Nakon gromoglasnog govora američkog predsednika Džordža Buša u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 12. septembra izgledalo je da je na pomolu veliko približavanje između ratobornih Sjedinjenih Američkih Država i njenih opreznih saveznika kada je o Iraku reč.

Svi su zadovoljno trljali ruke. Buš je pozvao Savet bezbednosti UN-a da izglasa rezoluciju kojom bi se Irak primorao da poštuje međunarodne obaveze i da inspektorima UN-a za razoružanje omogući nesmetan rad na terenu. Saveznici i arapske zemlje kojima režim Sadama Huseina zadaje glavobolje, ali koji se protive unilateralnoj intervenciji Amerike na Irak, odahnuli su jer su Sjedinjene Države prihvatile da se rešavanje iračkog problema vrati pod okrilje svetske organizacije. Bušova administracija bila je zadovoljna, jer je američki predsednik uspeo da ubedi gotovo sve prisutne u opasnost od iračkog predsednika koji gomila oružje za masovno uništenje i podsetio da Sadam Husein sistematski ponižava UN (Buš je nabrojao čak 16 rezolucija saveta bezbednosti koje se odnose na Irak, a koje je irački predsednik prekršio od rata u Zalivu 1991), pozvavši svetsku organizaciju da "preuzme na sebe obaveze za koje je i stvorena".

Zadovoljan je bio i američki šef diplomatije Kolin Pauel čiji su mukotrpni napori da slučaj Irak preotme iz ruku jastrebova u Bušovoj administraciji urodili plodom, a od njega je srećniji bio možda samo generalni sekretar UN-a Kofi Anan. Veoma svestan činjenice da bez saradnje Amerike, jedne od stalnih članica SB UN-a i jedine supersile u svetu, svetska organizacija gubi svaki smisao, generalni sekretar osetio je da je kucnuo čas da promenu američkog raspoloženja preokrene u sopstvenu korist i u korist organizacije na čijem je čelu. Njegovo obraćanje Generalnoj skupštini bilo je predviđeno za dan kasnije, ali je generalni sekretar iz telefonskih razgovora s predsednikom Bušom već bio saznao da će Amerika podržati multilateralnu diplomatiju i prema tome pripremio svoj govor koji se u medijima, nimalo slučajno, pojavio na dan kada se Buš obraćao Generalnoj skupštini.

HARMONIJA: Tako je ispalo da su reči predsednika Buša i generalnog sekretara bile u neverovatnoj harmoniji. "Oduševljenje je reč kojom bi se najbolje moglo opisati raspoloženje u UN-u", izjavio je neimenovani američki diplomata "Njujork tajmsu". Izgledalo je da su Sjedinjene Države spasle UN i da je svetskom organizacijom zavladala idila. Amerika je čak najavila obnovu članstva u Unesku iz kojeg je istupila u vreme Reganove administracije. Irački predsednik bio je usamljeniji nego ikada jer su se sve podele između Amerike i njenih saveznika koje je vešto eksploatisao izgladile i smešila mu se nova rezolucija pod poglavljem VII povelje UN-a, a samim tim i mogućnost upotrebe sile. I to ne gole američke sile, čemu su se, pored većine arapskih zemalja, oštro suprotstavljali svi američki saveznici (osim Britanije), već sile iza koje bi stajale Ujedinjene Nacije.

No, idila je potrajala kratko. Kada je pristao da "uenizuje" problem Iraka, Džordž Buš je računao na poslovičnu tvrdoglavost Sadama Huseina. Istini za volju, američki predsednik ubrzano je radio na dva fronta u skladu s logikom koja pomalo liči na Titovu doktrinu – "Živimo kao da će sto godina biti mir, spremajmo se kao da će sutra izbiti rat", doduše, s naglaskom na njenom drugom delu. Prema pisanju "Njujork tajmsa", Buš je generalnog sekretara Kofija Anana u telefonskom razgovoru upozorio da "njegovo strpljenje ima granica" i da Amerika neće tek tako ispustiti bič kojim već mesecima zamahuje.

Na njegovom radnom stolu ređaju se poverljivi planovi Pentagona o ratnim operacijam protiv Iraka i ratna mašinerija je u punom zamahu. Predsednik Buš bio je ubeđen da je nova rezolucija Saveta bezbednosti koja od Sadama Huseina zahteva hitnu obnovu misije inspektora UN-a (UNMOVIC) već gotova stvar. Podrazumevao je da bi nova rezolucija bila u okviru poglavlja VII povelje, čime se otvara mogućnost upotrebe sile, a očekivao je da, osim jasnog roka za obnovu rada UNMOVIC-a na terenu, rezolucija, pored spiska zahteva, sadrži i reč "inače", nakon koje bi bilo nabrojano šta sve irački predsednik može da očekuje ukoliko ne ispuni zahteve.

DIPLOMATSKO NADMUDRIVANJE: No, na dva fronta radio je i iskusni diplomata Kofi Anan koji je želeo da opravda priznanje koje je primio zajedno s Nobelovom nagradom za mir, nadmašivši Amerikance u njihovoj sopstvenoj igri – lobiranju. Svetska organizacija jeste stvorena da u interesu mira u svetu raznim sredstvima, pa i onim vojnim, kažnjava države koje ga narušavaju, ali je pre odobrenja za upotrebu sile dužna da se uveri da su sva druga diplomatska sredstva iscrpljena. Ne časeći časa, generalni sekretar preneo je liderima arapskih zemalja dobre vesti – američko popuštanje – i od njih zatražio da Sadamu Huseinu prenesu jasnu poruku da niko više neće moći da Ameriku odvrati od ratovanja ukoliko ne dozvoli UNMOVIC-u rad na terenu. Pri tome im je dao instrukcije da pristanak Sadama Huseina nipošto ne sme da sadrži bilo kakva uslovljavanja. Manje od nedelju dana kasnije obratio se novinarima na stepenicama na Ist Riveru i saopštio im vest ozarena lica: Sadam Husein je pristao da dozvoli bezuslovni povratak UMOVIC-a. Svi su ponovo odahnuli uvereni da je diplomatija prevladala ratnu logiku. Svi osim Sjedinjenih Država, koje je poruka Sadama Huseina razbesnela i sve se opet vratilo na početak. Idila je morala biti kratkotrajna iz jednostavnog razloga što SAD i UN u vezi s Irakom imaju potpuno različite ciljeve. Iako to ni u jednom trenutku nije eksplicitno spomenuo u svom govoru u UN-u, niti u svom zahtevu Kongresu da odobri upotrebu sile protiv Iraka, nema nikakve dileme da Džordža Buša neće zadovoljiti ništa manje od svrgavanja Sadama Huseina s vlasti. Ujedinjene nacije, međutim, sve vreme žele da obnove misiju UNMOVIC-a na terenu kako bi se uverile kakvim oružjem Sadam Husein zaista raspolaže. Iznenadni pristanak Sadama Huseina da nakon četiri godine ugosti eksperte iz UNMOVIC-a ponovo je podelila stalne članice Saveta bezbednosti. SAD i Britanija insistiraju na tome da je Sadamov pristanak tek poslednja epizoda u 11 godina dugoj sagi laži i prevara iračkog diktatora. Francuska i Rusija, koje najviše od svih žele da se Iraku ukinu sankcije zbog toga što bi time dobile kontrolu nad delom iračke nafte, poverovale su u "bezuslovnost" Sadamovog pristanka i rešile da mu pruže šansu, i već su počeli sastanci sa šefom UNMOVIC-a Hansom Bliksom. Međutim, ta "bezuslovnost" u pismu Sadama Huseina koju je u UN odneo njegov ministar spoljnih poslova Nadži Sabri nije toliko očigledna. U njemu ne piše da će Irak dozvoliti inspektorima nesmetani pristup svim mestima koja zatraže, uključujući i "predsedničke palate" u koje timovi UNSCOM-a nikada nisu mogli da zavire, a za koje se sumnja da kriju dokumente o oružju za masovno uništenje. Umesto svega toga, Sadam u pismu pominje "poštovanje suvereniteta" Iraka, poriče posedovanje bilo kakvog oružja za masovno uništenje i optužuje SAD za "udruživanje sa cionističkim entitetom" (misleći na Izrael) protiv Iraka. Sadam Husein opet je uspeo da kupi vreme. Hans Bliks tvrdi da će tim inspektora biti sastavljen do sredine oktobra i da će nakon toga biti potrebno tri do četiri meseca da završi s radom na terenu.

POVERLJIVI IZVEŠTAJ: Buš se, u međuvremenu, ponovo latio biča, i dva najratobornija saveznika u UN – američki predsednik Buš i britanski premijer Bler – pozvali su predstavnike zakonodavne vlasti u svojim zemljama da im daju zeleno svetlo za napad. "Ukoliko želite mir, morate odobriti upotrebu sile", zahtevao je Buš u svom pismu Kongresu, čija se odluka očekuje pre novembra. Toni Bler imao je nešto jače u ruci. Svoj zahtev potkrepio je poverljivim izveštajem koji je sastavila britanska obaveštajna služba da Sadam Husein lično pod svojom kontrolom drži oružje za masovno uništenje i da je veoma blizu izrade nuklearnog oružja. U izveštaju se tvrdi da Irak nastavlja s proizvodnjom biološkog i hemijskog oružja i da namerava da ga upotrebi protiv većinskog stanovništva koga čine muslimani – šiiti. Tvrdi se, takođe, da se ovo oružje može upotrebiti u roku od 45 minuta nakon što Sadam Husein izda naređenje i da je razvio mobilne laboratorije za proizvodnju ovakvog oružja. Izveštaj dodaje da Sadam Husein nastoji da iz Afrike pribavi materijal neophodan za izradu nuklearnog oružja, da poseduje dvadesetak raketa tipa al husein dometa 650 km, koje mogu da nose bojeve glave s hemijskim i biološkim oružjem, i da je u stanju da napadne britanske baze na Kipru, kao i baze u Turskoj i Grčkoj, državama članicama NATO-a.

Izveštaj je u medijima odjeknuo kao bomba, ali u njemu ima malo novog u poređenju sa sličnim izveštajem koji je nedavno obznanio ugledni londonski Institut za međunarodne strateške studije. Za saznanje da Sadam Husein proizvodi oružje za masovno uništenje nisu potrebni verifikatori UN-a jer niko ozbiljan nije o tome imao dilemu. Amerikanci i Britanci još se dobro sećaju poniženja koje je prethodna misija UN-a u Iraku doživela. Čarls Djulfer, nekadašnji zamenik šefa UNSCOM-a podseća da su sve misije timova inspektora u Iraku osuđene na propast: "Jedina neizvesnost jeste koliko će dugo da traju, da li će uopšte uspeti da osujete programe Iraka". On je takođe podsetio da je iračka obaveštajna služba u svakom trenutku vrlo dobro znala destinaciju inspektora i javljala to odredištima, ostavljajući im tako dovoljno vremena da izmeste poverljiva dokumenta ili čak čitave pogone. Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir nedavno je predložila plan o misiji UNMOVIC-a koji bi možda mogao da privremeno zadovolji SAD i Britaniju. Džesika Metjus, predsednica Zadužbine, predložila je da Ujedinjene nacije uspostave rezolucijom "naoružanu misiju" inspektora, pa bi se sila upotrebila onog trenutka kada režim Sadama Huseina počne da se poigrava inspektorima, uskraćujući im pristup osetljivim mestima, i ova ideja stiče pristalice u američkoj administraciji. Istini za volju, ni ostale članice Saveta bezbednosti, kao ni neprijatelji Iraka u arapskom svetu, ne veruju previše u uspeh UMOVIC-a na terenu, i zato se diplomatska koplja lome zapravo oko načina da se Sadam Husein svrgne s vlasti.

Međitim, Sadam Husein je svojim pristankom da omogući rad inspektorima UNMOVIC-a zapravo potrošio poslednji adut. Tim potezom on jeste obezbedio sebi određeni predah, ali više nema dileme da se rat sprema. Prema izveštajima Pentagona koje su bez mnogo detalja objavili američki mediji, pohod na Irak neće uslediti pre početka naredne godine, što se poklapa s vremenom rada koji je predvideo šef UNMOVIC-a Bliks. S rezolucijom ili bez nje, Sjedinjene Države biće i spremne za rat.