Afera "Dijamant" (10)
Dividende gazda Save
Posle skoro dvogodišnjeg prisustva u pričama o sumnjivoj privatizaciji zrenjaninske uljare Dijamant, ime direktora Save Kneževića našlo se i na optužnici
Živopisna storija o vlasnicima zrenjaninskog Dijamanta, koja je pokazala da u zemlji Srbiji pokojnici mogu da se obogate i da potom svojeručno potpisuju razne papire, konačno je pretočena u službenu formu. Službenim jezikom rečeno, direktor uljare Savo Knežević optužen je 11. februara 2003. "da je počinio jedno produženo krivično delo zloupotrebe službenog položaja, jedno produženo krivično delo falsifikovanja službene isprave i krivično delo poreske utaje". Detalji koji se pri tom navode u potpunosti odgovaraju onome što je zrenjaninski Otpor uporno objavljivao još od septembra 2001.
Tokom 11-mesečne istrage utvrđeno je da je Knežević "u nameri da postane vlasnik što većeg dela ove fabrike, vlasnik prava na upravljanje i prava na dividendu, iskoristio svoj položaj i ovlašćenja tako što je nakon objavljivanja javnog poziva za upis deonica druge emisije bez popusta, upisao 20.336 deonica", što je protivno Zakonu o privatizaciji. Različitim bankarskim mahinacijama, direktor je lagano otplaćivao rate kredita – na taj način, već 29. 12. 1995. postao je vlasnik ukupno 24.865 akcija (što odgovara skoro polovini ukupnog broja akcija). Kad je pristiglo vreme za plaćanje poreza na ekstraprofit, Knežević je u julu 2001. pozvao "27 deoničara, odnosno njihove naslednike i zahtevao da potpišu blanko poreske prijave", pa se dogodilo da su zvanično "određeni akcionari raspolagali sa daleko većim brojem akcija od stvarnog broja akcija u njihovom vlasništvu, a jedan broj akcionara nije čak ni bio vlasnik nijedne akcije".
Zvanično vlasnik 5029 deonica, a nezvanično čitavih dvadesetak hiljada više, Knežević je primao i dividende, znatno veće od onih koje su mu navodno pripadale. Sve to dovelo je do krivičnog dela utaje poreza. U objavljenom delu optužnice navode se samo cifre za period od 15. 3. 1999, ali i one su dovoljno informativne. U tom periodu, Knežević je, naime, izbegao plaćanje poreza na dohodak u ukupnom iznosu od 722.487, 77 dinara (što Dinkićevih, što onih ranijih). Međutim, ako je tačna procena da je direktor godišnje primao oko 380.000 nemačkih maraka na ime dividendi, a pri tom je utvrđeno da je do tih dividendi došao na nezakonit način, prosta računica ukazuje da je od 1995. do 2003. gazda Savo postao bogatiji za skoro 2,5 miliona nemačkih maraka.
Na optužnici se, pored Kneževićevog imena našlo i ime Đure Kesića, finansijskog direktora AD Dijamant koji je sa svojim direktorom učestvovao u sklapanju sumnjivih ugovora sa različitim bankama i sličnim radnjama, ali za sada nije poznato koliko su para tom prilikom stavili u sopstvene džepove. Zanimljivo je, međutim, da je po izlasku iz zatvora (vidi okvir!) Knežević smenio Kesića zbog toga što se "protiv njega vodi istražni postupak". Kako još komplikovaniji istražni postupak samog Kneževića nije sprečio da poslednjih godinu dana provede promovišući svetske uspehe svoje kompanije, putujući u najvišim privrednim delegacijama i igrajući ulogu jednog od najviđenijih Zrenjaninaca, biće zanimljivo videti da li će ga optužnica konačno odvesti bar u penziju. Ili na neko drugo mesto.
Hronologija
1991 – Prvi krug privatizacije, emitovano 12.520 deonica.
1993 – Drugi krug privatizacije, emitovano 38.186 deonica, za čiju je kupovinu Dijamant banka (osnivač uljare) dala povoljne desetogodišnje kredite. U prodaju je pušteno svega osam hiljada deonica, a prodaja je obavljena za 15 minuta i to oko sedam sati ujutro ("Vreme" 543, 556).
28. jul 2001 – Nekoliko penzionera potvrdilo da su, na insistiranje Save Kneževića, potpisali izjavu o plaćanju poreza na ekstraprofit od kredita koji nikada nisu podigli i od deonica koje nikada nisi posedovali.
avgust 2001 – 27 najvećih akcionara Dijamanta prvi u zemlji plaćaju porez na ekstraprofit u iznosu od preko 1.200.000 nemačkih maraka. Istovremeno, Otpor dolazi do spiska tih ekstraprofitera i utvrđuje da je njih osmoro umrlo što pre privatizacije, što pre plaćanja poreza ("Vreme", 557).
6. septembar 2001 – Savo Knežević u policiji tvrdi da poseduje 49 odsto fabrike, što kasnije potvrđuju nalazi Otpora prema kojima on drži ukupno 24.865 deonica ("Vreme", 558).
septembar 2001 – Knežević putuje u Nemačku kao član delegacije "uglednih privrednika" koji prate republičkog premijera u službenoj poseti; nadležni se i dalje ne oglašavaju ("Vreme", 565).
novembar 2001 – Otpor dolazi do spiska akcionara kojima je Dijamant banka odobrila kredite za kupovinu deonica. Na spisku su (opet) imena ljudi umrlih pre privatizacije – svako od njih podigao je po nekoliko desetina hiljada nemačkih maraka ("Vreme", 570).
decembar 2001 – Sredoje Mihajlov postavlja poslaničko pitanje o tome dokle se stiglo sa rasvetljavanjem slučaja. Dva meseca kasnije, vlada odgovara dopisom u kome se navodi spisak već objavljen u medijima i ne daje konkretan odgovor ("Vreme", 585).
22. mart 2002 – Uhapšen Savo Knežević. Neposredno pre toga, prema nezvaničnim izvorima, podigao 380.000 nemačkih maraka na ime dividendi za prošlu godinu ("Vreme", 586).
12. jun 2002 – Knežević pušten iz pritvora. Istog dana dolazi na posao, u direktorsku kancelariju.
15. jun 2002 – Knežević dolazi u Beograd, na skup privrednika u skupštini grada, na poziv Zorana Đinđića; tokom sledećih nekoliko meseci prima visoke delegacije i u nekim medijima nastupa kao uspešan privrednik protiv koga su se urotili Otpor, DB i novinari ("Vreme", 614).
jul 2002 – predmet stiže u beogradski Zavod za veštačenje. Istražni sudija zrenjaninskog Okružnog suda Bogoljub Stankov u izjavi za "Vreme" kaže da su za prve rezultate potrebna bar tri meseca.
8. oktobar 2002 – Otpor dolazi do poreske prijave koju je 30. jula 2002. svojeručno potpisao akcionar Borivoje Tasić, upokojen 16. septembra 1992 (dve godine pošto je kupio akcije i skoro deceniju pošto je platio porez).
18. oktobar 2002 – Iako pod istragom, Knežević opet putuje u inostranstvo, opet sa premijerom, ali ovoga puta u Ujedinjene arapske emirate. Kao uspešan privrednik, naravno.
