Kako piše u beleškama o piscu brojnih knjiga, Miodrag Jaćimović je rođen 1934. godine u Moravcima kod Ljiga. Do penzionisanja 1995 radio kao srednjoškolski profesor srpskog jezika u Čačku. Član Udruženja književnika Srbije, član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, narodni poslanik u Narodnoj skupštini Srbije. Mnogo putovao, video celu Evropu, piše sem Albanije, severnu Afriku, Bliski istok, srednju Aziju, dva puta bio na hadžiluku u Palestini i Izraelu, kao i na Svetoj gori, ima zvanje hadžije. Treba li reći, nagrađivan. Krajem ove godine objavio i knjigu Poslaničke beleške – narod traži, gde u belešci o piscu, i to u boldu, piše da je to trideseta knjiga Miodraga Jaćimovića, i trideset godina od pojave prve Jaćimovićeve knjige Arsenije Loma. Živi u Čačku, vikenduje u Belanovici kod Ljiga. U brojnim beleškama o piscu nema da je Jaćimovićev vikendaški komšija aktuelni i još predsednik Jugoslavije dr Vojislav Koštunica, ali se iz sadržaja njegovih knjiga vidi da mu je Koštunica ne samo pisac predgovora za pojedine knjige nego i književni, pa i više nego književni, junak, takoreći komšija predsednik koji je stalno "na vezi".

KOŠTUNICA JAVLJA LJUBINI: ‘Ajde da, pa kao primer, uzmemo prošlogodišnju knjigu Raketirano proleće 99, sa podnaslovom "Svetsko-srpski rat". Tu autor dnevnički zapisuje, po danima i satima, šta mu se događalo od januara ’99. do četvrtka 21. juna 2001, kada je, ne pogađate, postao republički poslanik. Dragoceno štivo. ‘Ajmo na preskok. U Belanovici, tačno u petak, 6. 8. 99, tačno u 21 sat i 30 minuta, zapisuje: "Večeras u 19 sati dođoše kod mene Voja i Zorica. Sedeli smo ispred kuće i dugo razgovarali o političkim prilikama. Voja ide u Beograd kod patrijarha Pavla u ponedeljak, a bio je nasamo sa g. Pavlom i pre dva dana, razgovaraju o stanju u zemlji". Pa posle dva dana, tačno u 21 sat, zapisuje: "Danas su pre podne bili kod mene Voja i Zorica. On reče da sutra opet ide na sastanak sa patrijarhom. Važan susret." Ima i da je bilo 32 stepena u hladu, da su noći vrele i da se teško spava. Onda se vreme zalepšalo, u nedelju, 19. 9. 99, u Čačku, zapisuje: "Ceo dan sam jeo Joksove lubenice što sam ih doneo juče. Lepe su i slatke. Ubrane u njivi. Doneo sam i jabuka i šljiva. Sve neprskano. Treba da idem u Belanovicu da obiđem kuću. Nisam platio el. struju što sam letos trošio"… desio se i 3. 11. 99, sreda: "Juče i prekjuče bio sam u Belanovici. Putovao sam od Čačka do Belanovice od 12.40 do 17.30č. Autobus iz Ljiga kasnio je 20 min. Pa umesto u Belanovicu autobus je otišao u pravcu Lazarevca, do Dudovice (12 km), pa se otud vratio prema Belanovici, ali je iz Ivanovaca skrenuo prema selu Kozelju (7 km), vrlo lošim putem, usput se kvario"… Posle tačno devet dana zvao Voju, ovaj mu rekao da neće u Peštu, pa ga, tačno posle osam dana, zvao Voja, tačno oko 22 sata, dugo razgovarali, oko 20 minuta, setio se da Voja slavi Aranđelovdan. Tačno sedam dana pre kraja, te 99. godine bio u sedištu DSS-a, na sastanku Političkog saveta stranke, pola sata razgovarao sa Vojom, na njegov poziv, zvao ga u stan, nije imao vremena, bio umoran…

Na red došla i 2000-ta. Belanovica, 31. jul 2000, 22.15: "Sinoć je dolazio Mića Danojlić sa porodicom, pa smo otišli kod Koštunice. Pričali smo o svemu, naročito o budućim izborima 24. septembra. Voja je ozbiljan kandidat za predsednika države, boljeg nemaju." Posle šest dana zapisuje da mu bio Voja, u podne, dugo i nasamo razgovarali o izborima i njegovoj kandidaturi, sutradan, tačno oko 19 časova, zvao Zoricu i pitao šta ima novo, kazala mu da je Voja zvanično predložen za kandidata i da zato nije srećna.

Onda se desilo što je trebalo da se desi, autor Jaćimović 19. 10. 2000, na Tomindan, tačno u 16 č. zapisuje: "Jutros me u 9.30 č. zvao Voja preko telefona. Razgovarali smo oko 20 minuta o svemu, kao i o Dučićevoj novoj sahrani u Trebinju. Zatim o Rusiji, zvao ga opet Putin, zbog nafte i gasa. U Belanovicu ću ići u subotu, ako ne bude mnogo rđavo vreme. Voja mi dao i njegov novi broj telefona. A pričao mi je i pošto je išao kod Amfilohija. Nije ovde za pisanje. Kaže da leže u dva noću, a mora rano da ustaje. Zorica radi normalno u institutu. Kaže da neće ići iz svog stana. Rekao mi je da je najbolje da ga zovem oko 22 časa uveče."

Bili i republički izbori, poslednjeg dana u 2000-toj, zapisuje da vidi da je prijatelju iz Belanovice krivo što on nije ušao u parlament, "posle 50 godina opozicionog delovanja, kraj je jadan". Za Božić 2001. beleži da mu prijatelj iz Belanovice javlja da je bio Koštunica sa Zoricom, ovaj ga pitao da li je Jaćimović izabran za poslanika, a Koštunica mu odgovorio da nije imao vremena da dobro pogleda spiskove za poslanike. Kad je to čuo, Jaćimović reši da se načisto pasivizuje, da više ne dangubi. Čim je odluku stavio na papir, javio mu se Koštunica i čestitao Božić: "Malo smo razgovarali, nisam bio raspoložen za dugi razgovor. Verujem da je osetio moje neraspoloženje. Bilo je to u 21.20č."

Kao u umetničkom delu, pa proza je u pitanju, desio se prokret, poslednjeg dana aprila 2001, Jaćimović zapisuje da je izabran za poverenika DSS-a u Čačku, da je predložen za člana GO DSS-a, člana IO SO Čačak, da sve više upada u politiku, a beži od nje. I dođe kraj knjige, poslednje beleške. Čačak, 14. jun 2001, 13 sati: "Jutros u 8.20 Koštunica javio Ljubini da sam izabran za narodnog poslanika. Ona mi javila na mobilni telefon, bio sam kod poslovođe Rada u knjižari ‘Branislav Nušić’." I kraj, Beograd, 21. jun 2001: "Od danas se zvanično vodim kao poslanik, kad sam prvi put sedeo u skupštinskim klupama. Na kraju neka politička pravda. Valjda sam to odavno zaslužio."

BESPLATAN PREVOZ: Funkcija je Jaćimoviću dala novi stvaralački zamah, tridesetu knjigu u tridesetoj godini književnog dokazivanja – Poslaničke beleške. Sve autentično, neprocenjivo, "beleške zapisivao u trenutku događanja". To sâm autor kaže u uvodu "Umesto predgovora", gde još kaže da je poslanik postao 21. juna, na najduži dan u godini, i još je u Skupštini. I još kaže da će čitaoci u knjizi videti šta sve ljudi traže od narodnog poslanika. Kaže i da je izlazio u susret mnogim željama, pa je, da bude skroman, zaposlio oko deset lica, i jednom, uz pomoć kolega poslanika, obezbedio novi dvosoban stan iz fonda solidarnosti. Do sada nije ni kafu, kao čast, popio.

Pa ‘ajde da vidimo muke po poslaniku zapisane u trenutku događanja. Na samom početku poslanikovanja, usred leta, uđe u gradski trolejbus kod "Londona" i pođe prema Crvenom krstu. Račun’o, šta će mu pare, u poslaničkoj legitimaciji piše da ima besplatan prevoz u svim javnim prevoznim sredstvima. Bila gužva, ali priđe mu kondukterka i traži da kupi kartu, pokaže legitimaciju, kaže da je poslanik, ima besplatan prevoz, neograničeno, kad će ona: "Slušaj, čiča, ili plati ili ću te isterati", narod počne da se okreće, diskutuje, izvadi pare i plati. Onda mu se desi da u Mrčajevcima uđe u ivanjički autobus, poluprazan, seti se da je poslanik i izvadi legitimaciju, kundukter pogleda, dozvoli, samo što nije otišao u penziju, prvi put vozi poslanika. Pa kad se vraćao iz Belanovice, sedne u autobus, odavno znao vozača, ustane i pokaže mu legitimaciju, kaže mu da ima pravo na besplatnu vožnju, kad se ovaj razgoropadi, kakva legitimacija, može da je baci, ne može besplatno, kakva skupština, plati, ovaj sve vreme nastavio, hoće džabe, e ne može kod njega. Desio mu se još jedan autobus u Ljigu, on legitimaciju, vozač da su isti kao komunisti, od tada ne pokazuje legitimaciju, plaća, jevtinije i mirnije. Onda ima, kako su mu mnogi, uglavnom nepoznati, pa u svakoj prilici, prilazili važnim povodima. Jedan ga u Belanovici u’vatio na kupanju, predstavio se kao rođak, rešio da radi u kabinetu kod Koštunice, čvrsto rešio, kod rođaka došao da ga vodi kod njega, iz tih stopa, kad ga Koštunica primi i vidi ko će mu raditi u kabinetu ima da bude zadovoljan, uputi ga da napiše pismo Koštunici, posle sedam dana rođak mu javlja da je napisao pismo na deset strana i da se nada najboljem. Pa jedan hteo da zaposli sina u obezbeđenju kod predsednika, drugi posao u Beogradu, stan, nigde miran. Zazvoni mu mobilni telefon u Skupštini, oko 12, krajem septembra prošle godine, rešavale se neke ozbiljne stvari, kad ovaj, predstavio se kao Milan, panično zove, kako zna da izađe ispred Skupštine. Odgovori da ne može, ali Milan, koga je jednom u životu video, insistira, važno, moraju kod direktora beogradskih pijaca. Zna da poznaje direktora i da će mu ovaj učiniti. Milanova upornost bila velika i izađe, iako je bio u teškim mukama zbog vađenja zuba u donjoj vilici i teških bolova koje je smirivao trodonom. Milan mu kolima objasni ko je direktor i da je Jaćimović zna, sazn’o da se poznaju sa Glavnog odbora DSS-a. Dođu do portira, ovaj najavi, uđu kod direktorke, pravio se da je ne poznaje, ali ovaj navalio da mu da lokaciju na Kalenić pijaci. Milan izađe, on ostane da se izvini i kaže da su ga prosto isterali sa sednice Skupštine. Sve joj je bilo jasno, nije se naljutila i, zbog njega, dâ lokaciju. Onda ode da sredi bolove u vilici i vrati se u Skupštinu, ali ništa nije mogao da jede. Posle više meseci čuje da je Milan veoma zahvalan, njemu se nikad nije javio. Gospođu Gordanu vidi u Čačku, u predsedničkoj kampanji Koštunice, srdačno je pozdravi, "ništa nisu pominjali ceo ovaj slučaj". Posle još više meseci pozove Milanovu majku, kaže joj da mu se Milan posle onoga nikad nije javio, "ona je bila zgranuta na to i izvinjavala se".