Željko Ražnatović, 1949–2000
Posmrtni život Komandanta
Tri godine nakon ubistva u Interkontinentalu, mit o pokojnom Ražnatoviću nastavlja da se širi Srbijom i svetom. Zaštićeni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, poznat kao K-2, potvrdio je da je tražio zaštitu zbog svoje "upletenosti" u Ražnatovićevo ubistvo. Posle tih reči, suđenje je zatvoreno za javnost, ali je mnoge u Beogradu uznemirila mogućnost da se na atentat u Interkontinentalu baci više svetlosti
Kada je 21. januara 2000. u prisustvu oko 10.000 poštovalaca i morbidnih radoznalaca na beogradskom Novom groblju sahranjen Željko Ražnatović Arkan, nekima je to izgledalo kao kraj jedne gotovo neverovatne karijere. U svoj relativno kratki život, Ražnatović je utrpao više uloga nego što je to izgledalo moguće. Počeo kao uličar i lopov, nastavio kao razbojnik i ubica u državnoj službi, a završio kao biznismen, političar, sportski radnik i muž najtraženije estradne zvezde. Ispada gotovo normalno da tako pretrpana biografija nastavlja da radi i posle smrti subjekta. Posle svega što je u protekle tri godine rečeno u vezi s Ražnatovićem, dobija se utisak da o njegovom životu i smrti znamo manje nego u vreme kada je ubijen. Oni koji su ga za života koristili kao paravan otkrili su, izgleda, da im mrtav može biti još korisniji.
Policija je, na opšte iznenađenje, posle atentata relativno brzo označila izvestan broj lica kao izvršioce, ali je tokom istrage i suđenja mnogo toga dovedeno u pitanje (vidi okvir). Nikada, na primer, nije pronađeno oružje iz kojeg je na Ražnatovića pucano; balističari su iz tela izvadili metke različitih kalibara. Nikada nije utvrđeno na koji je način organizovana grupa atentatora, ni za koga su radili, mada se štošta može zaključiti iz činjenica da je većina u nekom trenutku radila za policiju. Nikada, konačno, nije utvrđen motiv ubistva, mada se o motivu i nalogodavcima mnogo govorilo svuda, osim u istrazi i sudnici. I što je najčudnije, bliski saradnici i porodica pokojnika ne insistiraju na tim pitanjima, već se prave da je slučaj zatvoren.
Slučaj, međutim, ne samo da nije zatvoren, nego se još od ubistva uporno otvara. Najpre je ubijeno nekoliko ljudi za koje su pokojnikovi drugari verovali da su upleteni u atentat: sva ta ubistva i danas se vode kao nerazjašnjena. Zatim je izbio sudski spor između Ražnatovićeve udovice i njegove dece iz ranijih brakova; to je rešeno nagodbom. Zanimljivo je, međutim, da je Ražnatović posmrtno umešan i u relativno skorašnji slučaj hapšenja grupe Željka Maksimovića Make: jedan od privedenih, Dragan Ilić Limar, tvrdio je da je arsenal oružja koji je nađen u njegovom stanu pripadao Ražnatoviću, koji mu ga je, kao, ostavio na čuvanje (oružje je u stvari bilo novo i poteklo je iz magacina MUP-a). Sudija je svejedno bio dovoljno impresioniran tom pričom da Ilića pusti.
Pokojnik je, sem toga, bio aktivan i u inostranstvu. Pojedini istražitelji Haškog tribunala, koji su žarko želeli da Ražnatovića vide u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, neko vreme su sumnjali da je Ražnatovićeva smrt u Interkontinentalu izrežirana za njihove oči i da Arkan nastavlja da živi pod drugim imenom i likom (tu su bili u pravu, ali samo metaforično). Kada je tokom NATO bombardovanja ispred svog stana u Londonu ubijena Džil Dando, popularna engleska televizijska voditeljka, neko vreme se sumnjalo da iza toga stoji Ražnatović, navodno u znak upozorenja antisrpskim britanskim medijima. Ovu tezu do poslednjeg trenutka je zastupala odbrana čoveka za koga je kasnije utvrđeno da je mentalno poremećeni ubica; uzalud, jer je engleski sud odbacio "teoriju srpske zavere" i osudio optuženog na doživotnu ludnicu. Zatim, engleske novine su objavile da su ukradene slike Vilijama Tarnera, koje su nedavno u Nemačkoj pronašli detektivi iz galerije Tejt, "neko vreme bile u posedu srpskog gangstera Arkana". Slike su, po svemu sudeći, posle krađe služile kao moneta raznim gangsterskim grupama, koje su ih razmenjivale kao zalog u ilegalnim poslovima.
Najnovije pominjanje pokojnika, u sudnici Haškog tribunala prošle nedelje, senzacionalno je odjeknulo u Beogradu. Zaštićeni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, poznat kao K-2, potvrdio je da je tražio zaštitu zbog svoje "upletenosti" u Ražnatovićevo ubistvo. Posle tih reči, suđenje je zatvoreno za javnost, ali je mnoge u Beogradu uznemirila mogućnost da se na atentat u Interkontinentalu baci više svetlosti. Ražnatovićev naslednik na čelu Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević odmah je požurio da proglasi svedočenje svedoka K-2 "izmišljotinom" tvrdeći da je sve u vezi s Ražnatovićevim ubistvom razjašnjeno na sudu. "K-2 verovatno želi da dobije politički azil na Zapadu, pa za uzvrat nudi tu priču", rekao je Pelević u nedavnom intervjuu. Istovremeno, deo žute štampe sa specijalnim vezama u policijskom aparatu krenuo je da podgreva stare teorije zavere po kojima su Ražnatovićevu smrt organizovale zapadne tajne službe u sklopu zavere protiv Srba.
Ovde je najzanimljivije to što je K-2 svedočio kao bivši pripadnik Crvenih beretki, borbene jedinice Resora državne bezbednosti zvanično poznate kao Jedinica za specijalne operacije. Ova jedinica, kojoj se pripisuju ratni zločini u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, od osnivanja je bila bliska Arkanovoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, s kojom je po potrebi rezmenjivala borce, "tehniku" i komandni kadar. Još zanimljivija stvar u vezi sa JSO-om je da su njeni aktivni i rezervni osumnjičeni pripadnici umešani u niz političkih ubistava, otmica i napada unutar Srbije: osumnjičeni za atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali došli su iz JSO-a, baš kao i nesrećni kamion sa peskom; pojedini osumnjičeni za atentat u Budvi takođe. Donedavni komandant JSO, Milorad Ulemek Luković Legija ovih dana se javno prepucava s odbeglim Ljubišom Buhom Čumetom oko toga ko po Beogradu ubija, otima, iznuđuje i podmeće bombe. U skladu s tim, sasvim je verovatno da je neko iz te jedinice upleten i u Ražnatovićevo ubistvo.
Ono što nije jasno jeste nezdravi respekt koji političari, policija i pravosuđe pokazuju prema JSO-u, kao i prema liku i delu pokojnog Komandanta. Potpunim rasvetljavanjem atentata u Interkontinentalu počele bi da se raspetljavaju veze policije, paravojske i kriminala, koje je svojevremeno vešto upleo Jovica Stanišić, Miloševićev dugogodišnji šef tajne policije, pod čijom su komandom služili i Luković i Ražnatović. Politički centar koji je stajao iza te sprege odavno se istopio, ali su veze nadživele i Stanišićevo penzionisanje i Miloševićev odlazak u Hag. Niko se 5. oktobra nije usudio da dirne u to klupko, pa stoga nije čudno što niko u njega ne dira ni danas. Umesto toga, postmiloševska vlast uporno naivno veruje da će se taj problem rešiti sam od sebe. Zato nam se i događa da ključne činjenice o beogradskom podzemlju saznajemo iz sudnice Tribunala. Iz istog razloga, duh pokojnog Ražnatovića nastaviće da nam se ukazuje i ubuduće.
Hronologija suđenja optuženim za ubistvo Arkana
15. januar 2000. U beogradskom hotelu Interkontinental ubijeni su Željko Ražnatović Arkan i njegovi prijatelji Milenko Mandić i Dragan Garić. Prema onome što je saopšteno na kraju suđenja osumnjičenima za ovaj zločin, utvrđeno je da je Arkan pogođen sa tri hica, Mandić sa četiri, a Garić sa dva. Mandić je preminuo odmah, Ražnatović na putu ka Urgentnom centru, a Garić docnije. U pucnjavi je ranjena i Ljiljana Albijanić, posetilac hotela. Jedan od Ražnatovićevih telohranitelja, Zvonko Mateović, pucao je na Gavrića i ranio ga u donji deo kičme.
Ranjenog ubicu iz hotela je izvukao Dragan Nikolić Gagi, ubacio ga u kola gde je bio Zoran Nikolić Pegla, a potom se odvezli do bazena "11. april" na Bežanijskoj kosi. Tu ga je preuzeo Dejan Pitulić i prebacio do Loznice. U međuvremenu, Vujadin Krstić je angažovao lekara Milomira Vasiljevića da mu u svojoj privatnoj ordinaciji pruži prvu pomoć.
18. januar 2000. Stojan Ranković je Dragana Nikolića i Milana Đuričića Mikija prevezao čamcem preko Drine, odakle ih je Đorđe Grubačić odvezao do Banjaluke da bi pobegli u inostranstvo. Miki se posle dva meseca bekstva predao, dok se Gagi i dan-danas krije, pa je njemu suđeno u odsustvu.
19. januara 2000. MUP Srbije objavljuje da su uhapšeni Gavrić, Pitulić i Krstić, a kasnije u toku istrage uhapšeno je još šest lica za koje se osnovano sumnjalo da su uzeli učešće u pripremanju i izvršenju zločina. Jedino je Dragan Nikolić Gagi izbegao hapšenje i do danas se ne zna gde se nalazi. Ovih dana beogradska štampa spekuliše o tome da je upravo Gagi čovek koji se pojavio na suđenju u postupku koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
Leto 2000. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiže optužnicu protiv desetorice osumnjičenih.
17. oktobra 2000. Počinje suđenje u Okružnom sudu u Beogradu. Predsednik sudskog veća Dragoljub Đorđević, zamenik predsednika Okružnog suda, vodio je postupak koji je izazvao veliko interesovanje javnosti. U narednih godinu dana, posle saslušavanja optuženih, pred sudsko veće je izvedeno preko 70 svedoka na tridesetak ročišta. Svi optuženi odbili su navode optužnice, a oni koji su dali drugačiji iskaz pred istražnim sudijom pravdali su svoj stav činjenicom da su bili maltretirani od strane policije, odnosno, da su im izjave iznuđivane. Kontroverzu oko čitavog postupka povećavala je činjenica da su učesnici u zločinačkom činu bili i iz redova policijskog sastava, ljudi koji su se tek bili oporavljali od rata na Kosovu. Gavarić, Pitulić, Krstić, Grubačić – svi su na neki način bili povezani sa srpskom policijom. Zato se oko procesa plela mreža od nagoveštaja da je u čitavu stvar bila umešana srpska služba Državne bezbednosti. U intervjuu datom "Vremenu" u zimu 2001. sin pokojnog Ražnatovića Mihajlo takođe je nagovestio da su ovakve sumnje osnovane. Na sudu pretpostavke o umešanosti Državne bezbednosti nisu dokazane.
Mart 2000. Kao svedok se pojavljuje bivši šef lozničkog MUP-a Vojislav Jekić, koji je izjavio da su glavni organizatori bili beogradski preduzetnik Andrija Drašković, u to vreme već u zatvoru zbog ubistva, kao i ex-načelnik srpskog DB-a Radomir Marković koji je takođe bio pred vratima CZ-a zbog odavanja državne tajne. Jekić je rekao da je pokojni Ražnatović 15. januara 2001. na dan kada je likvidiran bio kod Markovića ne bi li izgladio svađu koja se navodno dogodila između njega i Marka Miloševića, sina bivšeg predsednika Srbije. Andrija Drašković je negirao na sudu svoje učešće u zločinačkom poduhvatu, što je učinio i Radomir Marković u septembru 2001. godine. Od početka suđenja kao osnovni problem pokazalo se to što niko od brojnih svedoka i očevidaca nije precizno mogao da potvdi sumnje tužilaštva, štaviše, gotovo svi su izjavljivali da se ne mogu tačno setiti ili da ništa nisu videli. S druge strane, izjave osumnjičenih takođe nisu sasvim bile logično utemeljene, a dešavalo se da su verzije iste priče različite. Tako je, na primer, prvooptuženi Gavrić izjavio da barut na njegovom džemperu potiče od petardi, jer je dva dana ranije slavio s prijateljima doček srpske Nove godine.
Septembar 2001. Dogodilo se i da je jedan od optuženih Zoran Nikolić zvani Pegla u jednom trenutku priznao navode optužnice, pa se njegova izjava uzima kao noseća u formiranju celokupne priče o ubistvu trojice u Interkontinentalu. Opet, na sudu je Pegla izjavio da je bio prinuđen da da takav iskaz jer je bio podvrgnut posebnoj obradi u policiji, za šta je imao dokaze iz bolnice. Na kraju, Nikolić nije dočekao okončanje procesa jer je preminuo od side.
26. oktobra 2001. Nešto više od godinu dana po započinjanju suđenja i dvadeset meseci od počinjenih ubistava, sudija Đorđević je pročitao presudu. U svom završnom slovu istakao je da je slučaj bio težak i da se nije išlo na utvrđivanje nalogodavaca. Optuženima je poručio da, s obzirom na to da su relativno mladi, nije trebalo da čine takve stvari jer im slede velike kazne. Gavrić je "dobio" 20, a odsutni Gagi i Miki (koji se posle nekoliko meseci skrivanja sam predao) po 15 godina robije. Saučesnici "s terena" prošli su s kudikamo manjim kaznama.
Oktobar 2002. Vrhovni sud Srbije ukinuo je prvostepenu odluku Okružnog suda i vratio slučaj na početak.
Slobodan Georgijev
