Legitimno je pravo Aleksandra Lojpura da veruje da "za taj dijalog nema boljeg mesta od Komisije za istinu i pomirenje", iz čega bi se, s pravom, dalo zaključiti da je razmatranje vrućih tema iz bliže proslosti, od strane "neovlasćenih" lica, pa još na javnoj sceni, apriori sumnjivog kredibiliteta ili, u najmanju ruku, irelevantno za buduće poverenike na izradi udžbenika nacionalne istorije.

A da nam se dimne zavese i dalje uporno podmeću u zamenu za suočavanje s činjenicama, koje se ne mogu ugurati ni pod najkomfornije tepihe neupitnih oficijelnih institucija, svedoci i tvrdnja pomenutog da je "peti oktobar bio kruna tog dugogodišnjeg masovnog otpora znatnog dela srpskih elita i značajnog dela masa jednom zločinačkom režimu".

Ne sumnjam da će mu dežurne lučonoše devičanske nacionalne prošlosti biti prezahvalne na ovoj blagougodnoj formulaciji koja, nažalost, ima veće izglede da osvane u nekom budućem miropomazanom školskom udžbeniku nego u novoj postavci Hamleta iz Mrduše Donje.

Više je nego sigurno da će se naći sasvim dovoljno agilnih "oftalmologa" da nam ponude spasonosnu dioptriju, kroz koju je moguće detektovati veličanstvene dimenzije tog "dugogodišnjeg masovnog otpora", naročito "znatnog dela srpskih elita". Moja mondijalistički zaslepljena malenkost jedva je u stanju da nazre nešto takvo u bratstvosolidarstvujušćem čoporu onih koji su se, nakon "svega" deceniju i po duge "zablude" o sposobnostima (ne i namerama) vođe, panično ukrcali u teretne vagone petooktobarskog voza. Učinili su to u trenutku kada je i poslednjem veteranu F-odeljenja u "Lazi Lazareviću" bilo jasno dokle su nas doveli etablirani masturbanti meganacionalnih projekata, sa svojim zakrvavljenim očima i zlatnim kašikama među očnjacima. Gotovo na prste se mogu izbrojati među njima oni koji su se usudili da pre 5. oktobra, već umirući režim, nazovu zločinačkim.

Šta se, ustvari, dogodilo? Kurta je napokon, tesnom pobedom "na poene", zbačen sa sedla, na koje smo teškom mukom i na jedvite jade, logoraškom solidarnošću, popeli Murtu. Zabrinjavajuće velik deo "prvoboraca" video je u tom činu krunski dokaz svoje moralne neupitnosti pred neumoljivim stranim i, poslovično nedobronamernim, domaćim zakeralima koja bi da nam spočitavaju grehe prošlosti, unatoč tome što smo pristali da im velikodušno isporučimo našeg Najvećeg Grešnika koji, eto, takoreći nezasluženo, pati Hristove muke na haškoj inkviziciji. Šta bi još hteli od nas?

Koliko god post festum pokušavali da retuširamo sliku 5. oktobra, ona ostaje daleko od idilične, kakvom je predstavlja A. Lojpur. Nikakvi alhemičarski retorički antibiotici širokog spektra dejstva nisu u stanju da sakriju poraznu činjenicu da je prividna samoosvešćenost masa u datom trenutku bila, u najvećoj meri, odraz uslovnog refleksa očajnika dovedenih na sam rub fizičke i moralne egzistencije. Već šestog oktobra moglo se jasno uočiti da su nezanemarljiv, ako ne i pretežan broj pobunjenika činili: "šetači" s prevashodno izraženim "stomačnim", odnosno "transparentno" egzistencijalnim problemima, bivši bacači cveća na tenkove koji su krenuli na Zagreb, zatim nezanemarljiv broj razočaranih podržavalaca ambicioznih prekodrinskih projekata, "genetski" kalkulanti koji, obezbeđujući sigurnu odstupnicu, mimikrijski poentiraju svakoj vlasti, marginalizovani dojučerašnji izvođači radova na "terenu" u potrazi za novim startnim pozicijama kod dolazeće vlasti, te brojne šićardžije u potrazi za sinekurama u novim upravnim odborima, kulturnim institucijama i diplomatskim predstavništvima. Onaj, mnogo manji deo, činili su oni čiji je moralni habitus, uprkos svesno projektovanom iniciranju, potpirivanju i održavanju nacionalne groznice, ostao imun.

Inerregnum do konsolidacije novih organa vlasti bilo je idealno vreme za otpočinjanje najšire javne debate o dimenzijama domaćeg "koautorstva" u krvavom balkanskom raspletu i suočavanje s njegovim posledicama.

Umesto toga, nacionalni dušebrižnici su se pobrinuli da neugodnu temu "legalistički", i što pre, sklone sa javne scene, poveravajući je u ruke komisije koja, od prvog dana rada, ostavlja duboke sumnje u svoje namere, budući da se njeni medijski najeksponiraniji članovi, s degutantnom srčanošću, trude da unapred izbalansiraju buduću "dijagnozu", sve u skladu sa saznanjima o tome šta je druga strana činila, kao da to sopstveni zločin potire ili ga čini "probavljivijim". Kada je njihov "prag snošljivosti" postavljen tako kako jeste, onda ni najmanje ne čudi preosetljivost "običnog puka" na slike Rona Haviva i prećutno davanje legitimiteta egzekutorskim akcijama batinaša Obraza i sličnim eksponentima profašističke desnice.