađe generacije prevashodno postavljaju savremene, "urbane", komade jer oni odgovaraju njihovim tematskim preokupacijama i žanrovsko-stilskim sklonostima. Upravo zato, vrlo zanimljivo zvuči podatak da je u toku prošle nedelje beogradska publika imala priliku da vidi dve postavke klasičnih dramskih tekstova koje potpisuju reditelji mlađe generacije: na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta izvedena je premijera Molijerove komedije Uobraženi bolesnik u režiji Đorđa Marjanovića, dok je Somborsko pozorište gostovalo u Teatru "Bojan Stupica" sa komadom Edena fon Horvata Kazimir i Karolina u režiji Ive Milošević. Iako međusobno različite, ove dve predstave imaju jednu zajedničku tačku: obe se trude da približe klasična dela savremenom senzibilitetu.

Postavka Uobraženog bolesnika je višestruko neobičan repertoarski potez: ako umem dobro da brojim, predstava reditelja Đorđa Marjanovića je čak deseta postavka ovog Molijerovog komada na scenama beogradskog Narodnog pozorišta od njegovog osnivanja, a takođe i druga postavka jedne Molijerove komedije-baleta u beogradskim pozorištima u poslednjih mesec dana. Drugi podatak je posebno zanimljiv s obzirom na to da je komedija-balet krajnje apartni dramski žanr – reč je o komediji s umetnutim baletskim divertismanima čija je glavna uloga bila zabava aristokratske publike – koji, kao takav, danas deluje šarmantno anahrono, pa se zato znanto ređe izvodi od Molijerovih "velikih komedija", onih čija filozofska, društvena i psihološka tematika nudi stvarni intelektualni izazov savremenom pozorištu.

Na tematskom planu, Uobraženi bolesnik malo šta nudi savremenom teatru, jer kritika lekarskog šarlatanstva, koja je bila Molijerova omiljena komediografska tema, nije više tako aktuelna i provokativna kao u XVII veku. Pošto, dakle, nije imao veliki izbor, reditelj Đorđe Marjanović je pokušao da napravi predstavu u kojoj će univerzalne teme hipohondrije i lekarskog ošljarenja biti samo neobavezujući povod za zabavnu scensku igru.

U ostvarivanju ove namere, reditelj se trudio da komički efekat približi savremenom (prevashodno mladom) gledaocu, čiji se ukus gradio na različitim oblicima popularne zabave (filmske slepstik-komedije, televizijske serije, strip i sl.). Tako se dobila predstva koja se odlikuje svesnim komičkim hipertrofiranjem, u kojoj su svi likovi redukovani na krajnje groteskne karikature. Ovakva scenska stilizacija imala je puno utemeljenje u neobuzdano maštovitim kostimima Bojane Nikitović, a njen finalni rezultat zavisio je od komičarskog šarma i lakoće svakog pojedinačnog glumca (ulogu hipohondra Argana igrao je Boris Komnenić) .

Željena reakcija bila je ostvarena prevashodno kod mlađe publike, ali i kod nje ne u potpunosti jer u drugom delu dolazi do pada komičkog ritma, usled čega predstva postaje razvučena i dosadna. Do pada je došlo zato što je komički ritam bio postavljen spolja, što je scenska zaigranost bila, celim tokom predstave, samo manje ili više atraktivni paravan (što zavisi od ličnog ukusa) za neizdiferenciranu dramsku radnju. Drugim rečima, reditelj je posezao za potpuno spoljnim scenskim efektom jer, verovatno, nije znao šta da radi s ovom komedijom; tako se na kraju potvrđuje početna dijagnoza, odnosno stav da tradicija jednog pozorišta ne predstavlja dovoljan razlog za stavljanje određene drame na repertoar.

Postavka komada Kazimir i Karolina Edena fon Horvata predstavlja mnogo osmišljeniji repertoarski potez i to iz više razloga. Pored toga što konfiguracija likova ovog "simfonijski komponovanog" komada odgovara izrazitom osećaju za ansambl-igru Somborskog pozorišta, inscenacija Kazimira i Karoline je značajna i zato što je u pitanju delo zanimljivog dramatičara, i to ono koje kod nas dosad nije bilo ni izvedeno ni prevedeno.

U predstavi Somborskog pozorišta, rediteljka Iva Milošević iskoristila je mogućnosti koje nudi izrazito fragmentarna dramska forma, pa je tako stvorila dinamičnu i maštovitu scensku igru. Ta scenska dinamika zasnivala se na vrlo dobrom scenografskom rešenju Gorčina Stojanovića: pored ove "tehničke" funkcije, velike sportske tribine imale su i metaforičku funkciju jer su diskretno aludirale na najniže instinkte svetine – na njen voajerizam, potrebu da se pripada čoporu, navijačke strasti. Presudan doprinos takvoj scenskoj igri dali su i somborski glumci koji su postavili tačne, komički diskretno stilizovane tipove koji predstavljaju u prvom redu reprezente nižih slojeva nemačkog građanstva onog vremena (proleteri, devojčure, cirkuski zabavljači, sitni službenici, savetnici… ), one koji tragaju za zabavom, uzbuđenjem, ljubavlju i srećom na pivskom vašaru Oktoberfest. To su: prostosrdačni i prpošni Kazimir (Nenad Pećinar), otresita i preduzimljiva Karolina (Anđelika Simić), servilan i nespretan Šircinger (Aleksandar Đurica), dve drčne devojčure (Dubravka Kovijanić i Jelena Ćuruvija Đurica), malograđanski poslušna i priglupa Erna (Nataša Marković) itd. Koncipiranju ovih tipova, značajan doprinos dali su i odlični kostimi Borisa Čakširana.

Da drama Kazimir i Karolina nije samo slikovit presek nemačkog radničko-malograđanskog društva tridesetih godina XX veka, Iva Milošević je pokazala jednim vrlo dobrim dramaturško-rediteljskim rešenjem: spojila je likove direktora vašara i konferansijea i tako, uz odgovarajuće glumačko ostvarenje Branislava Trifunovića, stvorila dijaboličan lik vašarskog maestra čije delovanje ukazuje na to da postoje sile koje prevazilaze male životne (ljubavne i poslovne) priče ovih posetilaca Oktoberfesta, da su svi oni samo marionete u jednoj velikoj i opasnoj igri. Jedina primedba koju bi trebalo staviti jeste ta da se ovaj uznemiravajući ton svodi prevashodno na spomenuti lik maestra, iako bi on trebalo da proističe i iz replika drugih likova, onih koje su samo naizgled sasvim bezazlene i banalne, a zapravo vrlo dvosmislene i ironične. Ovaj nedostatak može lako da se otkloni brižljivijim glumačkim poentiranjem u narednim izvođenjima.