Srbija i Crna Gora potrošile su ideju Jugoslavije, a na tom putu do kraja država je prošla kroz građansku demokratiju, monarhističku diktaturu, mitove diktature proletarijata, iluzije komunističkog carstva slobode, samoupravljanje i naciokratiju, kroz strahote građanskih ratova i etničkih proganjanja i stigla da novog početka. "Ja se radujem novom početku", izjavio je Svetozar Marović i dodao "više nema Jugoslavije, ali srećom postoje Srbija i Crna Gora. Postoje demokratske vlasti u te dve države, i postoji njihova volja da naprave zajednicu koja bi mogla da ih približi Evropi." U parlamentu je pored ostalog rekao da će nam u novoj zajednici biti "potrebno mnogo strpljenja, rekao bih mudrosti, kao i međusobnog poverenja i razumevanja. Ni Srbija ni Crna Gora ne mogu se nadati da će u tim procesima ići brže ako rade nešto na štetu onog drugog. To moramo da imamo na umu uoči otpočinjanja harmonizacije naših sistema."

Polaganjem zakletve pred poslanicima Skupštine Srbije i Crne Gore, Svetozar Marović je postao prvi predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore. Od 112 poslanika za Marovića je glasalo 46 iz Srbije i 19 iz Crne Gore, potiv su bila 34 poslanika iz Srbije i 13 iz Crne Gore. Uzdržanih nije bilo. Marović je u inauguracionom govoru u Skupštini poručio da "nije vreme za velike priče, već za ozbiljan i odgovoran rad i konkretna dela. Reč je o državnoj formuli koja obezbeđuje punu zaštitu autentičnih interesa države Srbije i Crne Gore. Ona ujedno afirmiše i zajedničke interese, omogućavajući preko državne zajednice, usmerenost i jedne i druge države ka bržem uključivanju u evropske strukture."

Novoizabrani predsednik se prihvatio posla šefa zajedničke države uveren da će na tom mestu moći da učini "nešto dobro za Crnu Goru i Srbiju".

Na pitanje šta vidi kao prvi zadatak odgovorio je "Treba ići postepeno. Ne pripadam onima koji žure po svaku cijenu, posebno ne u raspodeli funkcija, iako se ne skrivam. Bavljenje javnim poslovima znači i obavezu preuzimanja rizika, pa i rizika prihvatanja pojedinih visokih državnih poslova."

Marović je ne samo predsednik državne zajednice već ima i funkciju premijera, odnosno pravo da u roku od pet dana predloži sastav Saveta ministara (čine ga pet ministara). Za sada javnost najviše i interesuju njihova imena, ali mandatar ne žuri sa imenovanjima. "Ja sam već pročitao u štampi imena nekih favorita iz Srbije, gospode Svilanovića i Živkovića. Mislim da pre imena treba definisati raspored funkcija. Gospodu Svilanovića i Živkovića lično poznajem, imam pozitivno mišljenje o njima. Što se tiče Crne Gore mi ćemo insistirati, s obzirom na to da će ministar inostranih poslova biti iz Srbije, da ministarstvo za međunarodne ekonomske integracije bude dodeljeno Crnoj Gori. Za nas je to glavna stvar. Moramo raditi na ekonomskim problemima."

Odredbu Ustavne povelje po kojoj ministri odbrane i inostranih poslova ne bi trebalo da budu iz iste države članice, Marović je relativizovao jer

"ovde se radi o zajednici koja je atipična i mislim da princip dogovora i kompromisa treba da bude stabilniji faktor od bilo kojih postavljenih rešenja".

Svetozar Marović je rođen 31. marta 1955. godine u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio u Kotoru, a diplomirao na Pravnom fakultetu u Titogradu (Podgorica). Crnogorac, pravoslavne vere. Oženjen Đinom, otac dvoje dece (Miloš i Milena). Govori engleski, ruski i italijanski. Živi u Budvi.

Nakon fakulteta zaposlio se kao pripravnik u Skupštini opštine Budva, istovremeno je bio i predsednik Saveza socijalističke omladine grada. Brže je napredovao u politici nego u struci, postao je predsednik SSO-a Crne Gore. Etablirani funkcioneri komunističkog režima vide ga kao "anfant teribla" režima jer kritikuje zatvorene partijske sastanke. Partijski kadrovici njegov rad ocenjuju kao "socijalnu demagogiju mladog demokrate i liberala". U vreme delegatskog sistema i posrednih izbora (1984) štampao je pamflet pod nazivom "Prestanite sa izbornim prevarama". U Skupštini Crne Gore kao omladinski delegat postavljao je nezgodna pitanja, a kad se svim tim pozabavio tadašnji CK SK, podneo je ostavku i postao direktor Uprave prihoda, a potom predsednik Izvršnog odbora SO-a Budva.

U vreme događanja naroda daje ostavku na funkciju gradonačelnika i ubrzo postaje poznat jugoslovenskoj javnosti kao jedan od tri asa crnogorske antibirokratske revolucije (Milo-Momo-Sveto, "mladi, lijepi i pametni"). Kada su pučisti uzeli vlast, dobija funkciju u Predsedništvu CK SK CG a zadužen je za ideologiju, bio je i član Predsjedništva Crne Gore, generalni sekretar Demokratske partije socijalista, potpredsjednik DPS-a, poslanik u crnogorskom i saveznom parlamentu. Sada je potpredsednik DPS-a. Objavio knjigu Vrijeme iskušenja, zbirku tekstova iz vremena antibirokratske revolucije.

Za predsednika Skupštine Crne Gore izabran je 1994. godine; mandat je izgubio nakon vanrednih republičkih izbora aprila 2001. jer se njegovom reizboru usprotivio Liberalni savez, postao je poslanik i predsednik Odbora za međunarodne odnose. Umesto fotelje predsednika Skupštine Republike dobio je fotelju predsednika Skupštine Jadranskog sajma u Budvi gde je do tada bio predsednik Upravnog odbora.

Jedni ga vide kao "šampiona prazne retorike i svega što ovu zemlju čini poslednjim evropskim ostrvcetom jednopartijske tiranije", a drugi kažu da "imponuje svojom mudrošću, mirnoćom i tolerancijom". Idejni je tvorac i suosnivač budvanskog festivala Grad teatar, Trga pjesnika (Budva), Dana alternativne medicine, Pro-bič sokera (fudbala na plaži), odbojke na plaži, Radio Budve i Televizije Budva. U to vreme je optuživan da je na Trgu pesnika stvorio "buvlju pijacu antikomunizma".

Slovi za glavnog ideologa DPS-a, bio je predsednik radne grupe koja je pripremila novi program DPS-a, u kome je zalaganje za Jugoslaviju zamenjeno opcijom nezavisne i međunarodno priznate Crne Gore. Protivnici su mu tada zamerali da je samo godinu dana ranije govorio: "Srbija i Crna Gora su dvije stare evropske države i njihovo odvajanje nije neophodno da bi se to potvrdilo." Marović je preokret slikovito objasnio: "Svoj grad, narod i državu čovjek ne voli i ne brani zbog veličine, već zato što je njegova i što se u svojoj kući čovjek osjeća najslobodnije. Ja stanujem u svome stanu, a ne u stanu svoga brata, iako smo braća."

Kaže da voli da čita i uči od mudrijih i boljih, ali je u međuvremenu promenio učitelje: od markuzijanca postao je vernik. "Nekada sam bio bliži Frankfurtskoj školi, možda Markuzeu, danas sam najčešće u društvu ‘Svetih knjiga’. Poneki put mi se učini da je za dan dovoljno pročitati i jednu rečenicu Biblije i da saznate o životu više od desetine drugih knjiga." Iz Svetog pisma je saznao da "idealni koračaju nebom – zemljom idu grešni ljudi". Budvani, tvrde da je grešni Marović vrlo bogat i da pod njegovim pokroviteljstvom u Budvi godinama cveta divlja gradnja. On je to, naravno, sve demantovao. Za sebe kaže da je skroman, ali ne i asketa. "Nacional" je pisao kako Marović voli skupocene satove i kako mu je, navodno, Stanko Cane Subotić kupio stan u Parizu. Srećko Kestner, protagonista duvanske afere, tvrdi da je na Subotićevom platnom spisku bio i Svetozar Marović. "Mesečna apanaža mu je bila 100 hiljada maraka, samo da bude miran. To mu je bila nagrada za nemešanje." Na ove optužbe Marović odgovara rečenicom antičkog govornika: "Kada bi išta od toga što piše ‘Nacional’ bilo tačno, ja bih odmah podnio ostavku."

Uveren da "mudri ljudi nikada ne zure i nikada ne oklijevaju" Marović je čovek koji sve tri puta vaga i odmeri pre nego odseče, upušta se u trke samo ako je siguran da će biti prvi, u protivnom odustaje. U vreme formiranja SRJ bio je viđen kao mogući kandidat za prvog predsednika Jugoslavije. Odustao je u korist Dobrice Ćosića. "Nelagodno sam se osjećao zbog ubijeđenosti da sam predložen za posao za koji nemam iskustva niti znanja. Srećom, sve je dobro završeno i za državu i za mene."

Sada kao predsednik nada se berićetu nove države, a ako se projekt nove državne zajednice završi porazom to Marovića neće mnogo pogoditi jer on veruje da je poraz poučan: "Od poraza je moguće više naučiti. Mnogi to ne znaju i zato ih možda čeka poraz."