Labus nema za čim da žali jer za nekoga ko proba prvi put odlično se snašao u ulozi koja mu inače nimalo ne pristaje. S jedne strane, on je preterano kvalifikovan, zna više i sigurno bi hteo i da radi više nego što se od predsednika zahteva i nego što mu zakon dopušta. Ali, on nije čovek koji lako i prirodno staje na čelo bilo čega i reklo bi se da je prosto napravljen od potpredsedničkog materijala. Predsednik ne radi mnogo, samo sedi, gleda i ponekad prozbori nešto svečano.

Koštunica ima više iskustva s najvišim funkcijama, hoda onim karakterističnim sporim predsedničkim korakom, mada bi i njemu možda više pristajalo da vodi neki šahovski klub nego državu. Ali, dobro, nećemo o tome. Nije nam uostalom ni država više baš toliko velika, važna i ozbiljna, a ni predsednička funkcija ne omogućuje nikome da nas odvede nekud kuda ne želimo.

Može biti da je Koštunici prednost donela i bolja izborna parola. Svako je mogao da razume ono "Zna Srbija" kako mu najviše odgovara, da izabere šta to zna, a nema toga ko nešto ne zna, dok je ono Labusovo "Najbolje za Srbiju" ispalo malo preteško. Koštunica je prosto svakome delio potvrde i diplome ne pitajući šta znaju, a Labus je nudio i zahtevao najbolje, što zvuči kao da se oslanja samo na odlikaše i štrebere.

Bilo kako bilo, ako se u nedelju ne dogodi čudo, imaćemo nove izbore za neka dva meseca. U međuvremenu, a i posle nekih uspelih izbora, pošto Koštunica nekako ipak zauzme Milutinovićevo mesto, u Srbiji će dve glavne političke snage imati da se bave drljavim poslom deobe vlasti. To teško ide i u zemljama s velikim demokratskim iskustvom, a ovde je dosad obično vodilo u deobu zemlje i stvaranje novih država. Zato mi se nimalo nisu dopale one mape Srbije na kojima se videlo ko je od predsedničkih kandidata gde pobedio.

Ali, valjda je s tim ipak gotovo, što znači da će morati da se traži neka nova formula kojom se deli vlast na istoj teritoriji. Ovo što smo videli na predsedničkim izborima, a i sve što se dešavalo u poslednje dve godine, ukazuje na to da smo dobili dva bloka koji će trajati dugo, koji su približno izjednačeni i koji su specijalizovani za razne stvari.

Koštunica misli i priča samo o zakonima i načelima, a neubedljiv je i nesiguran čim dođe na teren ekonomije, biznisa i novca. Čudno je, međutim, da je nekako time zarazio celu svoju stranku: niko od njegovih ljudi ne ostavlja utisak da se u to razume. Đinđić, opet, ne mari previše za legalitet i oko sebe okuplja sebi slične operativce koji odgovaraju na sva pitanja i stalno isporučuju neka rešenja. Ali, na toj strani nema nikoga ko liči na predsednika, ko bi mogao da simbolizuje državu i pobedi na izborima.

Ispada, dakle, da su njihove stranke dobile profil svojih lidera, ili čak samo njihovih sadašnjih funkcija, tako da imamo predsedničku i premijersku stranku koje uzalud pokušavaju da ugroze jedna drugu. Ako će Koštunica po svoj prilici postati predsednik, izgleda da će i Đinđić ostati premijer. Ako Labus ne može da pobedi Koštunicu, ni Maršićanin ne izgleda kao dobra zamena za Đinđića.

To bi značilo da se još neko vreme niko nikome neće umešati u sektor i to je već neka podela vlasti. Ako Đinđić bude imao više uticaja na policiju, a Koštunica brinuo za sudstvo, to bi opet bila neka logična podela posla. Ako pri tom obe strane nastave da paze jedna na drugu, da love i kažnjavaju tuđe greške, utoliko bolje. Hteli smo demokratiju, a to znači stalnu napetost. To znači imati protivnika kojeg nikad nećeš pobediti i uništiti, niti ćeš se od njega rastati i ograditi.

To znači da treba zaboraviti stari patrijarhalni san o složnoj zajednici, o životu u ljubavi i sveopštoj harmoniji. Demokratija je kontrolisana i civilizovana svađa. Osim kad nije kontrolisana ni civilizovana, što će reći da ima da se učimo i vežbamo kako da doziramo reakcije i pristajemo na kompromise i polovična rešenja. To nije sloboda o kakvoj sanjaju robovi, to je napor i disciplina.

Kroz konfrontaciju dvaju izjednačenih stranačkih blokova Srbija dobija dobru priliku da brzo uči pravila ponašanja i života u tom poretku koji je ovde dobrim delom nov i nepoznat. Ne sasvim, ali bolje je da pokažemo želju da nešto naučimo nego da se pozivamo na stare demokratske tradicije. Naravno da bi stranke, ako već ne mogu da podele zemlju, rado među sobom podelile sve ostalo, kao što bi se i Đinđić i Koštunica najradije zauvek razdvojili, ali oni su kao ona dvojica, crnac i belac iz filma Bekstvo u lancima.

Dakle, oni su sad u situaciji da nam pruže primer nečega vrlo važnog. Bilo bi svakako lepše da su malo štedeli jedan drugog, da nisu svakome pokazali koliko se ne podnose jer će još morati da se u javnosti pojavljuju zajedno, nasmejani. Ali, najzad, i to je neka lekcija. Oni treba da pruže ne samo primer saradnje nego upravo nevoljne, neželjene saradnje. Delovaće licemerno, ali zar na tome ne počiva svaki građanski red?

Srbija je u tom pogledu još donekle čedna i sklona da suviše iskreno uzima u obzir osećanja ljubavi ili neprijateljstva. Građanske vrline nisu na velikoj ceni. Očekujemo, dakle, da nam ovi novi demokratski političari pokažu kako umeju da budu ljubazni sa svojim neprijateljima. Pa neka vide da li im je to lakše ako se prethodno dobro izvređaju.