Gojko Tešić nastavlja sa svojim podlim klevetanjima. Uhvaćen u lopovluku, on galami: "Drž’te lopova!" Istina, u svom drugom javljanju odustaje od glavne optužbe (da sam primio honorar), ali ponavlja besmislicu da sam učestvovao u otkupu jer se na prvom sastanku (jedinom kojem sam prisustvovao) navodno već razgovaralo o stotinak naslova predloženih za otkup. A taj prvi sastanak koji je uglavnom protekao u ćaskanju i tehničkim dogovorima trajao je, koliko se sećam, možda tek jedan sat! Ali da je čak bilo po njegovom (a nije), postavlja se savim logično pitanje: zar se o konačnom otkupu ne odlučuje tek pošto se analiziraju svi naslovi (njih preko hiljadu)? I kakvu važnost u tom odlučivanju na kraju može da ima jedan glas nekoga ko je javno i pismeno saopštio da neće učestvovati u radu komisije i nije dao svoje mišljenje za većinu od tih hiljadu naslova? Da li to znači da je komisija u konačnom odlučivanju uzela u obzir i moj nepostojeći glas? Uostalom, jesu li vođeni zapisnici o radu komisije? Ako jesu, sve se lako može ustanoviti iz zapisnika, ako nisu, onda je čitava procedura nelegalna, sumnjiva, a lažovi, intriganti, sitne duše, opskurni tipovi poput G. T. mogu do mile volje bulazniti i smišljati ovakve i slične klevete. No, da je samo ovo u pitanju, ne bih se ponovo javljao jer je u našoj političkoj i kulturnoj areni toliko podmetanja, vređanja i kleveta da nije vredno truda odgovarati na svaku bljuvotinu. Navikli smo se desetak poslednjih godina da nema te uvrede koju čovek ne može progutati! Iza svega ovoga kriju se krupnije i ozbiljnije stvari. Pažljiviji čitalac mogao je da zapazi da G.T. kao jednu od najtežih uvreda na moj račun više puta spominje kako sam ja "građanski intelektualac", s nekom mutnom i za neupućene nejasnom kvalifikacijom da stvaram o sebi "neprikosnoveni mit" (koji, eto, on Tešić, ruši). Svoj bes ne može da sakrije, ni svoj jed, a oni prevazilaze tu bruku s komisijom, nepodopštine i lopovluke u kojima je učestvovao. Šta god pričao, jasno je da je u toj raboti igrao ključnu ulogu. O tome može da presudi svako i s malo zdrave pameti. Pa šta je onda posredi? Očevidno, G.T. želi da me što više izblati, uprlja, moralno kompromituje. Iza svega se naslućuje neki prikriveni ali stvarni motiv. Svojevremeno kada su Danila Kiša optuživali da je plagijator, ja sam Danila, u početku, sasvim naivno ubeđivao da ne treba da reaguje jer su to samo čaršijska podmetanja intriganata. No, on mi je ljutito odvratio kako ništa ne razumem: klevetnici žele da ga unište kao pisca, da uprljaju ono jedino do čega drži. A iza laži o plagijatu krila se zapravo osveta za Danilove tekstove protiv nacionalizma i raskrinkavanje naše duhovne palanke, što se ubrzo pokazalo tačnim. Dakle, otkrijmo karte do kraja. Jedini pravi nesporazum između G. T. i mene, a sve ostalo su veštački stvorene magle, jeste to što su uverenja G. T. i moja udaljena svetlosnim godinama. G. T. se svojevremeno javno zgražavo zbog opomena međunarodnih mirovnih snaga da će silom prekinuti Karadžićevu i Mladićevu opsadu Goražda i Sarajeva, a nije ga zgražavala činjenica da su stotine hiljada civila u Sarajevu, Goraždu i Srebrenici bile bez vode, hrane, svakodnevno granatirane. On je bio ravnodušan prema tim strahotama, a ja sam bio u malenoj grupi onih koji su svakodnevno zahtevali da se s takvim zločinima prestane. G. T. je s ogorčenjem pisao da je sramota što milion ljudi u Srbiji ne demonstrira zbog međunarodne pretnje da će nasilno biti prekinuti opsada ovih gradova, a ja sam bio uveren da je mnogo veća sramota što milion ljudi ne demonstrira zahtevajući prestanak opsade Goražda, Sarajeva i Srebrenice, zaustavljanje nečuvenih patnji civila. G. T. je u tim najgorim danima Miloševićevog režima pisao kako se mora poštovati "institucija otadžbine" i da je sveta dužnost biti na strani "naroda". A na koji "narod" je mislio? Očevidno na onaj s Gazimestana i Ušća, a ne na narod koji je ubrzano naseljavao Zapadnu Evropu, Australiju, Kanadu, Novi Zeland. Ja sam pisao da je u ovakvim režimima dužnost svakog časnog čoveka da bude "izdajnik", odnosno da odbija poslušnost takvom režimu, odbacujući onu vrstu "patriotizma" koji je u službi jednog političkog režima i jednog čoveka. G. T. je pisao kako je u Srbiji između 1941. i 1945. vladala "jedna intelektualana visina, jedna vrsta dostojanstva koja je postojala u štampi, za razliku od, recimo, obilja tekstova koje ispisuju ugledni pisci, intelektualci danas u raznoraznim stranačkim listovima". Tešić je, dakle, reč dostojanstvo vezivao za saradnike kvinsliške Nedićeve vlade, za ljotićevce i pristalice nacističkog okupatora? G. T. visoke duhovne uzlete nalazi upravo u periodu najvećeg intelektualnog bešćašća i prodaje nacionalnog i svakog drugog dostojanstva. Za mene je to najsramniji deo naše istorije. Pa, dovoljno je samo ovlaš pregledati okupacijsku štampu pa shvatiti da je to samo dno podaničke poniznosti prema fašističkom okupatoru. Navedena Tešićeva uverenja odaju sramotnu poziciju jednog ne građanskog, nego naci intelektualca (ako se tu o intelektualcu uopšte može govoriti). Eto, gde su koreni ove ujdurme. Eto uzroka Tešićevog besa. Eto, pravog razloga našega dubokog nesporazuma. On je na jednoj, ja na drugoj strani. Nepomirljivo. Dubina našega neslaganja je takva da tu teško može biti valjane izmene mišljenja. Neka G. T. skine svoju masku, neka prestane da brblja o mom učešću u komisiji, otkupu knjiga jer mene tamo nije bilo. Pravi predmet spora je daleko ozbiljniji, s daleko tragičnijim posledicama. Bio sam i ostao uverenja da nije bilo dovoljno ukloniti Miloševića pa da se nešto bitno promeni, ako se ne ukloni i "kulturni model" palanačkog, mistifikatorskog, pseudomišljenja koje ga je stvorilo. A GojkoTešić je upravo tipičan proizvod i predstavnik takvog nesretnog i pogubnog "kulturnog modela".