Ako me ne spreči neki tehnički, administrativni, logistički, finansijski, zdravstveni ili kakav drugi razlog, otići ću da to gledam izbliza, mada nikad nisam verovao da se stvari dobro vide ako ste usred "buke i besa". Ali, u slučaju američkog bombardovanja Iraka, koje samo čudo može da spreči, čovek se ionako ne može dovoljno udaljiti; nema mesta na ovoj planeti gde se možete osećati po strani. I ne zna se da li je više u centru zbivanja onaj ko sedi u Bagdadu, Njujorku, Vašingtonu, Londonu, Parizu, Briselu, Moskvi, Pekingu, Vatikanu… Beogradu ili Prištini.

Ulog u ovom ratu raste vrtoglavo, iz dana u dan i već sad je sasvim jasno da će sama vojna operacija biti najmanje važna i uglavnom nezanimljiva. Jedino što se pouzdano zna jeste kako će se rat završiti. Ali američke bombe padaće, osim po Iraku, i po mnogo krupnijim ciljevima u samoj Americi i celom ovom starom svetu. Mislim, naime, da je ovo početak kraja detinjaste vere u istorijski happy end. Pobeda nad Sadamom već u ovom trenutku suviše košta Ameriku, verovatno mnogo više nego što je Vašington očekivao, ali pošto supersila ne sme da odustane, taj račun nastavlja da raste.

Ogromna vojna sila ostala je, čak i kod kuće, gotovo bez ikakve političke podrške, gola i sama, odjednom nekako staromodna i prevaziđena. Lakoća vojne pobede moći će da se meri jedino s veličinom političkog, civilnog, moralnog poraza. I već se vidi da se samo pravi neprijatelji Amerike nadaju da Buš neće odustati u poslednjem trenutku. U američkoj štampi sad se mogu naći teorije o tome da je možda Osama bin Laden upravo radio na tome da uvuče Ameriku u rat protiv Iraka.

Naknadno će svakako biti mnogo pametnih analiza i utvrđivanja svih uzroka koji su pokrenuli lanac događaja, ali sad, dok se stvara istorija, možemo da vidimo, čak i kad nemamo sve poverljive informacije, kako stvari izmiču kontroli i kreću svojim tokom koji niko nije mogao da proračuna i predvidi. Reakcije Francuske, Nemačke, Rusije, Kine sasvim sigurno iznenadile su Vašington. I neke manje zemlje koje Amerika obično rutinski kontroliše odjednom su se uskopistile, a pacifisti su se organizovali s neviđenom energijom i još prete da će da idu u Irak i budu živi štit.

To što je ispalo kao da praktično ceo svet navija za jednog brutalnog diktatora najbolje pokazuje koliko je uverljivo američko obrazloženje planiranog napada. Ni od iračkih suseda, koje Sadam navodno najviše ugrožava, niko ne želi taj rat. U Americi Buš ima podršku samo dela uplašenog naroda koji veruje da je Sadam srušio njujorške bliznakinje. Bler je ponovo pokušao s teorijom o milosrdnoj intervenciji za spas napaćenog iračkog naroda, ali to izgleda više ne prolazi. Posle bombardovanja, ni Srbija ni Avganistan nisu dočekali neku veliku pomoć i obnovu porušenog, pa ni Iračani nemaju razloga da se uzdaju u Blerova obećanja kojima ne veruju ni engleske sobarice.

U čitavoj priči, u nemarnim obrazloženjima i traženju nepostojećih dokaza, posebno je zabavna i nekako karakteristična ideja sa ispitivanjem iračkih naučnika. U jednom trenutku sve nade su se polagale u to da će se naći neki "irački Saharov", koji će potvrditi da Sadam ima neko hemijsko ili biološko oružje. Taj bi, dakle, Bušu dao opravdanje da razori njegovu zemlju, a američki mediji proglasili bi ga za moralnu gromadu, heroja, sveca, čoveka godine, vodili bi ga u Holivud da se slika s Švarcenegerom koji bi rekao da mu se divi.

Ovde je pravi problem u tome što bi supersila zbilja poverovala u sve to jer je uverena u sopstvenu ispravnost, jer misli da samo lažovi i zavidljivci to ne priznaju, a svako pošten biće pre na strani Amerike nego svoje zemlje. Ovo je vrsta slepila koje supersilu čini nesposobnom da ispravno procenjuje realnost a bojim se da tome leka nema. Lično sam se osvedočio koliko je nekome u Vašingtonu teško da razume da je u Beogradu moglo biti normalnog sveta koji se protivio njihovim bombama.

Iz tog nepriznavanja bilo kakve recipročnosti, iz nepristajanja da se sama podvrgne pravilima koja drugima nameće, dakle iz samog statusa supersile logično proizlazi američko ponašanje u ovom slučaju. Vašington, naime, svojom odlukom da po svaku cenu napadne Irak, ukida svaku ideju međunarodnog prava i poretka. Mora da je i drevni Zakonik vavilonskog vladara Hamurabija u ono robovlasničko vreme sadržao više prava, uvodio makar kakva pravila ponašanja i nekako ograničavao silu.

Upravo slušam kako neki svedok optužbe u Hagu priznaje da se oko Dubrovnika pucalo s obe strane, ali JNA deset puta više i težim oružjem. I to je valjda zločin. U svakom slučaju zvuči nefer i odvratno. A od Sadama se zahteva da uništi nešto raketa koje pod određenim uslovima mogu imati domet nešto veći od propisanog, što naravno neće sprečiti Ameriku da sprovede svoju ratnu nameru. Naprotiv, Bušovi vitezovi vole nulti rizik, ako Sadama živog uhvate, posle će mu sigurno suditi kao teškom zločincu.

Sve ovo znači da ovog puta Amerika dovodi u pitanje strukturu sveta i ceo sistem međunarodnih odnosa, da vređa zdrav razum i elementarni moral, a da to zapravo i ne primećuje, ili barem veruje da to čine svi drugi. Zemlja kojoj je ne bez razloga bila pripisivana uloga predvodnika ostatka sveta, sad izgleda kao da nas sve vodi u haos i daje najgori primer brutalnosti i samovolje. Taj put je nemoguć, odnosno bio bi katastrofalan do razmera dosad neviđenih. Zato će se sigurno vrlo brzo pokajati svako ko je podržao Bušovu iračku avanturu. Da se to ikako moglo podržati, da je imalo ikakve veze s mozgom, ne bi se ni Nemci, Rusi i Francuzi usudili da se baš ovoliko isprse.