Jedna od najvažnijih odlika građanskog društva je odnos prema manjinskim grupama. Pri tom, neopterećen odnos prema pripadnicima drugih etničkih zajednica ne može se očekivati kada ne postoji izgrađen odnos ni prema ljudima istog porekla koji su – hendikepirani. Kao da na ulicu, u javnost, u ovom društvu mogu samo oni koji su ideal-tipski Srbi; ulazak, recimo, mentalno zaostale osobe u pun autobus propratiće uvek komešanje, grimase gađenja, pljuvanje u nedra i obavezno "daleko bilo".

Nisuto zurenje i sažaljivost, izmicanje i odbojnost sa kojima se osobe ometene u razvoju susreću na našim ulicama jedini razlog što ih zapravo na javnim mestima ima veoma malo.

Njihovo navikavanje na izopštenost iz društva traje od najranijeg detinjstva. Jedinstvena prilika da se tokom školovanja hendikepirani i "normalni" susretnu i jedni na druge naviknu pretvara se u trajno razdvajanje na paralelne društvene grupe koje će u svet odraslih poneti iskrivljene slike o drugima.

Iako ih zakon obavezuje, većina prosvetnih radnika u Srbiji, odbija da prihvati decu ometenu u razvoju u razrede redovnih škola. To govore iskustva roditelja ove dece. Glavni razlog za to je, reklo bi se, predrasuda da svaki nedostatak, odstupanje od idealnog, čini dete ujedno i mentalno ograničenim i nesposobnim da se ravnopravno izbori sa izazovima redovnog školovanja. Osobe ometene u razvoju nisu obavezno i mentalno zaostale. Međutim, spektar nedostataka koji su "neprihvatljivi" za naše prosvetne radnike, kako su pokazale ankete, toliko je velik da bi gotovo polovina dece mogla lako biti izopštena iz redovnih škola. Dakle, ne samo autistična deca, slepa, gluva, telesno invalidna, epileptična, umereno mentalno ometena, već i deca sa govornim smetnjama, ona koja žive s mucanjem, agresivnošću, socijalnim poremećajima.

MUČNA UPORNOST: "Prosvetni radnici ni kroz udžbenike ni kroz praksu ne dolaze u dodir sa pravom ometenošću. Sramota je što postoji jedan broj među njima koji odbijaju da vide ometenu osobu, a kamoli da s njom rade", kaže Danijela Vuković, pedagog, koordinator aktivnosti u nevladinoj organizaciji "VelikiMali" iz Pančeva, koja i sama ima poremećaje u govoru i hodu kao posledice cerebralne paralize. Daca, kako se sama predstavlja, nosi iskustva deteta koje je zahvaljujući upornosti svoje majke učiteljice, koja se borila sa predrasudama svojih kolega, uspelo da prođe sve nivoe redovnog školovanja od vrtića do fakulteta.

"Bilo je raznih situacija. Od onih – brže hodaj, nemam ja sve vreme ovog sveta! – do onih koji su poštovali moje napore da se održim, imali strpljenja i toleranciju…Nakon fakulteta nisam nastavila školovanje jer nisam želela da kao do tada ono zavisi od dokazivanja da vredim i od ličnih afiniteta odgovornih ljudi da uvaže i ispoštuju objektivne okolnosti da bi meni omogućili adekvatan razvoj", piše o svom problemu Daca u upravo objavljenoj brošuri o rezultatima istraživanja koje je sproveo NVO "VelikiMali". Istraživanje se bavi stavovima vaspitača i učitelja u Pančevu prema uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u redovne grupe vrtića i škola.

"VelikiMali" osnovani su (2000) s namerom da unaprede kvalitet života dece s posebnim potrebama, da se bore protiv njihove izolacije i diskriminacije, da razviju prihvatajući stav sredine prema njima. Iako usmereni pre svega na Pančevo, oni su pokazali veliki elan i žar u suočavanju s problemima ometene dece što je doprinelo da se postignu konkretni i ozbiljni rezultati. To je, pri tom, samo jedan od razloga što se rezultati pomenutog istraživanja mogu smatrati dobrim pokazateljem stanja i u drugim gradovima.

Istaživanjem je obuhvaćeno više od polovine ukupnog broja vaspitača i dve trećine učitelja u Pančevu, pa se može reći da je dobijena vrlo precizna slika stanja o dominantnom stavu prosvetnih radnika prema ometenoj deci.

Sprovele su ga Nataša Hanak i Tamara Todorović, psiholozi, koje su kao najvažnije postignuće istraživanja izdvojile podatak da blizu 40 odsto kadra ne želi da ima ometenu decu u odeljenjima i grupama s kojima rade.

Istraživanje je najpre pokazalo da postoji razlika u stavovima prema različitim tipovima ometenosti. Stoga je i logično sledilo da bi određene kategorije ometene dece bile lakše prihvaćene. Najveći broj ispitanika prihvatio bi u svoje odeljenje dete s govornim smetnjama (40 odsto) i dete s emocionalnim problemima i teškoćama u prilagođavanju (36,8 odsto).

Telesno invalidnu decu prihvatilo bi samo 22 odsto ispitanih. Spremnost za rad s autističnom decom pokazalo je simboličnih pet odsto, ali je ubedljivo najmanji, gotovo neznatan procenat onih koji bi u razred prihvatili – slepo dete!

Pokazalo se i da 50,5 odsto ispitanih smatra da su specijalne škole adekvatno rešenje za decu sa smetnjama u razvoju, dok 40,7 odsto njih smatra da bi dobro rešenje bilo uključivanje u redovno školovanje, ali samo uz pomoć asistenata u nastavi. To će biti potpuna novina na ovim prostorima, mada je NVO "VelikiMali" već započeo takav program među decom predškolskog uzrasta u Pančevu.

Važan pokazatelj je i podatak da su stariji učitelji i vaspitači imali negativniji stav prema uključivanju ometene dece u redovno školovanje i listom su se opredeljivali za specijalne škole kao rešenje za njih, dok mlađi i srednji kadar u većoj meri smatra da je stepen, a ne vrsta ometenosti dece ono od čega zavisi ovakva odluka. Pojavila se još jedna distinkcija: učitelji su pokazali veću rigidnost od vaspitača, odnosno u znatno većoj meri su se opredeljivali za specijalne škole kao rešenje. Treba reći da prosvetni radnici koji imaju dodatna znanja i veštine pokazuju znatno veću spremnost za rad sa ometenom decom.

OBEĆAVAJUĆE REFORME: Do sada je bilo samo pojedinačnih slučajeva uključivanja ometene dece u redovno školovanje i to isključivo uz jaku volju roditelja da se za to izbore i uz dobru volju učitelja ili vaspitača da se prihvate takve odgovornosti. Pri tom, čak ni izvanredni pozitivni rezultati koji su postizani nisu bili dovoljni da posluže kao primer i onim prosvetnim radnicima koji robuju predrasudama.

Ipak, priča jedne učiteljice na tribini koju je NVO "VelikiMali" prošle nedelje organizovao povodom svog istraživanja ukazuje da je i na učiteljskim leđima ogroman teret i da im je profesionalna i kolegijalna pomoć – neophodna.

Mlada učiteljica iznela je svoje iskustvo sa romskom devojčicom koja je prilično zaostajala za svojim vršnjacima. Pro tom, devojčici je rano umrla majka i učiteljica kaže da se verovatno zbog toga ona jako vezala za nju. Iako je imala velike teškoće u čitanju i pisanju, učiteljica je iskoristila svoje pravo i prevodila je iz jednog razreda u drugi, jer je smatrala da će joj deca s kojima se lepo slagala i njena lična podrška pomoći da se izvuče. Međutim, problem je nastao kad je mala Romkinja trebalo da pređe u peti razred. Ispostavilo se da niti jedan nastavnik ne želi da prihvati devojčicu i obrati posebnu pažnju na nju. Dete je ubrzo prestalo da ide u školu, danas ima četrnaest godina i dvoje vanbračne dece. Učiteljica je postavila pitanje prisutnim stručnjacima da li je ispravno postupila, da li je ipak trebalo da je pošalje u specijalnu školu koju bi možda i završila. Nije dobila konkretan odgovor.

Reforma školskog sistema čija se platforma privodi kraju treba da obuhvati i reformu obrazovanja dece sa specijalnim potrebama i u tu svrhu formiran je ekspertski tim, koji je upravo ovih dana priveo kraju svoj osmomesečni posao. Pripremljena strategija reformisanja rađena je u istim fazama i sa istim pristupom kao i strategije za izbeglice i za borbu protiv siromaštva. Ali, ima razloga da verujemo da će se ova strategija, za promenu, ipak sprovesti u delo. Verujemo pre sve zbog entuzijazma kakav postoji u razgranatoj alternativnoj mreži i zbog budnosti onih kao što su "VelikiMali", koji ni državnom sistemu neće dati da se uspava.

Predsednik ekspertskog tima dr Vesna Radoman kaže za "Vreme" da je osnova strategije da se što više dece uključi u redovno školstvo. Potrebno je pri tom delovati u dva pravca i korak po korak. S jedne strane, predviđa se svakovrsna obuka prosvetnih radnika za rad sa ometenom decom, a dugoročnije i promena u samom sistemu obrazovanja učitelja i nastavnika koji se po postojećem sistemu praktično ne susreću s tom tematikom. S druge strane, zakonska regulativa doneće promene u načinu obrazovanja dece s posebnim potrebama. Cilj je da im se ponudi fleksibilan sistem koji će pratiti njihove potrebe. Biće ponuđena tri paralelna sistema:

1) Inkluzivni sistem – sistem potpunog uključivanja dece u odeljenja sa vršnjacima gde se radi po redovnim programima;

2)

3) Integrativni sistem – posebna odeljenja pri redovnim školama po redovnim programima koji se izvode specijalnim metodama, ali bi se pri tom pojedini predmeti, muzičko, likovno obrazovanje ili neki drugi predmet za koji ometeno dete pokaže poseban talenat, organizovali zajedno sa ostalom decom;

4)

5) Sistem specijalnog obrazovanja u specijalnim školama – namenjen deci sa najtežim oblicima ometenosti.

6)

Reforme bi obuhvatile i komisiju za kategorizaciju koja predstavlja Strašni sud za ometene mališane. Zapravo, predviđa se praćenje ove dece koja u određenom trenutku svog razvoja mogu prevazići svoju kategoriju i, recimo, započeti školovanje u specijalnoj, a završiti u redovnoj školi.

Primer dobre integracije jeste odeljenje za masere u srednjoj školi "Beograd" koje čine slepa deca, ali ipak njihova diploma razlikuje od diploma ostale dece.

"Do sada je kod nas postojala samo fizička inkluzija, koja dete još više stigmatizuje. Specijalne škole omogućavaju ispunjenje njihovih specifičnih potreba ali to ujedno znači i da decu ometenu u razvoju vrlo često izdvajamo iz porodice, da bismo ih u specijalnoj školi osposobili i pripremili za život u široj društvenoj zajednici. Veoma važan cilj obrazovanja jeste priprema mladih za sve aspekte života u zajednici: razvoj ličnosti, društveni razvoj, profesionalni i porodični život. To se ne može postići isključivo specijalnim obrazovanjem jer velik broj dece sa ometenošću koja su kroz to prošla ostaje niz godina u zajednici sebi jednakih i bez stalnog i neposrednog kontakta s drugim vršnjacima", kaže dr Branka Jablan, član ovog ekspertskog tima. Obostrani strah ove dve društvene grupe nakon paralelnih školskih sistema lako se dalje prenosi kroz život. A jednu predrasudu uvek prati legion drugih. Na to koliko je širok ovaj problem ukazuje i činjenica da u našoj zemlji ne postoji objedinjena dokumentacija o broju osoba sa specijalnim potrebama niti podaci o invaliditetima pojedinačno. Propuštena je prilika da se do potrebnih brojki dođe prilikom poslednjeg popisa, iako su brojne nevladine organizacije koje se bave ovim pitanjem apelovale da se to uradi.