Rad u kući kod nas nije nov vid delatnosti. Još 70-ih je bilo žena koje su za Narodnu radinost kod kuće sklapale lutkice u narodnim nošnjama, farbale šablone za vezenje goblena, u improvizovanim radionicama ili kod kuće sklapale mašinice za pravljenje tulumbi i još puno toga. Tada su te poslove uglavnom radile nezaposlene žene i one sa srednjim ili nižim stepenom obrazovanja, međutim, početkom devedesetih godina ove aktivnosti kod nas doživljavaju ekspanziju, usled teške socijalno-ekonomske situacije, pa se menja i profil onih koji se bave takvim radom. Sve je više žena koje su pored svog redovnog posla iz nužde bile prinuđene da se bave nekim dodatnim poslom koji bi potkrpio naglo osiromašeni kućni budžet. Mnoge su iskoristile svoja ranije stečena znanja ili hobije, a neke su s namerom stekle nova znanja ne bi li obezbedile kakav-takav dohodak.

U našoj zemlji, kao i u zemljama u regionu (Bugarska, Makedonija, Rumunija), tokom poslednje decenije ovaj vid rada postao je jedan od glavnih izvora finansiranja mnogih porodica. Specifično je i to što su osobe koje se bave bilo kojom vrstom rada u kući često zvanično zaposlene, ali je plata nedovoljna da podmiri troškove života, ili je to zaposlenje samo na papiru bez bilo kakve nadoknade ili su u pitanju prinudni odmori.

Često se dešava da je ovaj posao jedini ili osnovni izvor prihoda domaćinstva ali baveći se time žene se suočavaju sa velikim problemima: ove delatnosti nisu formalno registrovane, nosioci posla nemaju zdravstveno osiguranje niti stalan izvor prihoda. Takvi poslovi su najčešće sezonskog karaktera i dešava se da su ove žene zaposlene i po 12-15 sati dnevno jer će sledeća prilika za ostvarivanje dohotka biti možda tek naredne godine. Pored ovakvih problema, njihov posao se čak ni u krugu porodice ne doživljava kao stvarno zaposlenje, već kao hobi ili izbegavanje kućnih poslova, pa one nailaze na nerazumevanje i odsustvo gratifikacije.

ISTRAŽIVANJE STRAHA: Imajući u vidu te činjenice, Udruženje poslovnih žena iz Beograda obavilo je u nekoliko gradova u Srbiji pilot-istraživanje s ciljem da pokuša da identifikuje vrste delatnosti kojima se žene bave kroz rad u kući, da takvu vrstu rada učini vidljivijom, kao i da sazna nešto više o položaju žena u ovoj "neformalnoj" ekonomskoj grani.

Rezultati pilot-istraživanja (132 ispitanice u šest gradova) pokazuju da se delatnosti kojima se bave ispitanice iz uzorka mogu podeliti na: proizvodne, uslužne i trgovinu. Žene koje se bave ovim poslovima suočavaju se sa čestim zastojem u proizvodnji usled nedostatka sirovina ili materijalnih sredstava, zarada je varijabilna i veoma ju je teško odrediti s obzirom na to da sirovine uglavnom nabavljaju u maloprodaji, a proizvode prodaju kod kuće. Zavise od porudžbina kupaca, nemaju sigurnu ni stalnu zaradu, zdravstveno osiguranje ni plaćeni odmor niti bolovanje. Kada ima porudžbina, ove žene su prinuđene da rade i po čitavu noć, i pored toga što je većina njih u stalnom radnom odnosu.

Istraživanje je pokazalo da bi velik broj njih volelo da registruje svoj posao kao mali biznis, ali strahuju od nestabilnog tržišta, sezonskog karaktera prodaje svojih proizvoda, visokih poreza i velikih zahteva u pogledu administracije. Neke od žena koje imaju stalno zaposlenje i bave se radom u kući kao dodatnom delatnošću rado bi napustile posao i potpuno se posvetile kućnoj delatnosti.

Upravo u želji da formalizuje svoj rad, pre pet godina M. V. je sa svojim suprugom iskoristila mogućnost koju je tada (a i sada ponovo u okviru Socijalnog programa Ministarstva za rad i zapošljavanje) nudio Republički zavod za tržište rada – podsticajna sredstva za započinjanje proizvodnje uz zapošljavanje još nekog lica sa tržišta rada. Od samog početka išlo je vrlo teško, ali se bračni par rukovodio logikom da je svaki početak težak a naročito početak samostalnog poslovanja. "Posle pet godina mukotrpnog rada, truda i balansiranja na ivici egzistencije došli smo u situaciju da moramo da prodamo stan da bismo konačno isplatili sva dugovanja za poreze i doprinose. Zaista mislim da bi nam se više isplatilo da smo oboje ostali na birou, dobijali dečji dodatak i radili na crno kao i do nesrećnog započinjanja samostalnog poslovanja", rezignirano konstatuje M.V. i nastavlja, "nikako mi nije jasno zašto se država stalno trudi da ljude ‘ubedi’ kako je mnogo bolje da rade na crno i ne plaćaju porez."

To nije jedini primer. Naprotiv, takvih je mnogo. Mladi bračni par je pre dve godine, želeći od početka da radi "kako treba" i, neuobičajeno za mlađe generacije, povede na vreme računa o penziji za stare dane, registrovao svoj rad kao "domaću radinost", kao posao koji može da se obavlja u kući, za koji nije potreban poseban poslovni prostor i za koji se porezi i doprinosi plaćaju paušalno. Nije to bilo baš savršeno rešenje, ali "moglo je da prođe" i uz mnogo rada uspevali su da pokriju troškove poslovanja. Međutim, s promenom poreskog sistema promenio se način oporezivanja njihove delatnosti i sada se nalaze u situaciji "da nam, prvo, nije baš najjasnije kako sve to funkcioniše, jer za nešto treba da vodimo knjige, a opet za nešto plaćamo paušalno, drugo, morali smo da angažujemo profesionalnog knjigovođu, što dodatno poskupljuje rad, a nema baš puno smisla poskupljivati proizvod jer bismo ga onda mnogo teže prodavali", kaže S. P.

ZA ČIJI RAČUN: Oni koji se bave proizvodnim delatnostima imaju i problem s promocijom proizvoda na tržištu. Proizvode promovišu ili oni sami ili njihovi prijatelji, tj. kupci, odnosno korisnici usluga, što znači da se reklamiraju isključivo "od usta do usta". Time se ideja o uvođenju posla u regularne tržišne tokove još više udaljava, teško mogu prodati svoj proizvod, samim tim teško mogu zaraditi dovoljno i za porez, i tako u krug. Onima koji se ipak odluče na taj korak treba zaista puno hrabrosti i umeća, pa i sreće da iz toga isplivaju.

Uprkos svim nevoljama i problemima koje donosi, mnogima od njih bavljenje dodatnim poslom kod kuće doprinosi da se osećaju korisno i vredno, pored toga što je u velikom broju slučajeva takav rad značajan doprinos budžetu porodice.

Pretpostavlja se da će onih koji će se baviti radom u kući biti sve više sledstveno činjenici da će se mnogi kao ekonomski i tehnološki viškovi naći ponovo na tržištu rada. Neki će uspeti da pronađu redovno i stalno zaposlenje, ali za verovati je da će većina biti prinuđena da se snalazi na druge načine.

Iako na neki način "rad u kući" može ponovo da uvede ženu u privatnu sferu i da je zatvori u kuću, s druge strane može pomoći upravo ženama da se ekonomski osamostale i steknu samopouzdanje ako se na vreme o tome razmisli i obrati dovoljna pažnja.

Jedno od rešenja, kada su u pitanju oni koji se bave radom u kući kao samostalnom delatnošću (own account – za svoj račun), može da bude i udruživanje i osnivanje kooperativa. Takvih primera ima u mnogim zemljama sveta gde kooperative funkcionišu i omogućavaju boljitak svojim članovima i njihovim porodicama. Problem postoji, postoje i rešenja, a trebalo bi da postoji i volja da se problem reši.

U KUĆI, ZA POSLODAVCA: Poseban, nemali segment "rada u kući" predstavlja i rad onih koji u svojoj kući ili neformalnoj radionici rade za druge sklapajući i pakujući proizvode, šijući ili izrađujući rezervne delove. Ovaj vid delatnosti pored navedenih problema sobom nosi i problem skladištenja, adekvatne novčane nadoknade i često potencijalnu ekološku opasnost kada su u pitanju pakovanje i razmeravanje hemijskih proizvoda (hemijsko đubrivo za cveće, na primer). Zarada u takvim slučajevima nikada nije onakva kakvu poslodavci obećavaju, plaćaju po komadu, a mnoge komade odbacuju kao neispravne, iako im prethodno nisu objasnili kako ispravni komadi treba da izgledaju. U nekim slučajevima čak i sam radnik treba da kupi ambalažu i proizvod koji će pakovati, kao i da pronađe one koji će na tržište plasirati tu robu i da na kraju čeka da roba bude prodata da bi dobio svoju zaradu.

Sindikati i nevladine organizacije koje se u svetu bave problemima radnika u kući mogu dosta da učine da bi pomogli onima koji se bave samostalnom delatnošću, ali veliki problemi nastaju kada su u pitanju radnici koji rade za nekog.

U Velikoj Britanijii je 1999. godine, posle dvadeset godina zalaganja nevladinih organizacija i nekih poslanika, usvojen zakon o zagarantovanoj nadoknadi (national minimum wage) za radnike koji u svojim kućama obavaljaju neki posao za poslodavca. Zakon je usvojen, ali to, nažalost, ne znači i da se primenjuje.