Najpre, šta je misionarska inteligencija? Sam pojam inteligencije podrazumeva različitost ove grupe i ostatka društva. Ta različitost, po pravilu, znači veću obrazovanost pripadnika te grupe (kulturne i naučne elite), veću zaokupljenost javnim dobrom, pa i bolje razumevanje javnog interesa od "običnog čoveka". Privrženost opštim ("višim") vrednostima takođe podrazumeva i želju da se što više ostalih ljudi iz zajednice u njih uputi, da se neko znanje ili verovanje učini opštim dobrom svih članova društva. Tako inteligencija, pogotovo u nerazvijenijim društvima, često razvija prosvetiteljske sklonosti, nastojanje da se običan svet upozna sa znanjima ili vrednostima koje deli i sama inteligencija.

Problem, međutim, nastaje onda kada zajednica pruža otpor usvajanju vrednosti koje zastupa inteligencija (ili jedan njen deo). To je najčešće slučaj kada su u pitanju za zajednicu važne vrednosti, osnovna verovanja koja čine identitet zajednice. Religija je, recimo, takav skup verovanja, odnosno vrednosti. Strane prosvetitelje ("civilizatore", misionare) taj otpor ne iznenađuje, budući da o domorodačkom stanovništvu ionako nemaju previsoko mišljenje ("to su ipak samo divljaci"). Zato stranci na otpor odgovaraju dodatnim strpljenjem i naporima koje ulažu u širenje svojih vrednosti. Međutim, poneke domaće prosvetitelje, koji svoje saplemnike zarad njih samih žele da "prosvetle", "modernizuju", "uvedu u civilizovani svet", taj otpor često ume sasvim da razgnevi. Oni iskreno žele dobro svojoj okolini, jer hoće da sa svojom zajednicom podele najbolje vrednosti. Zato sa nerazumevanjem gledaju na svako odbijanje u zajednici da se prihvate njihove vrednosti. Tada često umeju sasvim da se naljute i da stanu iracionalno da se ponašaju. Recimo, počinju da grde saplemenike i da sve gorljivije i nervoznije zastupaju svoje ideje. A kako svaka gorljivost ili nervoza vode u preterivanje i grubosti, to se nove vrednosti zajednici počinju prikazivati u sve lošijem svetlu. Tako otpor okoline domaćim misionarima – jer oni su se stvarno pretvorili u misionare u sopstvenoj zemlji, pošto neki drugi grad ili zemlju doživljavaju kao svoj duhovni zavičaj, dok podneblje u kom žive osećaju kao tuđinu (Vukadinović, 2001:59-60) – dakle, otpor sve više raste, a time, povratno, i misionarska gorljivost i razdraženost.

Na kraju, domaći misionari se prečesto moraju suočiti sa potpunim odbijanjem zajednice. Kada se to desi, oni doživljavaju vrstu ličnog udara, sloma. Počinju da veruju kako zapravo sa njihovim saplemenicima nešto nije u redu, da je čitava zajednica na neki način defektna. Ogorčeni su na okolinu, preziru je, i na kraju zamrze čitavu zajednicu. Život završavaju stalnim, zamornim i sasvim neplodnim ruženjem ljudi iz svog naroda (kraja, grada…), ili čak otvorenim prizivanjem okupacije "civilizovanih stranaca". A ako se ta okupacija dogodi, i pruži li im se prilika da uzmu učešće u vlasti, nažalost niko autoritarnije i okrutnije ne upravlja zajednicom od njih samih, niko nije "vreliji" u nasilju, nametanju, zabranama, progonima, isključivosti…

* * *

Simptome ovakvog misionarstva u postmiloševićevskoj Srbiji mislim da možemo naći u delu inteligencije trenutno usredsređenom oko listova "Danas", "Republika" i "Helsinška povelja". Taj deo inteligencije nije prevelik, ali je poprilično uticajan, naročito među medijskom, kulturnom pa i političkom (pod)elitom. Kolumne koje pišu pripadnici ove grupacije (recimo: svakodnevni redakcijski uvodnik u "Danasu", uvodnici Ivana Torova u "Politici", Gordane Logar ili Nataše Odalović takođe u "Danasu", Dragoša Ivanovića ili Nebojše Popova u "Republici", Teofila Pančića u "Vremenu", Sonje Biserko u "Helsinškoj povelji"…) često imaju tipičnu ideološku funkciju. Oni obične čitaoce koji, nakon revolucije i suštinske promene nacionalne političke strategije, nemaju još "do kraja izoštren politički stav" (tj. nesigurni su u tome šta jeste a šta nije ispravno) žele da upoznaju sa "linijom" u vezi sa nekim pitanjem, kritikuju i "demaskiraju" pojedine "neprihvatljive" pojave i pozivaju nadležne da isprave "nepravilnosti". Naravno da ne postoji nekadašnja Partija koja diktira liniju, ali tu su sada, sa istom funkcijom, pojedine nevladine organizacije za ljudska prava ili instituti za demokratiju i tranziciju iz Vašingtona ili Brisela. Oni, preko svojih godišnjih programa finansiranja ovdašnjih medija, NGO, sindikata itd. određuju prioritete koje se kroz razne kampanje nameću domaćoj javnosti: suočavanje sa srpskim zločinima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, izgradanja Srbije kao multietničke i multikulturne države, borba protiv terorizma (razume se – antiameričkim), Romi, homoseksualci, deca sa posebnim potrebama, humanizacija pitanja pasa i mačaka lutalica itd. (Đurković, 2002). Ipak, ideološki rečnik je često gotovo istovetan kao pre dvadeset godina:

"Inicijativu ponovo preuzimaju destruktivne snage u društvu, ostaci bivšeg režima postaju sve dominantniji i, naravno, osioniji, dižu glavu već dobro poznati nacionalisti i rasisti, … preko medija i na sve druge načine obnavlja se pogubni govor mržnje, rasizma i netolerancije, ksenofobija ponovo dobija na snazi, a više je nego alarmantno što su danas glavni protagonisti novog srljanja Srbije u ambijent konzervativizma, primitivizma, prekopavanja biografija i nacionalnog porekla, upravo neki istaknuti lideri ‘najdemokratskije vlasti na svetu'" (Ivan Torov, "Politika", 14. april 2002, str. 8).

Ova uticajna frakcija naše inteligenicije vodi svoje poreklo iz jedne mnogo veće grupacije prozapadne i kritičke inteligencije koja je, početkom devedesetih godina, bila iskreno zgrožena nacionalističkom euforijom koja je zahvatila Srbiju. Nacionalizam je doista bio omamio zdrav razum vladajuće političke elite, starije inteligencije, ali i običnog sveta. U atmosferi nacionalističke zaluđenosti i ratobornosti, čitava zajednica je neumitno srljala u propast. I propast se, bez obzira na upozorenja ove šire grupacije prozapadnih intelektualaca – okupljenih oko tadašnjeg udruženja Beogradski krug i oko glasila "Borba", "Vreme", B92, "Republika"… – na kraju i dogodila. Izbili su krvavi ratovi u Hrvatskoj i Bosni, a Srbija je doživela svetsku izopštenost i privredni slom 1992. i 1993. godine. No, iako je nacionalni kolaps nesumnjivo doveo do kolektivnog učenja najvažnijih društvenih grupa – političke i kulturne elite, ali i običnog sveta – manji deo prozapadne inteligencije nikako nije bio zadovoljan brzinom tog učenja. Činjenica da je nacionalizam u Srbiji ubrzano gubio tlo pod nogama (naročito posle 1995. godine), da je Milošević 1993. i 1997. godine praktično izgubio izbore i da je Srbija u zimu 1996/7. bila poprište verovatno najvećih i najdužih građanskih demonstracija u istoriji (vidi Antonić, 2002b: 165-242), nije ostavljala preteran utisak na "mondijalističke pasardane" (kako su ih nazvali kritičari). Oni su i dalje ponavljali mantre o tome kako su ovdašnji narod i elita nepopravljivo zaraženi nacionalizmom, kako narod ima upravo onakvu vlast kakvu zaslužuje i da je celokupno srpsko društvo (i narod i elita) suštinski defektno za demokratsku transformaciju:

"Uporno odolevanje makar i započinjanju procesa transformacije srpskog društva može se posmatrati ne samo kao institucionalna blokada (dakle, kratkoročan fenomen) već znatno više kao efekat procesa dugog trajanja u vidu političke kulture koja se pokazuje kao suštinski parohijalna i neparticipativna… Srbija će, sva je prilika, još (ne)izvesno dugo ostati prikovana za poziciju neadaptiranog, odnosno društva pogrešno prilagođenog stalno promenljivim uslovima u svojoj okolini" (Gredelj, 2000: 221-222).

"Izvorni potencijali za demokratsku tranziciju danas su u Srbiji vrlo slabi, da ne kažem posve ograničeni… Posmatrano na nešto duži rok, Srbija ne samo da neće biti u stanju da provede demokratsku tranziciju već će se morati boriti za svoj goli opstanak i opstanak same srpske nacije… Nema dokaza da bi se Srbija mogla skoro uključiti u procese demokratske tranzicije, pa makar to bilo i sa zakašnjenjem od jedne decenije…" (Inić, 2000: 50; 58; 61).

Pošto je Srbija, dakle, bila "demokratski insuficijentna" zajednica, jedini način, po ovim društvenim misliocima, da se u njoj uspostavi demokratski poredak bila je – strana uprava!

"Srbija ne može sama i na autentičan način provesti demokratsku tranziciju… U Srbiji bi od koristi bila izvjesna ksenokratska politička forma društva i nacionalnog stanja pod kojima je moguće najefikasnije započeti provoditi demokratsku tranziciju s bitnim oslonom na Pakt o stabilnosti… Stoga, valja očekivati nove ratne avanture ovog režima što može biti vrlo pogodna prilika da međunarodna zajednica pređe iz faze ‘suzbijanja beogradskog režima’ u fazu njegovog direktnog uklanjanja sa ciljem uspostavljanja neke vrste protektoratske (helping hand) forme u direkciji zemlje" (Inić, 2000:63; sva podvlačenja su iz izvornika; vidi takođe i zalaganja Sonje Biserko za okupaciju Srbije navedena u Antonić, 2002b: 274-5).

Ovakvi tekstovi su objavljivani još u proleće i leto 2000. godine, a već na jesen iste godine ta "insuficijentna" Srbija podigla se i zbacila svog samodršca. Ali, umesto da se otrezni, umeri i prizna demokratske potencijale srpskom društvu, ovaj deo naše kulturne elite nastavio je sa optužbama na račun naroda i ostatka elite, optužbama koje su često bile sasvim nepravedne i neistinite. Tako smo dobili "misionarsku inteligenciju", grupaciju koja sebe shvata kao svojevrsne misionare Atlantskog sveta i njegovih vrednosti u Srbiji.

Recimo, prilikom dodele nagrade Press media Pioneer Međunarodnog novinskog instituta "Danasu", predstavnik "Danasa" Radomir Ličina izjavio je kako novinari ovog lista svoj posao "smatraju isto toliko misijom koliko i novinarskim poslom" ("Danas", 13. maj 2002, str. 3). Tako smo iznova dobili novinare koji nikako nisu samo novinari već i nešto više od toga – možda opet nekakvi "društveno-politički radnici"? Samo što je sada, valjda, sadržaj "društveno-političkog rada" unekoliko drugačiji. Istina, i dalje je ostala kao prioritet borba protiv velikosrpskog nacionalizma, konzervativizma, tradicionalizma (Crkve i Akademije), monarhizma, ravnogorstva, malograđanskog morala, necelishodnog legalizma itsl. Jedino je liberalizam (tj. "anarholiberalizam") prestao biti meta direktne kritike. Ali, on još nije postao sam po sebi pozitivna vrednost. Uz njega se obavezno napominje da je na tlu Srbije "istinski" liberalizam moguć jedino kao – antinacionalizam.

Osnovna ideološka matrica ovakvog misionarstva sasvim je jednostavna i sastoji se od pet tačaka:

1. Narod u Srbiji je, u suštini, primitivan, antimoderan i neevropski.

"Kada vidiš one ljude na Zelenom vencu, a ja svako veče tamo prolazim, to je za mene slika ove zemlje sada. Dolazi autobus iz pravca Novog Beograda, skreće iz Brankove u Jug Bogdanovu i ostavlja tu putnike koji su došli s Novog Beograda. Tu stoje desetine i desetine ljudi, bakica, starijeg sveta, svih mogućih struktura, radnika, službenika, poštene inteligencije. Oni čekaju da uđu u autobus. Ne na terminalu za svoju liniju nego tu, ne bi li nekoga zajebali, ne bi li seli, ne bi li doskočili sistemu. To je čovek koji kaže – ja sam krpa, ja sad idem, ja ću da uđem u usrani autobus, da sednem na svoje usrano sedište, jebe mi se za sve, to sam ja i živim u govnima i tako ću i da se ponašam i ko mi šta može, idemo tako i teramo do kraja sveta. Mene to na to podseća. To je ta Srbija, ta zarozana Srbija i Srbija tih zvukova i tih mirisa koji te iz parakioska saleću i svega toga" (Teofil Pančić, u emisiji "Peščanik", 27. mart 2002; b92.net).

2. Takav, primitivan narod kolektivno je bolestan od nacionalizma.

"Nikada ovde do sada, da ne kažem patetično ‘u istoriji’, ni jedna religija, ideologija ili utopija nije poprimila takve razmere i ostavila tako duboke tragove kao etnički nacionalizam. Začeo se kao moralni poremećaj, a završava se kao mentalitet, kao nacionalno oboljenje. Nije manje opasan od kada je skinuo maskirnu uniformu, obukao civilno odelo i polagano se vratio u neke partije, mnoge institucije i bezmalo sve medije" (Mirko Tepavac, "Republika", 1-15. decembar 2002, str. 4).

U današnjoj Srbiji postoji "organizovana kampanja mržnje protiv svega nesrpskog i svega različitog… praćena ispadima ksenofobije i antisemitizma" (Sonja Biserko, "Helsinška povelja", januar 2002, str. 1). "Preovlađuje shvatanje da je Milošević kriv ne zato što je naredio ubijanje NESRBA, nego zato što ih nije pobio DOVOljNO" (Gordana Perunović Fijat, "Helsinška povelja", februar 2001, str. 14; podvlačenja i načini podvlačenja su autorkini).

3. Kao što je ovdašnji narod kolektivno bolestan od nacionalizma tako i njegova elita nije ništa manje obolela od nacionalizma.

"Kako zločin postaje sve očigledniji i kako su dokazi sve dostupniji, srbijansko društvo, ili da budem preciznija, njegova elita, sve organizovanije čini napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje. Način na koji se ta nova Istina plasira – naročito preko tzv. nezavisnih medija kao što su B92 ili ‘Vreme’ – jednako je totalitarna kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju. Totalitarni način mišljenja je, nažalost, u srbijanskom društvu sada glavna opstrukcija demokratizaciji društva, što se najbolje vidi kroz interpretaciju bliske prošlosti" (Sonja Biserko u "Feralu", preneto u "Vremenu", 1. avgust 2002, str. 14).

"Ideologija koju je ustoličio prethodni režim služila je da se opravdaju ratni pohodi, a retki kritički tonovi nisu mogli da naškode tamo gde je sila bila u akciji. Ideologija danas, bez ranije sile kao oslonca, pokušava da se ustoliči kao vrednost, da prekrije ceo javni život, s jasnim ciljem da se opravda prethodna sila i ratni pohodi. Zato se isti kritički glas pokušava da najdirektnije utuče, i to mnogo glasnije nego u prethodnom režimu" (Olivera Milosavljević, "Republika", 1-15. decembar 2002, str. 13).

4. Postoje dva leka za nacionalističku obolelost srpskog društva. Jedan je da se do kraja dovede "prirodna dezintegracija SRJ"…

"Insistirajući na očuvanju de facto nepostojeće države SRJ, Evropska unija u suštini podržava one snage koje su dovele do raspada SFRJ i rata i koje su aktivno učestvovale u njemu. Ovako pristrasno ponašanje EU u suprotnosti je sa ciljevima koji podrazumevaju pacifikaciju i stabilizaciju regiona. Proces dezintegracije SRJ ne može se zaustaviti jer je to logika dominantnog procesa raspada SFRJ i svako nasilno zaustavljanje i poništavanje prava na samoopredeljenje (u ovom slučaju Crne Gore) ponovo može dovesti do implozije i daljeg urušavanja regiona do granice nepopravljivosti. Održavanjem SRJ objektivno se podržava koncept Velike Srbije" (Izjava Odbora za novu regionalnu saradnju, članovi iz Srbije: Latinka Perović, Sonja Biserko, Olga Popović-Obradović i Obrad Savić, povodom rešavanja pitanja državnog statusa Crne Gore, "Danas", 13. mart 2002, str. 6).

5. … Drugi lek za srpski nacionalizam su odlučne represivne mere: zabrana knjiga, zabrana javnog delovanja, izricanje zatvorskih kazni i, uopšte, dokidanje "anticivilizacijskog pluralizma".

"Ako Karadžićevi sve brojniji prijatelji mogu da štampaju njegovu knjigu u sred Beograda, Koštunica Đinđić i Labus mogu da pakuju kofere i kupuju karte u jednom pravcu… Ako su oni koji drže poluge vlasti u Beogradu zaista uvereni da posle petog oktobra nije trebalo zabraniti nijednu partiju, ako su sigurni da iz političkog života nije trebalo na određeno vreme ukloniti neke ličnosti i pristalice nekih ideologija – neće imati pravo da se iznenade ako im uskoro za narodnog poslanika bude izabran Karadžić ili Filaret" (Mihal Ramač, "Danas", 25. april 2002, str. 9)

"Vredi zapaziti da… posle Oktobra, po tom osnovu (nacionalizam – napomena A. S.) niko nije ni tužen ni suđen, mada su na sceni i one najgore varijante šovinizma, ljotićevskog i OBRAZ-ovskog tipa, rasizma i antisemitizma" (Mirko Tepavac, "Republika", 1-15. decembar 2002, str. 4; način pisanja doslovno prenesen iz izvornika).

"Ponašanje nove vlasti je veoma zabrinjavajuće. Umesto da zabrani Obraz i slične organizacije, ona ih sramežljivo i licemerno grdi. Umesto da vinovnike pohapsi i strpa u Padinsku skelu kao jasnu opomenu, mi i dalje slušamo pozive na toleranciju i tek pokoji prekor, jer mi smo, zaboga, multietnička i multikonfesionalna i iznad svega demokratska zajednica. Kao, na primer, Danska!" (Jasna Bogojević, "Danas", 3. januar 2003, str. 9).

"U nas već godinama dominira jedna neobična vrsta pluralizma… Postoji obimna literatura, a i mediji su vrlo aktivni u odbrani i nametanju, primerice, ideja i ideologije Dimitrija Ljotića, Ravnogorskog pokreta, Milana Nedića i Aleksandra Rankovića… Takav košmar je suprotan civilizacijskom i demokratskom poimanju pluralizma" (Nebojša Popov, "Republika", 1-15. decembar 2002, str. 13).

* * *

Nekoliko je pogrešnih, pa i opasnih crta u ideologiji naše misionarske inteligencije. Prva takva crta je dogmatizam. Ako neko odbija da tačke svoga verovanja povremeno usklađuje sa iskustvom i onda kada je jasno da stvarnost ne ide u prilog tim tačkama, onda je na delu tipičan dogmatizam. Recimo, tvrdokorno odbijanje da se priznaju demokratski potencijali srpskom društvu, nakon demokratske revolucije od 5. oktobra pretvara se u komično tvrđenje kako se tada zapravo ništa suštinski nije dogodilo, i da je sve ostalo isto – pre svega dominacija ksenofobije i velikosrpskog nacionalizma u politici, kulturi i nauci, samo sada sa drugim akterima (umesto Miloševića – Koštunica?). Iz ovog dogmatizma (ili, kako bi se to srpski reklo – zadrtosti) prirodno proizlaze i neke druge rđave crte ideologije. Jedna od njih je i netrpeljivost prema kritici pa i svakom suprotnom mišljenju, ma koliko ono obrazloženo bilo. "Dobar deo naše demokratske i intelektualne (kvazi)elite", dobro uočava Mirjana Vasović ("Vreme", 21. novembar 2002, str. 76-7), "karakteriše rigidnost (političkog) mišljenja, tj. dogmatska misao koja, u svom krajnjem ishodu, sve one koji se čak i najmanje razlikuju u stavovima i uverenjima politički satanizuje, a raspravu o idejama zamenjuje žigosanjem i diskvalifikacijom ljudi".

Druga crta ove ideologije jeste saznajni ekskluzivizam. On podrazumeva epistemološko povlašćen položaj njenih zastupnika koji ga čini nedostupnim za argumentisanje. Marksizam je bio takva ideologija. Njegova posebna saznajna moć navodno je dolazila od razumevanja značaja klasne borbe i poistovećivanja sa interesima proletarijata. Stoga je svaka kritika marksizma lako mogla biti odbačena tvrdnjom da ona samo pokazuje neproletersku klasnu poziciju kritičara, te je onda po definiciji neprihvatljiva. Isto je i sa ideologijom naše misionarske inteligencije. Ona tvrdi da je nacionalizam tako duboko ušao u sve pore srpskog društva da su njime svi zaraženi – osim njih samih. A ako se, recimo, suprotstavite tvrdnji da u Srbiji, nakon 5. oktobra, nacionalizma ima jednako mnogo kao i za vreme Miloševića (ili čak i više!), time, zapravo, samo pokazujete da i vi pripadate krugu zaraženih ljudi. I kao što se marksizam gradio imunim na svaku kritiku unapred diskvalifikujući sve saznajne pozicije osim svoje, tako su i antinacionalistički misionari postali imuni na kritiku jer su sva druga stanovišta kvalifikovali kao per definitionem nacionalistička. Tako, i kada odlučno odbacite ideologiju srpskog nacionalizma, to vam ne može biti dovoljno za nenacionalističku legitimnost. Jer, ukoliko čak i najmanje odbijete opis srpskog društva koji daju misionari i još, ne daj bože, pomenete elementarni patriotizam, evo vas u grupi "umerenih nacionalista". A poznato je da je "‘umereni nacionalista’ umeren samo utoliko što ne bije", kako je to lepo objasnio Teofil Pančić u članku sa više nego karakterističnim nazivom: "O ekstremnoj umerenosti" (!) ("Vreme", 24. oktobar 2002, str. 29).

Treća crta "antinacionalitičke ideologije" jeste rečnik netrpeljivosti. Potpuno je razumljivo da ako imate izražen osećaj misije, osećaj da spasavate celu naciju, da onda sebi dajete za pravo da "zlo nazivate njegovim pravim imenom". Tako, prilikom "imenovanja zla", prosečan/običan građanin Srbije postaje "sebični sjebani skot iz Tihe Većine" (Teofil Pančić, "Vreme", 28. novembar 2002, str. 32), predsednik države postaje "nacoš" i "blesavi političar kao Koštunica" (prvo ime koristi Miodrag Stanisavljević, "Republika", 1-15. novembar 2002, str. 48, a drugo Stevan Dedijer, "Republika", 16-31. decembar 2002, str. 16), akademici SANU i profesori univerziteta postaju "drtine", "maloumni zagovornici antidemokratske idelogije, nacionalizma i šovinizma", "krvožedni akademici", "mentalno retardirani istoričari", "nacionalni radnici na koljačkom zadatku" (prvi izraz pripada Pančiću, "Helsinška povelja", oktobar 2002, str. 2, drugi izraz Stevanu Dedijeru, navedeni članak, str. 14, a ostali izrazi Petru Lukoviću, "Helsinška povelja", novembar 2002, str. 38), i tome slično. Teške reči koje od drugih čuju naši misionari – pogotovo one na njihov račun – odmah će biti proglašene "govorom mržnje" i najoštrije osuđene. Ali, ako im skrenete pažnju da i sami koriste rečnik nedostojan civilizovanog opštenja (vidi dobru analizu u Vasović, 2002), ili ćete dobiti odgovor da je reč o "opravdanom gnevu", "mladalačkoj razbarušenosti", odnosno "punokrvnoj angažovanosti" ili ćete i sami biti zasuti najneverovatnijim uvredama (vidi Pančićevo "polemisanje" sa Mirjanom Vasović, "Vreme", 28. novembar 2002, str. 77).

I četvrta opasna crta misionarske ideologije jeste stalno apelovanje za povećanje represije. Videli smo šta se sve u tom pogledu zahteva. Međutim, gotovo svi takvi zahtevi mogu se oceniti kao suštinski antiliberalni i antidemokratski. Recimo, Ramačev zahtev za zabranu Karadžićeve knjige (komedija Sitovacija) podrazumeva da se delo zabranjuje ne zbog njegovog sadržaja već zbog njegovog pisca. Liberal, međutim, zna da se ispravno i neispravno, istinito i neistinito, ne tiče ličnosti već konkretnog dela. Takođe, Tepavčev i Bogojevićkin zahtev za suđenje pripadnicima Obraza zbog nacionalizma, odnosno zahtev za zabranu ove organizacije, podrazumeva da se može suditi nekome samo zato što je zagovarao nacionalističke ideje, odnosno da se neko udruženje može zabraniti samo zato što je nacionalističko. Međutim, sve dotle dok članovi Obraza ne počine neko kriminalno delo i to se nasilje ne dokaže u redovnom sudskom postupku, ne može biti govora ni o kakavom kažnjavanju ili zabrani. U protivnom, opet bismo na društvenoj pozornici imali "verbalni delikt" – sankcionisanje ljudi zbog mišljenja i govorenja. Takođe je potpuno antiliberalan i zahtev Gordane Logar, iznesen u njenom komentaru u "Danasu" (22. april 2002, str. 7), da mladići i devojke iz Obraza moraju, pre nego što oblepe grad svojim oglasima, da od vlasti zatraže dozvolu. Ako se to ne zahteva ni od kojeg drugog udruženja (stranaka ili NGO), kako se onda tako nešto može tražiti baš od ove družine, ma koliko da nam se njihov nacionalizam ne dopada, a da u pitanju ne budu čista samovolja i diskriminacija? Konačno, izuzetno je opasna i potpuno antiliberalna podela Nebojše Popova na "prividni – anticivilizacijski i antidemokratski – pluralizam" i "stvarni – demokratski i civilizovani – pluralizam" (navedeni članak, str. 14). Pluralizam je pluralizam, neke ideje nam se mogu više dopadati, a neke manje, ali je čista ideološka smicalica tvrdnja da postoji nekakav stvarni pluralizam koji, slučajno, uključuje baš nama bliske ideje, dok su sva ostala stanovišta, sa nama nesimpatičnim idejama, "prividan pluralizam", dakle lažan i suvišan pluralizam kojeg se, valjda, što pre treba nekako ratosiljati. Pogotovo je takvu podelu licemerno i opasno napraviti na tribini o pluralizmu (održanoj 23. novembra 2002) koju ste organizovali tako da ste na nju pozvali isključivo – svoje idejne i političke istomišljenike! (učesnici su bili: Nebojša Popov, Lazar Stojanović, Mirko Đorđević, Filip David, Olivera Milosavljević, Verica Barać i, kao domaćin, upravnik Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić).

Konačno, valja upozoriti da učinak delovanja misionarskih ideologa na celo društvo može biti sasvim suprotan od njihovih namera. Fiksacija na neku stvar, čak i ako se iza nje kriju najbolje namere, uvek će doneti više štete nego koristi, pogotovo samoj stvari. Održavanje higijene je dobro, ali ako se opsesivno bacite na čišćenje svega i svačega u vašoj okolini, rezultat će biti dvostruko porazan. Prvo, nećete imati vremena ni snage za bilo šta drugo jer ćete se pretvoriti u roba higijene. I drugo, vaše opsesivno ponašanje kompromitovaće samu ideju higijene i dati argumenete zagovornicima prebivanja u prljavštini. Isto je i sa nacionalizmom, odnosno antinacionalizmom. Nacionalizam jeste zlo, protiv kojeg se treba boriti. Ali, fiksacija na nacionalizam, pronalaženje nacionalizma i tamo gde ga nema, pravljenje od nacionalističkog komarca magarca i uopšte opsesija antinacionalističkim egzorcizmom mogu da završe samo ili kao jadna društvena ekstravagancija koja izaziva podsmeh većine u društvu, ili – dođe li se na vlast – kao još jedno dogmatsko tiranisanje društva u ime (fiks)ideje. U oba slučaja, umesto da se sve demokratske i proevropske snage udruže na mukotrpnom poslu konačne modernizacije Srbije (vidi šire obrazloženje u: Antonić, 2002a), netrpeljivosti, svađe i koškanja među demokratskim snagama odneće celokupnu društvenu energiju i učiniti da modernizacijski poduhvat u Srbiji i ovoga puta doživi krah. A onda, više ništa neće stajati na putu stvarnoj eksploziji nacionalizma u Srbiji i još jednom krugu nasilja, ratova i propasti.