Dijaspora

U hotelu "Štajgenberger", u blizini Frankfurta, održana je prošle nedelje donatorska večera radi prikupljanja priloga za dovršetak izgradnje Hrama svetog Save na Vračaru. Skup je organizovao Zoran Đinđić, premijer Srbije i predsedavajući udruženja koje je osnovano zbog ovog, kako kažu, istorijskog graditeljskog poduhvata. Skup su svojim prisustvom uveličali savetnik ambasade u Berlinu Oliver Stanković, ministar vera Srbije Vojislav Milovanović, episkopi srednjoevropski Konstantin i šabačko-valjevski Lavrentije, predsednik koncerna Hemofarm Nikola Stanković i mnogi drugi, ukupno više od stotinu njih. Premijer je u svom pozdravnom govoru okupljenima rekao da se "veličina jedne nacije ogleda u veličini dela koje za sobom ostavlja" i da su "za velika dela potrebni vizija i istrajnost kako bi se ona i ostvarila". Zaključio je i da je "naš narod uvek imao tu viziju, a da je jedna od njih i izgradnja ovog velelepnog hrama koji će biti najveći pravoslavni hram na svetu. Kad ga završimo, moći ćemo da kažemo da smo uspeli da u nečemu budemo najbolji." Naglasio je, na kraju, da bi ceo posao trebalo da bude okončan sledeće godine, na dvestogodišnjicu Prvog srpkog ustanka. Na ovoj donatorskoj večeri, za razliku od prethodne održane u Beogradu kada su prilozi zbirno izneli više od milion evra, za završetak izgradnje Hrama svetog Save prikupljeno je osam puta manje novca, oko 120.000 evra. Svojim ličnim prilogom od 5000 evra, što je jedna dvadesetčetvrtina ukupno skupljenih priloga, dovršetku izgradnje je doprineo i Bodo Hombah, bivši koordinator Pakta stabilnosti za Jugoistočnu Evropu. Prosečan prilog ostvaren u Frankfurtu, ako se uzme u obzir broj prisutnih, dvostruko je manji od onog u Beogradu. Neko maliciozan mogao bi zaključiti da je Srbima u dijaspori dvostruko manje stalo do dovršetka izgradnje ovog važnog objekta nego onima koji u Srbiji žive i posluju, ili da oni dvostruko teže dolaze do novca. Kako bilo, repubički ministar vera Vojislav Milovanović izrazio je zadovoljstvo postignutim uspehom i istakao da cilj okupljanja u Frankfurtu nije bio samo prikupljanje novca: "Nije suština u novcu, suština je u ponovnom okupljanju dijaspore oko zajedničkog cilja. Integracioni faktor među Srbima sada je uglavnom SPC, pa ako još postoji i neki cilj kao povod za neke lepe stvari, onda još bolje."

Krivci

Da je pravda spora, ali dostižna i da kad-tad stigne one koji su se o nju ogrešili, pokazala je protekle sedmice uprava Okružnog zatvora u Somboru. Pošto su im, na holivudski način, utekla petorica zatvorenika (iskopali rupu u zidu i spustili se niz zatvorske zidine, a dvojica su uspela da prebegnu u Mađarsku), zatvorski službenici su seli, razmislili i zaključili ko je kriv. Kriva su, ni manje ni više, dva službena psa koja "lavežom nisu skrenula pažnju na ono što se dešava" – zbog takvog nemara su osuđeni na smrt streljanjem u somborskoj kafileriji.

U celoj priči nije se ni postavilo pitanje o činjenici da je sudbina zatvorenika prepuštena isključivo psima, o mogućnosti da zatvorenici pobegnu pored živih i zdravih čuvara, o razlozima zbog kojih niko nije video da zatvorenici kopaju rupu u zidu (a za taj proces potrebno je dosta vremena, oruđa i međusobnih dogovora) i pripremaju beg. Da se, kojim slučajem, neko upitao i o tome, bilo bi zanimljivo videti kako bi eventualni krivci bili kažnjeni. Sudeći po već ustaljenoj praksi, verovatno bi bili poslati u banju, pa zatim u obližnju ambasadu gde bi na miru mogli da izvade vizu za Rusiju/Kazahstan/Ugandu. Sve to, međutim, previše dugo traje. Uprava somborskog zatvora odlučila se za lakšu, bržu i jeftiniju varijantu.

Slika

Tek što su nadležni konstatovali da je ove godine povećan broj požara, a republički premijer objasnio građanima da bi trebalo redovno da treniraju skakanje sa petog i desetog sprata, u subotu 22. februara, planula je fabrika obuće Ras u Novom Pazaru. Uz porast broja požara, ova vest, reklo bi se, ne predstavlja neku veću senzaciju. No, slučaj novopazarske fabrike ipak je specifičan.

Najpre po vremenu koje je bilo potrebno za "lokalizovanje" požara: vatra se pojavila u 14 časova a njeno širenje suzbijeno je čitava tri i po sata kasnije. Druga specifičnost su razlozi: požar, naime, nije mogao da bude suzbijen na vreme jer fabrika, zbog neplaćenih računa, nije imala vode. Pored toga, telefonski poziv vatrogascima okasnio je, opet zbog neplaćenih računa. No, ono po čemu bi ovaj požar mogao da se upiše u anale ipak je nešto drugo. Iako je fabrika izgorela praktično do temelja, iako je kamera zabeležila očaj ljudi koji su ostali bez posla, iako praktično ništa nije spaseno iz objekta, u jednoj reportaži se videlo da je izvučena neoštećena slika Josipa Broza Tita. Predsednik bivše ex (sve to zajedno) Jugoslavije je to možda i zaslužio. U njegovo vreme, bar je vode bilo. O telefonima da i ne govorimo.

Šampionat

Ovdašnji policajci su se do sada već istakli u brzoj vožnji, jahanju konja, fudbalu, trčanju po ulicama, a pričalo se da će uskoro biti dobri i u vožnji bicikla. Ono što je široj javnosti manje poznato jeste da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova vešti i na skijama – bar ako je suditi po informaciji da je 23. februara počeo Deseti balkanski policijski skijaški šampionat. Do zaključenja ovog broja "Vremena" šampionat još nije bio završen, tako da nije poznato kako su se naši predstavnici plasirali, ali njihovo dosadašnje sportsko iskustvo pruža dobru osnovu za uspešan nastup.

Ono što je najbitnije, međutim, jeste da Deseti skijaški šampionat omogućava policajcima priliku za druženje sa kolegama iz Albanije, Grčke, Bugarske, Makedonije, Rumunije i Turske. Jer, kako je istakao pukovnik Zoran Milić, predsednik policijske sportske unije, "takmičenje u skijanju biće prilika da policajci razmene iskustva iz svojih redovnih aktivnosti kao što su suzbijanje kriminala, šverc duvana i rasturanje droge na Balkanu". Oduvek je, naime, poznato da za edukaciju po tim pitanjima nema boljeg mesta od padina Kopaonika.

Ginis

Posle izvesnog Ferdinanda koji se upisao u Ginisovu knjigu svetskih rekorda u kategoriji najkrupnijih bikova, istoj ediciji priključena su tokom februara još dva domaća predstavnika: najveća ručno rađena flaša i najveća šajkača na svetu. Iza oba dela, koja bi s pravom mogla da nose popularnu etiketu "autentičnog srpskog brenda", stoji Zoran Simić, vlasnik zadruge "Bojkovčanka". Flašu visine 289 centimetara i zapremine 24 litra napravio je specijalno za šljivovicu "Bojkovčanku", dok je šajkača bila namenski pravljena za Ginisa. Na kapu rekorderku, dugačku 117 i široku 95 cm, utrošeno je 10 metara hangar čoje i 92 dana rada trojice majstora krojača. Uspešna sezona je započela. Bar kad je Ginis u pitanju.