Svako ko se drži onog slogana: ceo život za godinu dana, mogao bi kada zađe u pedesete reći – sada sam u septembru. Naravno, ako mu se umire oko sedamdesete. Dakle, ako ste u pedesetim i ako ste pri tome lepi, berićetni i blagi, onda ste u septembru, koji se, nažalost, baš primiče kraju.

No, ako ste uspeli da odolite brigama oko ustavne povelje, koje su toliko mučile saveznu birokratsku mašinu, i ako ste se odavno rešili za koga ćete glasati na ovim predsedničkim izborima u Srbiji – i ovaj septembar vam je mogao biti prekrasan – s kosim suncem u svežim jutrima, s nešto plahe kiše i noćima u kojima se dobro spava (što je u septembru možda i najvažnije).

Naime, u septembru ste se po pravilu već rešili gnjavaže s letovanjem ili ste već preboleli okolnost da i ovoga puta niste videli more. U ovom mesecu već ste savladali letnje iluzije da su vam prihodi sada u nešto boljem skladu s izdacima, a lavina dolazećih troškova naprosto vas tera da udarite brigu na veselje. Nije bilo mora i planine, deca i studenti kreću na besplatno školovanje, nakupilo se neplaćenih računa, sporadični prihodi još sporadičniji, ogreva više na televiziji nego na stovarištima, struja skupa, ali, na drugoj strani, tu je gomila zimnice koju ste već pažljivo poslagali po ormanima. Zar nije i ministar trgovine nedavno na pijaci ustvrdio da je ove godine paprika jeftina i crvena, a baš vi ste je možda dobili još jeftinije. Među malo stvari koje mi se dopadaju u mojoj jedinoj domovini, a što smatram da predstavlja našu "komparativnu prednost" prema, na primer, Boliviji i većini drugih domovina, to je da nam cela zemlja u septembru miriše na pečenu papriku.

Ima u septembru i drugih lepih događaja. Oni koji imaju vinograd, a ne moraju lično da ga obrađuju, posebno uživaju u septembru kad je berba grožđa, i to je verovatno najlepša radna svetkovina još od paganskog doba. Istina, srećem neke prijatelje posle berbe grožđa koji mi se žale na teške, sedmodnevne glavobolje, mada je reč o ljudima koje nikad nisam ni video mimo kafane tako da ne znam ni koje su visine. To je od previše starog belog i crnog vina (a te dve vrste smatram ponajboljim), a ne od mladog vina ili šire.

S tim u vezi čujem da je i ove godine bilo veoma lepo na balu grožđa u Sremskim Karlovcima i na Brankovom Stražilovu (pročitajte ponovo Stražilovo Miloša Crnjanskog) – pa sam se i ove godine zarekao da to veselje sledeći put neću propustiti, mada me još od gimnazije stalno muči sećanje na neugodnu okolnost da sam upravo tamo, na prigodnom vašaru, izgubio jedan Darvilov sat na ruletu.

Septembar u Beogradu i Novom Sadu, pa i u ostalim našim varošima, ne mogu da pokvare ni okasneli radovi po ulicama kad ne možeš proći kud si naumio. Jer, ima i drugih staza osim trotoara. Preporučujem šetnje kroz Frušku goru, gde "lisje već odavno žuti i dole veće pada", kažu od kiselih kiša, ali baš u septembru nekako ima najlepše boje. Ove godine nisam stigao to da proverim, mada mi je Fruška na dohvat ruke i mada sam je nekoliko puta čežnjivo posmatrao iz ligištula kraj vikendice koju je izgradio moj pokojni otac. U tu vikednicu svakog septembra odnosima višak knjiga koji mi se nakupi u stanu – pa sam tamo baš smestio i Žan-Pol Bledovu monografiju o Francu Josifu.

Spominjem ovog vladara samo zbog toga što sam iz te knjige zapamtio da je on svake od 70 godina, koliko je vladao, baš u septembru uvek odlazio na vojne manevre koje mu je u lepim brdovitim krajevima priređivala čuvena carska vojska koja za tih 70 godina nije ostvarila praktično nijednu vojnu pobedu – ali su njeni oficiri bili lepo obučeni. Uopšte uzev, bio je zanimljiv car Franja Josif – svih sedam decenija vladavine kao zakleti konzervativac bio je prinuđen da stalno popušta liberalima – a kad im je potpuno popustio i uveo opšte pravo glasa, Habsburška imperija se ubrzo raspala. A kakva je bio antisrpska, odnosno antihrvatska zloća, vidi se i po tome što je još kao mladić, pored maternjeg nemačkog, naučio i francuski, italijanski, mađarski, češki i poljski jezik – dakle, sve jezike u upotrebi u svojoj carevini, osim našeg (tu je sličan našem pretendentu). A kako je bilo teško živeti pod Francom Jozefom lako ilustruje činjenica da je i njegovo svečano ustoličenje na presto počelo još u osam sati ujutro (ej, osam sati ujutro) u Olmoucu, 2. decembra 1848. godine.

Dodajmo još da septembar ima i svoje užasne katastrofe, poput one njujorške prošle godine ili one palestinske od pre 20 godina (posle koje je stvorena teroristička organizacja Crni septembar, a posle nje i ona grčka). Pa ipak, sve to ne može da uzdrma septembarsku smirenost, koju većini ljudi valjda nameće olakšanje što su proleće i leto već prošli. Ako ipak niste smireni, odslušajte onu čuvenu stvar – Pariz u septembru (mora da postoji takva pesma), a ako vam ni to ne pomogne, pokušajte s onom slatkom pesmicom – To je samo mesec od papira, a svejedno je da li je imate u izvođenju Neta Kinga Kola ili Ele Ficdžerald.