Nakon višegodišnjeg celibata, srpskohrvatska ili hrvatskosrpska kinematografija, zavisi da li čitate sa Istoka na Zapad ili sa Zapada na Istok, zajedno su iznedrile novo celuloidno čedo, film Ledina Ljubiše Samardžića koji je zatvorio 31. FEST. Dobro je što je do toga došlo, bilo bi još bolje da se saradnja nije ni prekidala, no možda bi najbolje bilo da je snimljen neki drugi film iza koga će stati producentske kuće iz Beograda i Zagreba, tim pre što srpska i hrvatska kinematografija imaju da kažu nešto interesantnije jedna drugoj, i nešto više jedna o drugoj, nego što su zajedno prošaputale u ovom filmskom delcetu.

U njegovom tkivu leži priča o maloj porodici, Hrvatici iz Dubrovnika, Srbinu iz Beograda i njihovom devetogodišnjem sinu, koja pokušava da živi u jednom od zapuštenih novobeogradskih blokova sredinom devedesetih, tamo gde sve propada i truli osim jedne javne površine koju pokušava da probudi jedan od stanara, neke vrste Sizifovog vrta, koja će na kraju podeliti sudbinu svog okruženja. Mogla bi se dodati još jedna rečenica koja bi iscrpila radnju čitavog filma, ali bi budućim gledaocima to uskratilo i ono malo zadovoljstva koje će im doneti neizvesna završnica. Vreme radnje već dovoljno govori o danima kada je senka ratova pritiskala Beograd, čineći ljude i njihove duše manjim nego što su to zaista bili.

Možda se iz priče o nemogućnosti suživota moglo iscediti nešto više od blede metafore da junake filma nije prekrio teški talog stereotipa koji ubija svaku živost. Kao, Dubrovčanka Ksenija jedna je tankoćutna i prefinjena priroda koje se guši od primitivizma koji hara novobeogradskim blokovima, dok su sve njene komšije, a posebno tri komšinice, ogrezle u malograđanštini i prostakluku. To što ona kupuje ribu i maslinke umesto kobasica i naramaka polubelog hleba, pretvara se u žarište dramskog zapleta, dok galantno ostavljanje kusura, za razliku od grozničavog motrenja na svaku paricu njenih suseda, postaje simbol uzajamnog neprihvatanja. Moglo bi se pomisliti da su granate prekopale hrvatske gradove samo zato što se njihovi žitelji nisu slagali sa susedima iz Srbije, da li je bolje zalivati brancina na lešo belim vinom ili lokati pivo uz roštiljske kobaje. Stvari su, na nesreću, bile mnogo složenije, tako da za ovu vrstu filma nije dovoljna želja reditelja da opiše stanje duha, držeći pored jastuka "jedno divno literarno delo" Filozofiju palanke Radomira Konstantinovića. By the way, u prodavnicima se u to vreme nisu mogla naći ni dva tipa Fidelinkinih makarona, a kamoli maslinke, integralni hleb i različite vrste kečapa, niti je Konstantinović pisao lepu književnost koja se prelistava pre spavanja. No, to je i tako nešto najblaže što se može zameriti filmu Ledina, koji su jedino glumci spasli od raspada na niz razdruženih ili secesionističkih epizoda, zavisi sa koje se strane gleda. Ksenija Pajić, Dragan Bjelogrlić i Zijah Sokolović uspeli su da doguraju film do bioskopa u jednom komadu, koliko god su se neki drugi upinjali da krhku radnju rasparaju po šavovima smisla, koherentnosti i dramaturške povezanosti. U tome je naročito prednjačila Milica Milša, koja je svoje glumačke prostore zaokruživala ničim izazvanim pokazivanjem obnaženih grudi, sprovodeći otvoreni separatizam u odnosu na radnju filma.

Nekako se taj raštimovani koloplet dokotrljao do završne špice gde su u šumi preduzeća Srbije, Hrvatske i drugih zemalja koje su pomogle ovaj poduhvat ostala skrivena imena koautora muzike Matije Dedića i Davora Križića. Bio bi to gest nepažnje prema kompozitorima da su oni napisali jedan-jedini takt koji se našao u filmu Ledina. Zapravo, Dedić i Križić ne samo da su napisali nekoliko taktova već su komponovali kompletnu muziku za film, pošto je to od njih tražio Ljubiša Samardžić. Reditelj je, međutim, kada su oni već obavili dogovoreni posao, poverio pisanje nove muzike stanovitom Nemanji Musuroviću. Dok je Matija Dedić to doživeo kao skandaloznu prevaru, tvrdeći da su njihova imena iskorišćena da bi se u hrvatskoj javnosti stekla umivenija slika i namakle pare od zvaničnika, Samardžić sa bezbedne udaljenosti tvrdi da njihova muzika nije bila kompatibilna sa filmom. Dubrovačka premijera Ledine sigurno će dodati nove detalje u ovoj nisci nesporazuma koji su preplavili hrvatsku štampu, mada to nikome nije trebalo.

Ako već nije napravljen film koji će značiti više za hrvatsku i srpsku kinematografiju, sigurno su se mogle izbeći ovakve neprijatnosti. Plutanje na trendu obnovljene kulturne saradnje nije garancija ni za pristojnu komunikaciji. Doduše, bez saradnje ništa zajedničko neće nastati, ali dok se ne steknu i drugi, mnogo važniji uslovi, publika u Srbiji i Hrvatskoj više će se radovati hrvatskim i srpskim filmovima od podgrejvanja srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog kinematografskog bratstva, svejedno je da li čitate sa Istoka prema Zapadu ili od Zapada ka Istoku.