18. oktobar, Velika sala DOB/Beograd

Ne malo čudo na domaćoj sceni 90-ih: počeli pred (ratni) raspad one Juge, umesto da budu sasečeni zbivanjima, Darkwood Dub su samo imali usporen/otežan razvoj: postali su kult u sredini gde svi olako koriste tu oznaku, punili i veće sale od Doma omladine i BITEF teatra, dok je njihovim ispisnicima bio nezamisliv izlazak iz klupskih prostora. Ovde gde je gotovo sve izvrnuto, pa i andergraund/alternativa, ostali su dosledni, potpuno izuzeti od estrade, u srećnom preseku i sa svojim izdavačem B92. Tako su se vratili i na lansirnu rampu pompeznih antisankcijskih BBS/Brzih Bendova Srbije, od kojih je nažalost malo šta ostalo posle prvobitnog vatrometa; poslednje večeri zagrevanja nastupala je osvežena postava Presinga, no gde su Klajberi, Euforija, Plejboj, pa i Kazna za uši, kad su prestali i Kanda, Kodža i Nebojša… 10 god. kasnije D. Dub sâm rasprodaje tri uzastopna koncerta na istom mestu. Na srednjem koncertu predgrupa je Mistake Mistake, nova snaga.

Ovogodišnji album Život počinje u 30oj smirenošću i crno-belom estetikom potvrđuje da je uglađenost stigla do stila, a zrelost će verovatno uroditi šmekom. U novoj deceniji, postojanost i stabilnost napretka D. Duba zakoračile su u razdoblje bitno drugačije od zaglavljenog stanja balkanskog (rokenrol?) duha koji još – umesto npr. Smaka – veliča EKV kao umetnos’, kao da je to uopšte vredna truda. Tim je lakše primetiti zašto je Obojeni program (samo) ostao nešto, a D. Dub postao nešto drugo. Gde god su izbijali najjači podzemni tokovi, D. Dub je učestvovao; sad to radi po okolnim zemljama i meri se s inostranstvom.

(Pod)kulturni značaj i uloga Devedesetdvojke već su analizirani i knjigama, ali ovog petka opet su i praktično dokazani: kao neformalno predjelo u Rexu u ambicioznom ciklusu Srbija: Sounds Global – Živa tradicija nastupili su Beogradska Čalgija i novosadski tamburaši Zorule, varoška muzika. Posle uzbrdo, i dobra stara fora s više nanizanih večeri koje onda ulaze među glavne gradske događaje, oživljavanje bioskopske sale Doma omladine Beograda/DOB, i povađena sedišta, da bi ljudi (s ulaznicama 360-450 din.) mogli da igraju na nagnutom podu i da lako vide binu.

A tamo pod jednostavnim, odličnim svetlima i s jasnim zvukom postava koja je kroz godine srasla zajedno u vrtlogu društva gde je svako lako zamenljiv. U milenijumu kad su i Beatles spali na drum’n’bass (čitaj: Ringo & Paul), kvintet Darkwood Dub sa strahovite ritam-sekcije (bas Milorad Miki Ristić, bubnjevi Lav Bratuša), kojoj je teško odreći ples, saltom se baca u prostor obojen elektronskim efektima, rastegnut između dvojice stilski jasno različitih gitarista (Vladimir Jerić i Bojan Drobac Bambi). Majklstajpovski lik mutirane koreografije "trk-u-mestu", koji minimalističkim stihovima kao Osećam se dobro (Nova dostugnuća) i Kao da se nikad dogodilo nije (Vrtlog vira) uliva emocije i značenja, jeste Dejan Vučetić Vuča.

Bubnjarska tačka jedna je od najbolje odsviranih i osvetljenih koje sam doživeo od domaćih muzičara; s Pticama je u nedogled zalepršao i duh one Lune. Sastav bez klavijaturiste, gde muzičari sami operišu svojom elektronikom ručno (Jerić, Vuletić) i nožno (gitarske pedale), plivajući kroz stare i nove numere (Repetitor, Steppin’ Out) gotovo bez reči upućenih publici. Ovacije međutim rastu, a više klimaksa pod ležernom, znalačkom kontrolom vodi i u biseve tokom dva sata koncerta.

Dakle, imamo situaciju: možda je naslov Život počinje u 30oj jednako dobar i za Cecu, ali ona ni slučajno nema, recimo, M. Jugina. Dajte mi oslonac, pa da do mile volje bacam kamenje na sistem.