Po povratku s odmora (neposredno pred zaključenje ovog izdanja "Vremena"), kolege iz redakcije skrenule su mi pažnju da je u nekoliko poslednjih brojeva, u rubrici "Reagovanja" bilo i komentara na "haško izveštavanje" našeg lista. S obzirom na to da izveštavanje iz Haga u "Vremenu" spada uglavnom u moj posao, dužan sam da, ovako na brzinu, pomenem nekoliko stvari. Pri tom se zbog nedostatka vremena ne bih osvrtao na sudove o haškom izveštavanju "raznih miševa u boci" što se danas najednom javljaju kao svedoci svega i svačega, ili "haška razmišljanja" nekih iznebuha promovisanih novinara koje malo ko poznaje i u kućama u kojima rade. Rasprava s takvim "autoritetima" ionako bi spadala u nehumanu upotrebu mozga.

U izdanju "Vremena" od 15. avgusta u tekstu pod naslovom "Iskrivljavanje događaja iz haške sudnice", Bogdan Ivanišević, istraživač Human Rights Watcha za bivšu Jugoslaviju, zamera mi da istrajavam (doduše, ne samo ja već i ostali komentatori iz Beograda) u poricanju činjenice da su odgovori mnogih albanskih svedoka o OVK od sredine aprila postali otvoreniji i zatim navodi nekoliko primera tih, po njemu, "otvorenijih" svedočenja. Gospodin Ivanišević, međutim, ne odgovara na suštinu moje primedbe izrečene na jedan njegov nedavni tekst u "Politici", a ona bi se mogla svesti na pitanja – ko je svedocima do sredine aprila zabranjivao da otvoreno govore o OVK, ko im je (i da li je) savetovao da prećute ili slažu čak i to da su im sinovi pripadali ovoj organizaciji, otkuda ta provala "iskrenosti" baš od sredine aprila, a ne ranije ili kasnije, ima li u tome zasluga i sugestija tužilaštva, ili bi se sve to moglo dovesti u vezu s tvrdnjom sudija koji vode ovaj proces da su pitanja o NATO paktu i OVK sasvim relevantna za dalji tok suđenja. Ili sve to ima veze s naknadnim priznanjem tužioca Džefrija Najsa da su se mnogi svedoci ustezali da govore istinu ili lagali kada su pominjali OVK. Ne smatram da to što neki svedoci priznaju kako se Oslobodilačka vojska Kosova nalazila u sedam kilometara udaljenom selu spada u "otvorenije" svedočenje o ulozi organizacije koja je po tvrdnjama većine tzv. međunarodnih svedoka i verifikatora bila – teroristička. Nadam se, inače, da ćemo se gospodin Ivanišević i ja lako složiti da bi u jednom ovako važnom procesu, za koji su ljudi iz haškog tužilaštva na početku govorili da bi trebalo da označi "zvezdane trenutke međunarodnog pravosuđa", svi zločini i svačiji nečasni tragovi morali da budu osvetljeni i pomenuti. I da tako nešto takođe spada u "adekvatno predstavljanje Miloševićevog suđenja".

Sličnu nadu mogao bih da izrazim komentarišući i deo pisma gospođe Nataše Kandić iz prošlog broja "Vremena". Mene zaista impresionira njena sposobnost da tako vešto, lako i superiorno prepozna "đavolji savez" raznih antimiloševićevaca s Miloševićem (mnogi anđeli bave se poslednjih meseci isključivo tim poslom) i da kao primer za to odabere upravo izveštaje beogradskih medija (pre svih "Vremena" i B92) o haškom svedočenju bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Radeta Markovića. Nešto manje sam impresioniran opisima koje gospođa Kandić pri tom upotrebljava (načelnik DB-a je "fascinirao" novinare svojom odanošću Miloševiću, a oni su "klicali" što Rade Marković "nije izdao"), jer taj višak opisa obično pokriva nedostatak argumenata kojima se raspolaže. Bojim se, zapravo, da gospođa Kandić nije baš najpažljivije čitala i slušala ono o čemu piše jer u mojim izveštajima iz Haga nema ni fascinacije, niti klicanja, ili, ne daj bože, graktanja. Ima samo onoga što se tih dana zbivalo u sudnici, a što je, između ostalog, ipak prevashodni posao onih koji iz sudnice izveštavaju. Da je pažljivije čitala, gospođa Kandić bi svakako naišla na tvrdnju da je u Markovićevom svedočenju bilo mnogo očiglednih pukotina, selektivnog pamćenja i nelogičnosti, koje indisponirani tužilac Džefri Najs tog dana prosto nije umeo da iskoristi. Ne vidim zašto bi nefascinacija radom tužilaštva automatski morala da bude protumačena kao fascinacija Miloševićevom predstavom u sudnici, njegovom često bezobzirnom odnosu prema žrtvama i svedocima, ili svedočenjem bivšeg šefa RDB-a.

Uostalom, sa ovog suđenja izveštavaju mnogi ugledni svetski mediji koji su direktnije nego beogradski izveštači primetili kako tužilaštvo od Radeta Markovića nije dobilo ono što je očekivalo, ili koji sve češće primećuju da dosadašnji tok suđenja (pogotovo ako se govori o radu tima Karle del Ponte), uz sve razumevanje za objektivne teškoće sa svedocima, ne dostiže baš uvek najviše pravničke standarde koje bi ovakav jedan proces morao da ima. A bez poštovanja takvih najviših pravničkih standarda, teško da će ovo i slična haška suđenja previše pomoći da se u Srbiji poveća stepen podnošljivosti na istinu o sopstvenim zločinima, stepen upornosti da se otkriju zločinci, ili bolje osvetli period u kome su nacionalne ekstaze donele toliko mnogo žrtava. Bilo je, doduše, i tekstova i izveštača koji su u sudnici "čuli" i "videli" kako je bivši šef RDB-a svojom iskrenošću zakucao poslednje eksere u mrtvački kovčeg Miloševićeve odbrane, ali su ti tekstovi očito pisani pre nego što se događaj u sudnici zaista desio i ne verujem da bi ih Nataša Kandić ikome preporučila kao obrazac haškog izveštavanja.

Gospođa Kandić sasvim sigurno ne spada u one kojima bi se smelo zameriti nepoznavanje haške materije jer je godinama vredno radila na rasvetljavanju mnogih zločina. U pojedinim njenim javnim nastupima (takođe i nekih njenih saradnika), učinilo mi se da ponekad s prilično žara govori o stvarima koje kao da nije do kraja pročitala, ili je to možda učinila na brzinu. Čini mi se, inače, da dobar deo sporenja oko Haga i izveštavanja iz tamošnjih sudnica sve više proističe iz dve različite škole mišljenja. Jedne koja izgleda drži do toga da ono što je najverovatnije nemoguće odbraniti i ne zaslužuje nikakvu odbranu i druge koja bi pre kazne da sasluša sve argumente optužbe i odbrane.

Stvari s haškim izveštavanjem mogle bi se značajno popraviti na prilično jednostavan način. Moguće je, pre svega, ukinuti direktne TV prenose suđenja u Hagu, za koje ovdašnje vlasti ionako tvrde da podsećaju na jeftine sapunske opere, i narodu saopštiti samo krajnji ishod. Moguće je takođe oformiti i jedno opštenacionalno telo koje bi svim potencijalnim izveštačima iz Haga prethodno odmerilo pamet, znanje, dobronamernost, podobnost ili stepen lične denacifikovanosti, na osnovu čega bi se kasnije izdavali sertifikati za ulazak u tamošnje sudnice.