Polemika povodom kritika g. Žarkovića upućenih gđi Biserko otvara neka načelna pitanja. Kada se suočeni stavovi uproste, čini se da je ključ neslaganja u shvatanjima važnosti (de)etnifikacije odgovornosti za zločine. Ova tema prisutna je i u drugim zemljama. U Rumuniji je rehabilitovan maršal Antoanesku odgovoran za smrt velikog broja Jevreja. U Mađarskoj je rehabilitovan general Sombathelj, glavnokomandujući u šajkaškoj raciji. U Srbiji je general Nedić dvokratno oficijelno uvršćen u spisak sto najznačajnijih Srba u istoriji ovog naroda. Nemačka prednjači u oba suprotstavljena ekstrema, od Kolovog i Reganovog istovremenog klanjanja esesovcima i njihovim žrtvama na groblju u Bitburgu, do široke podrške Goldhagenovom stigmatizovanju običnih Nemaca kao Hitlerovih dobrovoljnih dželata.

Etnifikovanje odgovornosti sledi trag komunističkog načela o neophodnosti borbe protiv nacionalizma vlastite grupe kao prioritetnog neprijatelja. Vredi podsetiti na Lenjinove reči da se komunisti bore protiv svog, a šovinisti protiv tuđeg nacionalizma. Pomenuti političar (prema nekima i sam jedan od najvećih zločinaca XX veka) upozoravao je da je dovoljno zagrepsti komunistu pa da se pojavi velikoruski nacionalista.

Obe suprotstavljene strane zalažu se za demokratiju i za respektovanje ljudskih prava. No, da li na Balkanu demokratija znači istovremeno i obračun s etnonacionalizmom ili ovo drugo jeste pretpostavka onoga prvog? Komunisti, koji nisu bili demokrati u danas prihvaćenom smislu reči, uspeli su da očuvaju interetnički mir znatno duže nego i jedna druga politička opcija. Njihovo je vreme nepovratno prošlo. Danas su funkcionalnu ulogu nekadašnjeg SKJ-a na planu hlađenja balkanskih nacionalizama i tribalizama u velikoj meri preuzeli Sjedinjene Države i NATO pakt. Amerikanofilstvo gđe Biserko u tom smislu ne znači radikalan diskontinuitet s njenom komunističkom prošlošću, nezavisno od svih zamerki koje se mogu uputiti politici američke vlade. Nema prostora za opisivanje pokušaja oslanjanja pojedinih frakcija današnje vlasti, mahom sastavljene od Miloševićevih i Karadžićevih doskorašnjih saveznika, na evropske sile u protivstavu prema američkoj supersili. Možda je dovoljno podsetiti na takozvanu aferu Perišić.

Dve kratke napomene. G. Žarković se poziva u kritici stavova gđe Biserko na Međunarodnu helsinšku federaciju kao na autoritet. Vredelo bi ispitati pouzdanost i validnost izveštaja i analiza ove organizacije; no, to bi bilo zanimljivije za stranog nego za domaćeg čitaoca. Osim toga, Žarkovićeva kritika gđe Biserko može na svetskom "tržištu nevladinih organizacija" doneti iste efekte kao i ona koju je početkom septembra prošle godine objavio prof. dr Ljubiša Rajić u "Danasu". Za neke ciljne grupe ovo je najbolja moguća reklama koja gđu Biserko predstavlja kao jedinog doslednog borca protiv srpskog nacionalizma u Srbiji. A kritika "vlastitog nacionalizma" jeste društveno funkcionalna i istorijski produktivna, pa makar je zagovarao i Lenjin ili sile Zapada.