Dragi Stojane, moram ti priznati da sam čekao da se u ovoj polemici pojavi popularni argument Komisije za istinu: A šta su radili drugi? U tekstu "Tvrdoglava selektivnost", "Vreme" br. 610, pišeš:

"Po svemu sudeći ovde imamo posla sa jednom tvrdoglavom selekcijom činjenica, s odbijanjem da se misli o bilo čemu izvan ‘srpske krivice’. Nije važno ni šta je bilo pre ni posle, ni šta je radio bilo ko drugi. Prema toj teoriji, samo su Srbi nešto radili, svi ostali su nebitni, uključujući i velike sile. Ovo je, naravno, samo naličje priče o ‘nebeskom narodu’. Što se mene tiče, savršeno me ne zanima nikakva raprava o Srbima kao najboljem, odnosno najgorem narodu."

Jedino ne razumem zašto o tome uopšte govorimo. S kim se oko toga sporiš? Slažem se takođe da bi tvrdnja da su "Srbi najgori" bila samo naličje priče o "nebeskom narodu". Ali ko to tvrdi?

Da pročistimo stvar dalje: za utvrđivanje istorijske istine, kojom se ni ti ni ja ne bavimo, naravno da je važno i šta je bilo pre i šta je bilo posle i šta su radili drugi, uključujući i velike sile.

Razgovor o zločinima koji su počinjeni u ime srpskog naroda od strane raznih psihopata, baraba, lopova i vlastoljubivih demagoga NIJE razgovor o "srpskoj krivici". Upravo ti (siguran sam nesvesno) ova dva razgovora izjednačavaš kada uvodiš u ovu polemiku pojam "srpske krivice" o kojoj nije ni bilo reči.

U polemičkom žargonu ovo bi se nazivalo – zamenom teze.

Jer, ovde je reč o nečem drugom. Radi se o teškim krivičnim delima (često vršenim iz koristoljublja) učinilaca sa imenom i prezimenom. Ti ljudi se šetaju među nama, sede po kafanama, vozikaju se automobilima, neki se bave svojim "biznisom". I, naravno, opiru se razgovoru o svojoj krivici (jer bi to navodno bio razgovor o "srpskoj krivici"). I mi tome treba da nasedamo!

Istorijske istine utvrdiće istorije na osnovu svih raspoloživih izvora (uključujući i istinu o tome šta su drugi radili).

Sada tek dolazimo do glavne teme: zašto se baviti samo našim zločinima, a ne i "njihovim"? (Treba uzgred napomenuti da se ova tema pojavila tek kada je postalo apsolutno nemoguće generalno poricati postojanje bilo kakvih zločina na "našoj strani"). Na to se može dati više odgovora, navešću dva:

(1) "Naši" zločinci nalaze se u našoj jurisdikciji u domašaju policijskih i pravosudnih organa naše države (one koja ti je izdala ličnu kartu). Mi imamo pravo i dužnost da insistiramo da "naša" država goni "naše" zločince u našem interesu (koji se, recimo, sastoji u tome da stvorimo pravnu državu, što je uslov za dolazak stranih investitora, da ne pominjemo interes naših građana da žive u društvu u kome se zločin kažnjava).

Mi nemamo načina da ishodimo kažnjavanje "njihovih" zločina. Time se, recimo, bavi Helsinški odbor u Hrvatskoj, a time se obilato bavi, recimo, i "Feral tribune" (pogledaj poslednji broj!). Inače, njima tamo takođe prebacuju da se bave samo "hrvatskom krivicom".

Dakle, učinimo nešto da ti zločini budu kažnjeni tamo gde možemo – a to je ovde.

(2) Slika ove zemlje u svetu, njen međunarodni identitet, tokom godina Miloševićevih ratovanja izgrađen je gotovo isključivo na osnovu slika koje su dolazile iz Sarajeva, iz Vukovara, iz Dubrovnika, iz Srebrenice. Svet je dotle malo znao o nama. Kada je Milošević pao, stvorena je prilika da se ova slika izmeni, da se tome svetu pokaže da se Milošević lažno sakrivao iza "naroda", da zločine koje je činio i poricao u ime "srpskog naroda" mi ne prihvatamo za svoje i nemamo razloga da ih poričemo. Postoji državni interes da se to učini jasnim. Ako ne nameravaš "da ratuješ protiv svoje lične karte" (kako nas uveravaš), onda bi trebalo da interes te države samo podržiš.

P.S. Hajde da o privatnim stvarima pričamo privatno, a o javnim javno. U ovoj polemici se ne radi o nama i našem prijateljstvu. Radi se o onome što javno zastupamo. Nema smisla da zabavljamo ovu gadnu čaršiju.