Ne dešava se tako često da jedno štivo, inače "sasvim nemaštovito", "neerotično" i "sterilno do mere da bi moglo biti upotrebljeno kao sredstvo za uspavljivanje" – izazove toliko uzbuđenje. T. Pančić, koji je, kako kaže, "jedva budan dočekao kraj", na njega je reagovao kao oparen. Ubi se da dokaže da ja nisam tako dobar polemičar kako bi se nekom moglo učiniti, niti mogu biti tako pronicljiv posmatrač patologije javnog života, kako bi onaj ko čita T. Pančića mogao zaključiti. Takođe, "tužnoj", "sirotoj" i sl. profesorki, koju zamišlja kako se u svom kabinetu "sama grohotom smeje" i čeka da se on zamonaši, novinar Pančić saopštava da se "nakon ove tirade" ne oseća ni očajno ni skrhano i "ponad svega" ni "raskrinkano" (podvlačenje njegovo). Ne, ne ja, kliče on. "I will survive!" Što mu, uostalom, i sama profesorka od sveg srca želi.

Ova tužno-vesela i somnambulno-napeta maskarada, koja zauzima tri četvrtine Pančićevog odgovora, u pankerskom (?) žargonu zove se "iskulirati", u moje ("mapetovsko") vreme "folirati", a stručni ljudi koji se bave ljudskim dušama to nazivaju, jednostavno – "poricati" (po osobu bolnu i neprijatnu) stvarnost i istinu o sebi. Mada takvo poricanje predstavlja jasan dokaz da se dotična osoba uistinu oseća raskrinkanom, u ovom slučaju ono je sasvim nepotrebno. Jer, u svom tekstu ja se uopšte ne bavim T. Pančićem osobno. Dovoljno se on u svom odgovoru bavi sobom. Kako samozadovoljno kaže, o njemu samom najbolje govori to "što je napisao i objavio". Ko zna njegov opus, zna. Ja ne znam. U mojoj "polemičarskoj početnici" ja, takođe, koristim Pančićev tekst samo kao povod za raspravu o jednom od prepoznatljivih fenomena kvaziintelektualnog mejnstrima današnje Srbije: on se ne manifestuje toliko u sadržaju iznetih uverenja koliko u stilu mišljenja i načinu vrednovanja stvari, ljudi i ideja, posebno u domenu političkog; mada se, ipak, u krajnjoj instanci, uvek svodi na neku ideologiju isključivosti. Pokušavam, naime, da ukažem na to da dobar deo naše demokratske i intelektualne (kvazi)elite karakteriše rigidnost (političkog) mišljenja, tj. dogmatska misao koja, u svom krajnjem ishodu, sve one koji se čak i najmanje razlikuju u stavovima i uverenjima politički satanizuje, a raspravu o idejama zamenjuje žigosanjem i diskvalifikacijom ljudi. Svakome ko želi da se uveri u postojanje ovakvog načina mišljenja dovoljno je da se osvrne na polemiku o ratnim zločinima koja se upravo vodi na stranicama "Vremena". Osnovno obeležje ovakvog mišljenja – koje, takođe, nije teško danas i ovde prepoznati – jeste moralna heteronomija (tako karakteristična za anomična vremena). To znači da se mnogi među "demokratama" i "intelektualcima" u svom procenjivanju i ponašanju rukovode isključivo spolja nametnutim, konvencionalnim pravilima i normama (sopstvenom koristi ili strahopoštovanjem pred moćnima), a ne usvojenim vrednostima i moralnim načelima. Otuda i neprestano (političko) okretanje prema vladajućim trendovima. Potvrdu ovoga predstavlja upravo mnoštvo nekadašnjih socijalističkih inteligenata koji su se danas preobratili u profesionalne borce za ljudska prava i uterivače savesti i odgovornosti, rečju, koji su stvar etike shvatili kao veoma unosno zanimanje.

T. Pančić među njima ne prepoznaje sebe. On poručuje da je po političkom ubeđenju "bio i ostao jedino – panker, ako razumete šta hoću da kažem". Razumem. Što bi rekao Krleža, "i mesečina može biti pogled na svet". Ali, ovde više uopšte nije važno da li je reč o komunizmu, nacionalizmu, globalizmu ili, na primer, o antisrbizmu preobučenom u pankersku ide(ologi)ju. Panker Pančić je, ipak, samo dogmata koji i dalje vidi politički svet u dramatičnim, stereotipnim, kontrastima. U takve nepomirljive dihotomije on smešta sve svoje neistomišljenike, pa i mene: ja sam "nacionalista-populista", a on samo civil (podvl. njegovo); on živi isključivo od svog "‘najamnog rada’, bez vlasti i sinekura", dok sam ja "budžetski korisnik", "državni ljubimac", jedan pravi kabinetski (!) profesor; on je opredeljen "na sasvim individualnoj (anarhističkoj – prim. moja) bazi", a ja sam pripadnik "državotvorne (sic!) inteligencije". Nekom igrom slučaja, to čini tačno po kodovima danas tako popularnog i unosnog vladajućeg trenda, razvoja civilnog društva i nevladinog sektora, ma šta to značilo.

Panker Pančić ne shvata da je nekonvencionalnost nešto mnogo sadržajnije od masne kose i prljavih noktiju. Kao i da to, ni u kom slučaju, ne podrazumeva osporavanje svih vrednosti. Njemu je, međutim, ako je suditi po tekstovima koje objavljuje (videti poslednji), sve vredno čak unapred sumnjivo. On, naime, i kidiše samo na najbolje, sa psihologijom onog impotentnog čoveka koji, iako ne može da zadovolji ni standard, pokušava da osvoji uvek samo najlepšu ženu. Tu je on tipičan predstavnik pomenute intelektulne kvazielite koja danas i ovde, upravo osporavajući vrhovne naučne (SANU) i moralne (Crkva) autoritete, pokušava da zauzme mesto intelektualnih i moralnih arbitara u društvu. Nešto što je moguće samo u ovim graničnim, anomičnim vremenima. Stoga je i razumljivo da T. Pančić, "za dostojan razgovor o meritumu stvari", bira "bolju priliku" i "ozbiljnijeg sagovornika" od univerzitetskog profesora "sparušene duhosirotosti"; ozbiljnijeg i od "akademskih veličina iz Mrduše Donje"; ozbiljnijeg, čak i od Crkve. U svom misaonom autizmu Teofil P. može, očigledno, da komunicira jedino sa samim Bogom.

U tom i samo u tom smislu, kao ovaploćenjem jednog načina (zatvorenog, netolerantnog) mišljenja i (neautonomnog) moralnog delanja u javnoj sferi, ja se bavim likom ovog novinara. Ništa lično! Njegovo "delo" vidim samo kao štivo koje, u svakom svom slovu, ne predstavlja ništa drugo do svojevrstan manifest jedne takve ideologije netrpeljivosti. Inače, izrazi "kibla", "uradak", "vrući brabonjci", "intenzitet specifičnih mirisa" i sl. kojima vrvi svaki, pa i ovaj Pančićev tekst – najviši su po originalnosti domet njegove učene polemike, sukus osobenog žanra analne književnosti, koja svoj javni prostor i promociju ima samo u ovakvim nevremenima.