Šta je BEMUS bio, a danas jeste? Na ovo pitanje ste pre 1. oktobra mogli da čujete dva odgovora. Festival "ozbiljne", odnosno klasične muzike, jedini i u isto vreme najveći u zemlji, sa ugledom tradicije od trideset tri godine. Ili bi se pogledom spolja, sa strane, mogao zapravo opisati koncertni protokol iz devetnaestog veka: u polutamnoj i neretko polupraznoj koncertnoj dvorani bele se mudre, vremešne glave; izlaze neme figure u crnim uniformama i, pozdravljeni aplauzom kao znakom patetičnog uspostavljanja distance između scene i publike, počinju da izvode od početka do kraja kompoziciju kao da je u pitanju nekakav fetiš-objekt koji se posvećeno, sklopljenih očiju sluša. Većini urbanih hodača koja muziku ne kontemplira, već živi kao svakodnevnu praksu buke različitih glasova, ovaj prizor se čini kao mrtav obred umetnosti poput nekakve religije bez boga. Zato je i jedne i druge zbunilo ovogodišnje izdanje Beogradskih muzičkih svečanosti. Popustio je oklop imaginarne zaštite muzeja Bach-Mozart-Beethoven i pripustio i fluks drugih muzikâ, popularnijeg, etničkog ili, jednostavno, multikulturnog porekla. Pomešali su se žanrovi i publike, što je na užas tradicionalista ugrozilo visokokulturni status onog "ozbiljnog" u klasičnoj muzici. Ili je pre reč o tome da je isprovociran okvir u kojem privilegovano stručno uho ne može da razume savremene načine produkcije i predstavljanja muzike?

Na sreću, BEMUS je možda iskoristio taktiku zbunjivanja. Ko nije pristao na obrade meksičke popularne muzike Kronos kvarteta, mogao je da se pokloni oltaru tradicionalnijeg interpretativnog pijanizma podjednako mega mega-zvezde Marthe Argerich. Ako ste se stresli na pomisao o mogućnosti mešanja identiteta turske tradicionalne i zapadnoevropske muzike, mogli ste da izaberete manje globalizujući projekt regionalnog povezivanja polifonog folklora Balkana. Za konzervativni ukus onih koji uporno žele da čuju i potvrde isto bilo je starih znanih interpretatora provereno izuzetnog kvaliteta, kao što je, na primer, čelistkinja Ksenija Janković. Naglašen je interes i da se podstakne savremeno domaće stvaralaštvo obnavljanjem tekovine BEMUS-ove porudžbine, i to od autora i mlađe (Tanja Milošević, Klavirski trio Spyro) i srednje generacije (Milan Mihajlović, Povratak za violončelo i orkestar). U isto vreme izdvojen je prostor i za neafirmisane izvođače, među kojima je najmlađa jedanaestogodišnja Mina Zakić zvanično otvorila festival.

BEMUS je u više od dve nedelje velikodušno ponudio zgusnut zbir događaja za jednu sezonu muzičkog života. Koliko iz potrebe da nadoknadi prazan hod za proteklih dvanaest godina, toliko i zbog nasleđa jednog festivala opšteg tipa? Biće da je ove godine važnije bilo umnožiti i pomešati razne kriterije izbora kako bi se ukinuo antagonizam podela na tradicionalno – novo, visoko – popularno, globalno – regionalno – lokalno, stariju i mlađu generaciju. Zli jezici su raznolikost programa iskoristili da zapečate BEMUS nedostatkom profilisanog koncepta. Dakle, i u poslovima muzičke kulture pokazalo se da je u Srbiji nemoguće sprovesti promenu uz konstruktivnu saradnju svih učesnika sa istim nadličnim interesima. Prašina koja se digla oko odobravanja i reakcija na koncert Kronos kvarteta ili Međunarodni projekt Dijalog Istok – Zapad, u stvari, pokazuje da se nešto ipak promenilo u načinu na koji BEMUS zastupa muziku. Promenilo se ono što tradicionalna publika BEMUS-a najteže menja: politika slušanja. BEMUS je to postigao tako što je svakim drugim koncertom naveo slušaoca da preispita sposobnost da čuje nešto drugo od svog "normalnog" iskustva, da uočava razlike i razmisli o okviru u kojem razumeva muziku.

KRONOS Kvartet. BEMUS ove godine nije otvoren koncertom velikog simfonijskog orkestra. Zamislite, napustiti praznu birokratsku proceduru po kojoj ovakva manifestacija treba da se svečano otvori mnogoljudnim monumentalnim početkom tražilo je izvestan napor da se razume! Ali se zato pokazalo da je Kronos kvartet najviše napunio veliku salu Sava centra. Od samog početka publici je bilo jasno ono staro Cageovo uputstvo: "Pored ušiju imamo i oči, i naša je dužnost da ih, dok god smo živi, koristimo". Pošto su izašli na scenu i odsvirali kompoziciju "Zora planetarnog skupljača snova" Terrya Rileya, David Harrington (prva violina i frontmen kvarteta) pozdravio je publiku, kako to mnogi angloamerički izvođači rade (setimo se Nigela Kennedya, Joanne MacGregor u Beogradu) i od tog trenutka je razbijen tradicionalni okvir koncerta. Sve kompozicije koje je Kronos izveo izgubile su granice i integritet muzičkih dela, koja treba tumačiti prema "namerama" očeva-kompozitora. Jednostavno, raspale su se u uzorke raznih muzikâ koje Kronos sastavlja u nove autorske celine koncerta-kao-albuma. Tako smo slušali šareni i veseli izbor numera kao što su: Rileyeva Zora i Trostruki kvartet Stevea Reicha, svet (post)minimalne američke muzike u kojem je Kronos započeo svoj rani eksperimentalni rad; Panonija beskrajna naše kompozitorke Aleksandre Vrebalov, koja pokazuje kako se s umećem i uspehom pomoću World Music etikete izlazi na zapadno tržište, a onda i hitovi drugih muzikâ, na primer islandske grupe Sigur Rós, koju su Beograđani mogli da čuju na radijskim talasima B92, ili pak meksičkih kompozitora sa Kronosovog najnovijeg albuma Nuevo, a sad već u tradiciji interesa Kronosa da pronađe i ozvuči glasove ugušenih ili ugroženih pojedinaca i kulturâ. Tu Kronosovci koriste moć performera da, kršeći kod "autentične" interpretacije, izjave: "I ovo je muzika." Ono što pamtimo još od njihovog nastupa na beogradskom Džez festivalu ’96. još uvek je sveže, sviranje kao beskonfliktna, ali energična aktivnost izvođenja koje se telom sluša. Ovoga puta je njihov koncert spektakl, u kojem je aura sa tumačenja muzičkog dela prešla na režiju vizuelnog događaja.

Multikulturalizam u muzici. Značajan iskorak ovogodišnjeg BEMUS-a predstavljaju različiti vidovi manifestovanja etničke muzike, od visoke tradicije Pekinške opere do koncerta mnogobrojnih svirača i pevača sa teritorije Balkana (Polifonija Balkana), a koji su pokazali različite akcente jedne iste regije višeglasne folklorne prakse. Posebno zanimljiv bio je međunarodni projekat Dijalog Istok–Zapad, u kojem je učestvovao, pored ostalih, najčuveniji muzičar na tradicionalnoj turskoj flauti ney Kudsi Erguner.

Nova opera Narcis i Eho. Nova u nekoliko decenija istorije srpske muzike, opera kompozitorke Anje Đorđević je, poput Kronos kvarteta, okupila raznu publiku popularnom, ne i populističnom i trivijalnom muzikom hitova koji se nadmeću u tome koji će vas pre zavesti. Pored toga što je tekst, kao i muzika, oslobođen tereta mimetične radnje i dramskih napetosti, posebno je zanimljivo, savremeno i za ovu sredinu jedinstveno da se kompozitorka pojavi i kao performerka, u svoju operu ugrađena sasvim neobičnim glasom sa zrnom iracionalne infantilnosti i ludila, što sve podseća na slučajeve onih velikih žena, Meredith Monk, Laurie Anderson, Bjork, koje su svojim izvedbenim telima prekoračile granice muzičko-scenske kulture. Uz središnji ton Anje Đorđević, sve druge sjajne izvođače je, ulažući veliku energiju i britko razumevanje, pokretao jednako performativan nastup dirigenta Premila Petrovića.

Vrhunce BEMUS-a kakvog poznajemo, u profilu klasične "ozbiljne" muzike koja svoje interese sada premešta na područje interpretacije, ponudili su mnogi koncerti, pre svega dva nastupa Marthe Argerich, u kamernom i koncertantnom svetlu. Virtuozni pijanizam Argerichove, snažnih kontrasta, boemskog temperamenta i romantičarske razbarušenosti, iako savršeno precizan, beogradsku publiku je oborio s nogu, naročito njenom najslavnijom tačkom: Koncertom u G–duru Mauricea Ravela. Čula se ta mala, ali ključna razlika koja čini Marthu Argerich pijanistkinjom prvog reda: ton neposredan, bez premišljanja. U isti red smeštaju se i koncerti Simfonijskog orkestra Frankfurtskog radija, Zagrebačkog klavirskog trija, gudačkog dua Vesne Stanković i Sandre Belić, predstava Lutkarskog pozorišta iz Budimpešte…

Festival sa autorom. Sve ove promene odvele su BEMUS ka mnogo savremenijem, promišljeno i u budućnost usmerenom konceptu festivala – iza kojih stoji autor u novom smislu reči, umetnički direktor Ivana Stefanović. A novo lice koje BEMUS dobija govori: muzika nije jedna, moja, tvoja, naša ili tuđa, i nije samo umetnost, muzika je mnoštvo muzika kao kultura.