Prvo, da zadovoljim kriterijume g. Miloša Bobića za učestvovanje u ovoj polemici: (1) u domašaju sam sistema ("političkog, sudskog, policijskog") – to bi po sopstvenoj logici g.Bobića već u startu trebalo da mi da veću kredibilnost od njegove i (2) nisam plaćenik, tj., rečima g. Bobića ("nisam na platnom spisku").

Ipak, moram da priznam da ne zadovoljavam treći uslov kredibiliteta koji postavlja g. Bobić, moja mišljenja nisu "izraz kolektiva", tj. ja sam, opet po rečima samog g.Bobića, samo "jedna osoba". Naime, u tome, po g. Bobiću, "leži deo problema političke, kulturne i javne scene uopšte u Srbiji danas" (kurziv – S.P.). Iznose se mišljenja "jedne osobe", koja nisu "izraz kolektiva".

Šalu na stranu, smatram da se ovim "kriterijuma" g. Bobića zemenjuje teza: govori o govornicima, a ne o onome što oni govore. Pojava poznata kao argumentum ad hominem. Ako govornik govori istinu, nije važno da li je samo "jedna osoba" ili plaćenik "van domašaja naše policije". I obratno. Možemo li da se bavimo samom stvari? A stvar je: slepo, uporno i iracionalno negiranje zločina, koje je ovde "izraz kolektiva". Ovde, "u sredini gde je javni glas PROTIV tako redak" (g. Bobić).

Radi se, takođe, i pre svega, o g. Bobićevom "drugačijem shvatanju značaja istorijske istine u razvoju jednog društva i strategije kojom se do nje dolazi".

Prema mišljenju g. Bobića, (1) "srbijanska sredina je prezasićena uterivačima krivice";

(2) "gubici i rane su još sveži"; (3) kada opet počnu da žive normalno(…) onda će moći da se preispituje(…) prošlost" (posleratnoj Nemačkoj je trebalo "nekoliko decenija"); (4) "preuranjeni" zahtev za otkrivanje istine predstavlja pokušaj uterivanja kolektivne krivice u Srba"; (5) "a potreba za odbranom ljudskog digniteta većini onemogućava suočavanje s faktima bez preteranih emocija"

Pođimo redom:

(1) Kako je to "srbijanska sredina prezasićena uterivačima krivice" kada se odgovornost masovno i "kolektivno" negira (za šta g. Bobić čak ima razumevanja), a samo pojedinci ("jedna (dve) osobe") o njoj govore? "U sredini gde je javni glas PROTIV tako redak"? Kako te "osobe" prezasićuju srbijansku sredinu koja se "kolektivno izražava" protiv njih? Tu se g. Bobić nešto zapetljao.

(2) "Gubici i rane su još sveži". Čiji gubici i čije rane? Kakve to rane imaju zločinci? Kakve gubitke? Pre će biti da se radi o njihovim žrtvama i porodicama tih žrtava. A te rane i ti gubici traže da se pravda izvrši brzo. Spora pravda je loša pravda.

(3) Da li ovde može da se počne da "živi normalno" dok se zločinci šetaju među nama, a cela nacija im jatakuje? Svrha kažnjavanja zločina (između ostalog) jeste restitucija narušenog ljudskog poretka. Kako da živimo "normalno" u društvu koje teške zločine previđa, zabašuruje, opravdava, relativizuje, ponekad čak slavi (Mladić heroj)?

Gde će biti zločinci "za nekoliko decenija", koliko po primeru Nemačke i preporuci g. Bobića, treba još da pričekamo? Šta treba dotle da rade žrtve? Šta je s njihovim "ljudskim dignitetom"?

(4) Da mi se ne bi prebacilo da ovde g. Bobića citiram "van konteksta", evo celog pasusa:

Izvesni prijatelj g. Bobića (Holanđanin) "smatrao je da je otkrivanje istine neophodna stepenica u daljem razvoju društva. Zalagao se za to da se time bave mediji i obrazovne ustanove. Nisam se mogao složiti, kao ni u ovom pokušaju uterivanja kolektivne krivice u Srba".

Rečenica je pomalo nezgrapna, pa i nejasna, da li sam ja to dobro razumeo: da bi otkrivanje istine stvorilo kolektivnu krivicu Srba? Da li to g. Bobić tvrdi da su Srbi kolektivno krivi, ali da tu istinu još ne treba otkrivati ? Ja ne mislim tako. Kako su se to ovde stanovišta preokrenula?

(5) Na otkrivanju istine o zločinima, po g. Bobiću, ne treba insistirati iz još jednog, stvarno zanimljivog razloga: "potreba za odbranom ljudskog digniteta većini onemogućava suočavanje s faktima bez preteranih emocija"!

Zašto je ovaj argument posebno zanimljiv? Zato što implicira čitav niz diskutabilnih stavova.

Prvo, implicira postojanje, a onda i povlađivanje plemenskoj svesti "većine". Dirnete li u zločinačku aktivnost neklog Srbina, dirnuli ste u dignitet celog plemena. Dirnete li u jednog (ma kakve užasne zločine on počinio), dirnuli ste u sve i svakog pojedinačno. Postojanje te plemenske svesti je tačno uočeno (mada ja ne znam da li je reč o većini, ta pretpostavka nigde nije testirana, testiramo je upravo mi ovde, u ovoj polemici).

Po g. Bobiću, ovoj svesti treba povlađivati, nju ne treba izazivati, ne treba tu plemensku svest izlagati "preteranim emocijama".

Drugo, nije jasno otkuda se tu našao "ljudski dignitet". Da li moj ljudski dignitet biva ugrožen time što među pripadnicima moje nacije ima i zločinaca? Pa zatvori su oduvek bili puni Srba osuđenih za razna krivična dela. Kako to ugrožava moj ljudski dignitet? Ali ne, odgovara g. Bobić, naravno da ne ugrožava, ali tako oseća i misli beslovesna "većina" u svom "kolektivnom izrazu", pa u ime strategije, tu beslovesnu "većinu" ne treba samo dalje razjarivati. To je pitanje taktike.

Tu je već na delu jedan paternalizam. G. Bobić koji zna i razume ipak ima razumevanja prema beslovesnoj "većini" i zna kako s njom treba da bi se privela pameti. Polako i izokola.

Ne razumem taj stav. Kako se može živeti među ljudima s takvim prezirom prema ljudima? Meni se čini da bi se čovek morao obesiti ako tako vidi svoje sugrađane, onda ništa nema smisla. Ni ova polemika. Onda treba zatvoriti oči i uši i ćutati. I kada bi svi tako radili onda se istina ne bi otkrila ni za "nekoliko decenija". I u Nemačkoj je neko morao prvi da počne.

U odgovoru Stojanu to sam već napisao: jesmo li mi posmatrači i dijagnostičari slepila većine ili možemo svojim delovanjem manjinu da pretvorimo u većinu? Kako ćemo to učiniti ako preporučujemo da joj se povlađuje i štede njena "osećanja"?

Konačno i po stoti put: šta je s ljudskim dignitetom i osećanjima žrtava, pa makar oni bili Bošnjaci, Hrvati, Albanci?