"Ja sam kapitalista, ne pretvaram se da nisam."

Gornja izjava, koju je Skot Adams dao "Vašington postu", prilično je blasfemična za jednog strip-crtača, dakle za nekoga koga smo navikli da, govoreći u "uzvišenijem" registru, vidimo kao umetnika, a u "prozaičnijem" kao najamnog radnika industrije zabave. Adams, međutim, vrlo dobro zna šta priča: godinama je bio sitni, anonimni inženjerski šraf u Korporativnoj Mašini, a danas ne samo da je imućni i slavni umetnik nego, bogami, ima i prehrambenu kompaniju, kao i uspešan restoran u jednom kalifornijskom gradiću. Što se samih stripova tiče, i tu je Adams hladan kao špricer, ovako govoreći o svom svakodnevnom radu na Dilbertu: "Ovo je posao. Ne bih to radio da se ne plaća."

SIR ZA PARE: Ima li ovo nekakve veze s onom čuvenom veberovskom "protestantskom etikom i duhom kapitalizma"? Bogumi, joštekako. "Ljubav za ljubav, a sirenje za pare", govorahu Pirotjanci, ti zagubljeni dubokobalkanski luterani. No, priča o Dilbertu sve je samo ne apologija "američkog sna" ili liberalnog kapitalizma kao takvog. Zapravo, sumanute dogodovštine u bezimenoj korporaciji koja proizvodi neku posve nedefinisanu robu, usluge ili šta već, smeštenoj negde u severnoj Kaliforniji – što je sasvim nebitno i neprimetno, mogla bi biti locirana bilo gde u severnoj Americi, pa čak i u zapadnoj Evropi, sve više i u istočnoj – toliko su nadrealne da ponekad zaliče na žanrovske nonsens-prizore iz života "kardeljevskih samoupravljača", iz vremena kad su ovi čvrsto verovali da su globalna avangarda radnog sveta. Eto, recimo, Šef (The Boss) stilski bi se savršeno uklopio u lik tipičnog direktora nekog OOUR-a iz Vladičinog Hana, istaknutog pripadnika "jagnjećih brigada"… "Filozofija" Kompanije de facto ne postoji, ako pod ovim podrazumevamo išta produktivno i suvislo: jedini je cilj nekako preživeti, koristeći idiotske trikove za kupovanje vremena, traćeći resurse i proizvodeći magluštinu. Što se više uspinjete uz hijerarhiju Kompanije, nameštenici postaju sve pokvareniji i nesposobniji. Na samom (Dilbertu i čitaocima nevidljivom) Vrhu sedi, valjda, neko ko je s Đavolom na "jebi si mater". Kafkoidno, zar ne? Uostalom, to je u savršenom skladu s jednim od važnih "Dilbertovih principa": "Najgluplji ljudi se unapređuju u rukovodstvo jer su oni kompetentni potrebni da rade pravi posao"! Pa i tu obično bivaju sistematski saplitani.

GALERIJA LIKOVA: Dilbert, naslovni junak stripa, kako ga sam autor definiše na svom sajtu www.dilbert.com sa kojeg se mogu besplatno "skidati" kaiševi stripa u dnevnom ritmu (što je dolepotpisanom postalo svakodnevni ritual, ništa manje nego jutarnja kafa, i sa kojeg smo, ilustracije radi, probrali nekoliko svežih epizoda), "vrlo je inteligentan i saosećajan, što ga čini osobito nepodobnim za život na ovoj planeti". On je vrlo obrazovan i sposoban inženjer, s landaravom kravatom, večito zagnjuren u kompjuter, a okružen, s jedne strane, nadređenima s gorenavedenim ljupkim osobinama, a s druge dražesnim kolegama poput beskrajno flegmatičnog i lenjog Volija koji provodi dane ispijajući enormne količine kafe, šetkajući besposlen/besmislen okolo i bezuspešno se nabacujući vaskolikom mlađem ženskom osoblju svojim talentovano moronskim fazonima, te dremajući na ionako besmislenim sastancima, ispunjenim bezmernim prosipanjem budalaština i njihovim sizifovskim transportovanjem iz Šupljeg u Prazno; potom, tu je Kerol, sposobna i vredna, ali – kao i Dilbert – izložena stalnom šikaniranju od nadređenih idiota, uz to veoma tankih živaca, sklona da udari svojim Prstom Smrti… Ostatak galerije stalni(ji)h likova čine nadrndana i zlobna sekretarica Kerol ili tehnička crtačica Tina – oprostićete mi ako ime ovog ili nekog drugog od meni dalekih "tehničkih" poslova nisam dobro preveo – ubeđena kako svi nepravedno potcenjuju njen posao, njen pol i sve ostalo što je njeno. Tu je, kao Adamsov majstorski specijalitet, i sekcija nadrealnih zoomorfnih likova poput Dogberta, Catberta i Ratberta, plus razna fantazmagorična stvorenja koja u i oko Firme obavljaju svakakve simbolički indikativne poslove poput stražarenja nad nekom vrstom kompanijskog Pakla ili periodičnog ukazanja Smrti S Kosom (smrt =otpuštanje), te raznih drugih trolova, dinosaurusa… Adams, naime, s vremena na vreme sjajno uvodi raznorodne elemente fantastike u svoj strip, striktno u cilju potcrtavanja grotesknosti Kompanije i rada u njoj, vešto manipulišući "ugrađenim kodovima" kojima već predsvesno svaki čitalac odrastao u našoj, zapadnoj kulturi "dešifruje" pojedina neljudska bića, stvarna ili izmaštana. Posebna priča su Elbonijanci, bradati žitelji imaginarne zemlje "četvrtog sveta", odeveni u nekakve eklektički sklepane Narodne Nošnje, živeći u blatu do trbuha; Kompanija s njima stalno sklapa nekakve sumanute poslove (recimo, pokušava da im prodaje blato), uglavnom šaljući sirotog Dilberta na pregovore. Pa ga tu i tamo pojuri neki krokodil.

Skot Adams (rođ. 1957. u državi Njujork, živi u okolini San Franciska) počeo je da crta Dilberta 1989. i ubrzo uspeo da s njim postane "syndicated author", dakle onaj ko preko odgovarajuće branše prodaje svoj strip nizu novinskih redakcija; danas njegovo delo redovno objavljuje preko dve hiljade listova u 65 zemalja! Dilbert je, pak, prvi dnevni strip koji je osvanuo na Internetu, i ujedno i najposećeniji strip na Mreži. Ipak, sve do 1995. Adams je Dilberta crtao paralelno sa svojim redovnim korporacijskim zaposlenjem finansijske i tehničke naravi – on je završio University of California u Berkliju i nema crtačko obrazovanje – da bi tek onda, valjda, procenio da je dovoljno statusno i finansijski "porastao" da se odvaži na potpunu profesionalizaciju svoje stripovske avanture. Uostalom, na ideju o Dilbertu mogao je doći samo neko sa raskošnim dilbertovskim iskustvom, a Adams ne krije da je likove onomad zamišljao i crtkarao da prekrati vreme na dosadnim sastancima…

SUBVERZIVNI DRAGULJ: Japijevske, ekonomski neokonzervativne devedesete za Dilberta su, uostalom, bile kao stvorene; Adams i sam priznaje da veliki ekonomski uspon koji je usledio pomalo demotiviše čitaoce ovakvog štiva (manje frustracija – manje želje za čitanjem o njima!), ali "office humour" bilo koje vrste ipak je besmrtan i vanvremen. Osobito kada se ne radi o banalnim pošalicama sindikalnog jataganac–koka–giga moravac tipa, nego o vrhunskoj kreativnoj avanturi, što Dilbert nesumnjivo jeste: iako po svojim kvantitativnim "performansama" Dilbert nesumnjivo pripada stripovskom "mejnstrimu", njegova oštrica, beskrajna inteligencija i neumoljiva pronicljivost autora čine ga subverzivnim draguljem u samom srcu korporativnog Moloha, utoliko moćnijim što je uspeo tako dobro da se proda! Mada to nikada neće priznati ponosni Nosioci Kompleksa koji misle da je "nezavisno" sinonim za "neuspešno", "anonimno" i "nikome potrebno", dočim je sve drugo izdaja…

U osnovi, Dilbert nije ni pro- ni antikapitalistički, ni "levi" ni "desni" (to naročito), bar ne u nekom štreberskom smislu: pre bi se moglo reći da se u tom stripu radi o jednom fokusiranom segmentu Univerzalne Ljudske Gluposti, o stalnoj borbi Niščih, tih napornih i zloćkastih gnomova protiv svega Boljeg i svake Normalnosti. U "tranzicijskim" društvima poput ovog Dilbert bi trebalo da bude obavezno štivo za sve koji drže do sebe, i ne bi baš da dozvole da ih razni Žreci vodaju kao guske po magli; jer, Dilbert ima, na svoj ironično-rezignirani, ili pak sarkastični način, i saznajno i terapijsko svojstvo/dejstvo: halo, narode, ovo je taj Veoma Nesavršeni Svet u koji upravo stupate, pa vi sad vidite! O onom "savršenom svetu" u kojem ste odrasli već ionako sve znate. Bio je, naime, toliko savršen da je savršeno i propao.