Ubrzo posle početka ovog polemičkog meča, uprkos preziranju fer-pleja, pokušajima da udara ispod pojasa i sličnim kerefekama, Slobodan Kostić se našao u nokdaunu, pa su mu se prikazivala prvo dva moja lika, a docnije i više njih. Njegova pisma su puna buncanja, mucanja, posrtanja – posledica totalne grogiranosti. Pošto je tužno posmatrati kako posrće po polemičkom ringu, prihvatam Kostićevu predaju borbe, koju označavaju i njegovi iskusni sekundanti iz "Vremena", bacanjem peškira u vidu pisma Dušana Arsenovića.

Tu nema ništa sporno. Čitalac Dušan Arsenović se javlja iz Norveške, da bi se solidarisao sa svojim omiljenim novinarem, jer ni on nije ni video, a kamoli još pročitao roman Ukop oca Mladena Markova. Budući da je D. Arsenović samo čitalac, on ne primećuje da u svom pismu poriče "sud čitalaca" a upravo se čitalačkim sudom i javlja. Interesantno!

Da bi bilo još interesantnije, dodaću da je Dušan Arsenović, verovatno, moj gimnazijski, da ne kažem školski drug, kojeg sam, iz pančevačke kafane "Šaran" na Tamišu, pre otprilike godinu dana, s tugom otpratio u daleku severnu zemlju i, verovatno, bolji život. Šaljući mi ovim putem prvi glas od sebe, Dušan me izrazito privatnim pismom, a preko "Vremena", obaveštava da je dobro i zdravo!

Duško, drago mi je zbog tebe, ali mogao si poruku ovako lične prirode da mi pošalješ e-mailom.