Pre godinu dana prva strana banka koja se odvažila da uđe na jugoslovensko tržište bila je austrijska Rajfajzen banka. O dosadašnjem poslovanju, iskustvima, poslovanju s privredom i građanima, odnosima s monetarnim vlastima i budućim poslovima razgovarali smo sa Boškom Kostićem, predsednikom Izvršnog odbora Rajfajzen banke.

"VREME": Da li ste zadovoljni prvom godinom rada?

BOŠKO KOSTIĆ: Generalni stav Rajfajzen banke je da postoji ogromno poverenje u ovo tržište. Mi jesmo banka koja je pionir ulaska u zemlje u tranziciji. Predstavnici Rajfajzen banke bili su u Beogradu već 30. oktobra 2000. godine. Ono što su doživeli bilo je za njih izuzetno pozitivno jer su zahtev za otvaranje banke podneli u januaru 2001. godine, a dva meseca kasnije dobili dozvolu za rad. Na neki način to ih je obavezalo da brzo počnu da rade i Banka je stvarno u julu počela da radi sa privredom, a u septembru sa stanovništvom.

Filozofija Banke je da bude pionir, da prva krene, kad sagleda stanje u zemlji i kad stekne poverenje da tu ostane trajno. Najbolji dokaz da imamo poverenje u ovu zemlju jeste to što smo počeli samo sa deset miliona eura kapitala i odmah zatim povećali iznos za novih 15 miliona eura. Uzeli smo i jedan suboordinirani zajam od deset miliona eura od Evropske banke za obnovu i razvoj. Tako je danas naša kapitalna baza 35 miliona eura.

Te argumente često koristimo u razgovorima s potencijalnim investitorima. Najbolji način da nekog ubedite da treba da veruje u neko tržište jeste kad mu kažete: "pa ljudi mi verujemo, evo krenuli smo sa deset miliona, ali već smo uvećali kapitalnu bazu". Svakome od potencijalnih investitora već smo rekli da mi jako verujemo u ovo tržište. I sve što se sada zbiva pomalo zbunjuje investitore, ali mi im govorimo da je ova zemlja ušla u demokratiju u kojoj, je l’ te, ima i malo političkih rasprava. Ja sam i naše menadžere u bečkoj centrali doskora ubeđivao: "ljudi, niko više ne može da promeni pravac reformi u Srbiji, Srbija mora da uđe u Evropsku uniju, pa sad da li će da uđe trčeći ili običnim hodom, skoro da je svejedno". Mada slažem se da je izgubljeno 10–11 godina i za Srbiju je sada važno da, koliko god je moguće, brže hoda.

Ograničavajući faktor za taj brzi hod je psihologija. Ljudi u Srbiji stvarno moraju da veruju da mogu da pobede, da nešto ostvare. Drugi su faktor, naravno, sredstva i tu je veliko pitanje kako privući strani kapital. Sigurno je jedno – bez velikih ulaganja neće moći da se otvore novi poslovi, a bez toga nema standarda, nema života.

Svaki realan čovek svestan je da će jedno vreme u tranziciji morati da se gube radna mesta jer su bila neproduktivna. Ali, s druge strane, moramo da budemo svesni da ako nema novih radnih mesta, nema ničega.

Zato se i postavlja pitanje kako i sa čime da Srbija privuče godišnje dve milijarde eura. Dobro, važan je geografski položaj, ali i dobra i kvalifikovana radna snaga. Moram da kažem da su naši menadžeri u Beču bili iznenađeni podatkom da nas ovde u Banci ima 270, a samo su tri stranca. Mladi ljudi koje smo primili su obrazovani, spremni da rade i van radnog vremena i da završavaju posao.

To je prednost ove zemlje i danas u odnosu na recimo Bugarsku ili Rumuniju, ali nažalost ta prednost je bila mnogo veća 1990. godine i da je Jugoslavija tada krenula u promene, sada bi sigurno bila u Evropskoj uniji.

Dakle, da zaključim: zadovoljni smo posle naše prve godine ovde, zadovoljni smo radom s privredom i sa stanovništvom. A najbolji dokaz da smo zadovoljni jeste to što smo povećali kapital. Da nismo zadovoljni, kukali bismo kako je ovde teško raditi.

Kakva su iskustva Rajfajzen banke u poslovanju sa srpskom privredom?

Sve više radimo s privredom i već hiljadu firmi radi s nama. Počeli smo samo s velikim preduzećima i jednim brojem srednjih firmi. Ali, nismo se ograničavali kad je u pitanju vlasnička struktura i nismo kreditirali samo privatne firme. Išli smo i na preduzeća s mešovitim vlasništvom, ali radimo i sa javnim, dakle državnim preduzećima. Osnovni problem prošle godine imali smo s bilansima srpskih firmi. Praksa Rajfajzen banke je da gleda trogodišnje bilanse, pa smo tako morali da gledamo bilanse srpskih firmi 1998, 1999. i 2000. godine. Ove godine je mnogo lakše jer su bilansi preduzeća iz 2001. godine već puno realniji. Sada očekujemo da vlasti uvedu međunarodnu knjigovodstvenu praksu, pa će bilansi biti mnogo čitljiviji i onakvi kakvi su u svetu. A i ova 2002. godina biće mnogo bolja, pre svega za one firme koje su preživele. Da se razumemo, to još ne znači da je stanje u privredi bolje. Ali, za one koji su preživeli biće ovo definitivno bolja godina. I mi očekujemo da sa sadašnjih četrdeset i nešto miliona eura plasmana u privredi sledeće godine u najmanju ruku udvostručimo plasmane. Verujem čak i mnogo više od toga. Zapravo, naš osnovni cilj i jeste da povećamo kredite.

Do sada smo obavili još dva značajna posla. Skupili smo znatnu deviznu štednju, zatim bili smo kao banka veoma aktivni u konverziji starih valuta 12 evropskih zemalja u eure. Mi smo se u pravi čas organizovali za konverziju eura, iako smo na ovom tržištu u to vreme bili potpuno nova banka. I lepo smo na tome zaradili, a bili smo apsolutno konkurentni.

Jeste li verovali da će sav taj novac ostati u bankama?

Potpuno smo bili svesni da neće. Kako da svi zamenjeni euri ostanu u bankama kad u državi i dalje postoji siva ekonomija? Kad sav novac uđe u banke, onda nema sive ekonomije. Novac je i dalje van tokova banaka zbog sive ekonomije i delom, reći ću sasvim otvoreno, zbog nepoverenja u politiku države, u politiku Narodne banke Jugoslavije i u stanje poslovnih banaka. Sve to utiče, ali siva ekonomija je glavni faktor.

A poslovi sa stanovništvom?

S privredom smo počeli i dobro nam ide. Kad je reč o stanovništvu, naišli smo na strašnu prepreku – mala primanja građana u Srbiji koji ništa ne mogu da kupuju na kredit. Njihove zarade su toliko male da ne vredi da se čovek zaduži. I onda smo u Banci morali da primenimo onaj klasičan pristup, da neko može da se zaduži do jedne trećine plate. Ali, sad smo rekli da idemo do polovine jer smo svesni da jedan broj ljudi ne živi isključivo od onoga što zvanično prima. Pa, sada razgovaramo sa svakim klijentom pojedinačno da vidimo može li da izdrži s polovinom plate da otplaćuje kredit.

Veoma smo nezadovoljni podatkom da smo odobrili veoma malo potrošačkih kredita. Zato smo sada poboljšali uslove i produžili rokove i stvarno pokušavamo da uđemo u veću masu kredita za građane.

Malo pre sam bio u Ministarstvu za energetiku i izneo našu odluku da počnemo s kreditiranjem toplifikacije i gasifikacije domaćinstava pošto je Vlada veoma zainteresovana da se smanji potrošnja struje. To ćemo uglavnom raditi u Beogradu, Požarevcu i Novom Sadu, ići ćemo na kredite do pet godina i nadamo se da će to dobro da krene. Računamo da ćemo u narednih godinu dana isfinansirati 4000–5000 porodica za prelazak na novu vrstu grejanja.

Potrošačke kredite dajemo uveliko, čak smo poboljšali uslove. Zatim smo produžili rok za kredite za kupovinu automobila. Prosto nam je žao što ne ide prodaja kola. Logično bi bilo da građani Srbije kupuju kola, ali su i kod ovih kredita zarade građana ograničavajući faktor.

Sad su po pitanju kredita postali aktivni sindikati. Eto, verovatno ćemo odobriti nekoliko hiljada kredita radnicima NIS-a pod veoma povoljnim uslovima jer očekujemo veću saradnju s tom firmom.

A ono što je potpuno novo, Rajfajzen banka rešila je da daje kredite za stambenu izgradnju s rokom otplate od deset godina i kredite za adaptaciju stanova na rok otplate od sedam godina. To ćemo početi u novembru, pa ćemo videti kako ide.

Veliki sam optimista da će naša banka u 2003. godini davati kredite i na 15 godina.

Drugo, zaista je pozitivno ovo što sada rade Vlada Srbije i Narodna banka Jugoslavije oko Agencije za osiguranje stambenih kredita. I to će biti dodatni element za nas da širimo poslove sa stambenim kreditima. Uostalom, za državu bi stambena izgradnja mogla da bude motor privrednog razvoja. Zapošljavaće zidare, radnike koji proizvode građevinski materijal, proizvođače nameštaja, bele tehnike… Nekad je Beograd gradio 10.000 do 12.000 stanova godišnje, kad bi sad mogao da gradi 5000-6000 stanova, to bi već bio ozbiljan privredni zamah. I Rajfajzen banka hoće da uđe u to.

I da ne zaboravim, imamo dva projekta za koje smo apsolutno spremni – za prelazak platnog prometa u banke i otvaramo se za elektronsko bankarstvo sa privredom, ali hoćemo da ga nudimo i građanima.

Ti planovi verovatno podrazumevaju širenje mreže?

Ne širimo se onom brzinom kojom bismo želeli. Opredelili smo se za regionalne filijale, to će biti Novi Sad, Čačak, Niš i Podgorica a za njih će biti vezane ekspoziture u svakom od tih regiona. U ovoj godini radiće velika regionalna filijala u Novom Sadu, filijala u Subotici i verovatno u Zrenjaninu. Radi već u Čačku i brzo će proraditi u Nišu, a uskoro i filijale u Požarevcu, Šapcu, Kruševcu i Vranju. Do kraja iduće godine planiramo da budemo prisutni u 25 gradova u Srbiji i verovatno u dva-tri grada u Crnoj Gori.

U Beogradu ćemo ove godine otvoriti još tri ekspoziture: u novom hipermarketu Merkatora, u Zemunu i na Čukarici.

Trebalo bi da budemo prva banka koja će već od Nove godine omogućiti svojim klijentima da s njom komuniciraju iz svoje kuće, uključujući i odobravanje kredita.

Kako gledate na konkurenciju?

Želim prvo da kažem da je ono što se desilo 1. januara sa gašenjem četiri stare, nekad najveće domaće banke potpuno promenilo sliku u svesti ljudi.

Kod privrede kao konkurente, pre svega, srećemo Komercijalnu banku, Delta banku i Vojvođansku banku. Naša prednost je velika kapitalna baza koja stoji iza nas i u stanju smo da potpuno poštujemo jugoslovenske propise, a da se oslanjamo na bečku centralu kad treba da nam finansijski odradi veće projekte.

Što se tiče stanovništva, čini mi se da je tu konkurencija manja. Izgleda kao da se neke ponude koje se pojavljuju slabo realizuju.

Obim kredita koje danas uživa privreda iz banaka je mali, a obim gubitaka u bankama i dalje veoma velik. I to je ono o čemu bi naša domaća konkurencija trebalo da vodi računa. Opasno je ako se krene u preveliko kreditiranje, a izvori novca pri tom nisu stabilni.

Što se tiče stranaca, još u znatnijoj meri ne osećamo strane banke. Verujem da će doći još stranih banaka. One se verovatno još pripremaju, a biće vrlo brzo značajan faktor na ovom tržištu. I dolaziće samo u domaće banke gde mogu da ostvare većinsko vlasništvo, nisam optimista da će strane banke ući u srpske banke kao manjinski vlasnici. Voleo bih da dođu neke velike banke. Ako me pitate kao građanina, ja kažem: "kamo sreće da dođe Siti banka ili Dojče banka". Ali, nisam optimista da će tako velike banke brzo doći. Pre će doći još dve-tri velike evropske banke, recimo iz Italije, Holandije i još neka banka iz Austrije.

Mnogi analitičari kažu da je u Srbiji od početka tranzicije najprisutniji austrijski bankarski kapital.

Austrija kao zemlja Evropske unije vidi svoju ulogu, želi da bude aktivnija prema Balkanu i centralnoj Evropi. Slično kao Grčka. I najverovatnije je da će te dve zemlje biti najprisutnije na bankarskom tržištu Srbije. Mislim i da će italijanske banke još igrati značajnu ulogu. To će biti značajniji igrači na tržištu jugoistočne Evrope, to je tih 55 miliona ljudi.

I Rajfajzen banka na tom tržištu ima prednost jer je prisutna i u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Zato očekujem da će, kad stupe na snagu ugovori o slobodnoj trgovini, naša banka dobiti mnogo više posla. Mi iz sistema Rajfajzen banke međusobno se informišemo, pa kad dolaze poslovni ljudi iz Slovenije u Beograd, mi smo tu da im se nađemo pri ruci. Kod nas su već bili i Gorenje i Merkator, čiji hipermarket finansiramo sa 20 miliona eura. Sa Gorenjem dogovaramo da ih mi finansiramo čim u Srbiji sa nekom firmom uđu u proizvodnju. Isto važi i za hrvatske firme, sa Podravkom, Badelom, Plivom… već smo razgovarali.

A inače, očekujem da će susedi Srbije ubuduće igrati mnogo značajniju ulogu u privredi na njenom tržištu. Recimo, očekujem mnogo veće prisustvo maćarskih firmi u Srbiji. A Srbiju će realni i prirodni uslovi primoravati na veću ekonomsku saradnju s Bugarskom i Rumunijom.

Šta kao menadžer strane banke savetujete da urade ovdašnje ekonomske i monetarne vlasti kako bi se u državi stvorili lakši uslovi za nova strana ulaganja?

Na makroekonomskoj stabilnosti urađeno je sve što treba. Sada treba merama poreske politike što više sive ekonomije vratiti u redovne ekonomske tokove. Ako to uspe, onda će srpska privreda postati zdravija i samim tim postojaće veći interes za ulaganja.

Naravno, privatizacija mora da se nastavi po modelima po kojima je završena prodaja cementara. Stvarno, tu nije bilo nikakvih primedbi, svi su bili zadovoljni. Mi smo kao banka bili angažovani na privatizaciji dve od tri prodate cementare i moram reći da su strani partneri bili zadovoljni obavljenim poslom.

Rekao bih da osnovni problem nije u zakonima, oni su dobri. Ali, problem su prateći propisi. Evo primera. Recimo, Zakon o deviznom poslovanju jeste odličan, ali onda smo tri meseca imali jedan krš kad su izašli prateći propisi koji su pravljeni, kao da je onaj stari zakon na snazi i još malo gore.

Nedavno su se vodile polemike oko toga da li dinar treba da devalvira?

Da budem iskren, kao bankar ne verujem da bi neka devalvacija pomogla privredi. Stabilnost kursa je značajan faktor stabilnosti kretanja u privredi. Slažem se da izvozno orijentisana srpska privreda traži neku podršku, ali pazite, čim nekog podržavate, drugom morate da uzmete. Kome da se uzme? Osnovno što treba činiti jeste da se podstiče izvoz što povoljnijim kreditima i da se ubede izvoznici da se okrenu povećanju produktivnosti. A o tome se ovde, nažalost, ne priča.