Branko Miljković je kanda malko omašio: neće svi pisati pesme, svi će pisati kolumne! Razgledajući prilike po vaskolikom (mesečevom) medijskom pejzažu današnje Srbije, siroti profesionalni novinski kolumnista ne može a da se ne oseti blago isfrustriranim; ne zbog konkurencije, dakako, nego zbog profanacije i diletantizacije jednog inače gotovo pa ozbiljnog posla… U cehovima koji više drže do sebe i imaju čvršća i ozbiljnija pravila igre, takvo bi šta bilo van pameti: zamislite, recimo, da se hirurgu motaju po operacionoj sali nekakvi mesari s naoštrenim nožekanjama u rukama i s ganutljivom ambicijom da i oni malo "učestvuju", ili da se Miki Hakinenu petljaju po stazi likovi koji su koliko prekjuče, iz sedmog pokušaja, položili vozački ispit u razdrndanom jugu 45?! A opet, šta ćeš: sama je priroda savremenih medija bezobalno demokratska, inkluzivna, permisivna, i takva treba i da ostane, a to, opet, mora da ima i poneku kolateralnu ma(ha)nu koju vredi istrpeti zarad Višeg Cilja… Zato danas u srpskoj štampi, naročito onoj podvučenoj žutim, onolike "javne ličnosti" difuznog profila i nejasnog profesionalnog pedigrea pišu nekakve (para)kolumne: nema te rođene zamlate, jurodivca, prišipetlje, udbaša u penziji, rashodovanog Sekretara Komiteta, otpuštene striptizfrajle, nadrireligijskog eklektika (smer: pravoslavni paulokoeljizam), dokonog Svetopopravitelja ili već tako nekakvog egzotičnog primerka iz Božije bašte koji neće poželeti – i nažalost, uspeti! – da nam velevažno saopšti šta on/ona/ono Misli Da Misli o nečemu/bilo čemu, čak i ako evidentno nema sučim. Ipak, čim takvi sadržaji postoje u visokokomercijalnoj štampi, to mora značiti da tržište za takvu robu očigledno postoji, i da – ma koliko to bilo izvan dosega ljudske imaginacije – sigurno negde u kosmosu žive neka bića kojima je važno šta, na primer, imaju da saopšte, štajaznam, Mira Marković, Dušan Prelević (who?), Aleksandar Vulin, Jelena Tinska, Dana Drašković (koja je, doduše, spisateljski kudikamo talentovanija od muža joj!), Ćiro Blažević (i taj piše za jedne zagrebačke novine!), Bora Jović, Ratko Dmitrović etc.

Anyway, prepustimo šarolike nuspojave njihovom neveselom nuspojavnom životu; ovaj tekst ionako ne pišem iz ugla pisca kolumni, nego njihovog uživaoca. A svako ko vaistinu ume da uživa u novinama dobro zna da nema na belom svetu dobrih novina bez dobrih kolumnjara; oni drugi, rudimentarni tipovi o tome ne znaju ništa, jer njima novine ionako služe da se iz njih (pre nego što njima obrišu dupe), mož’ misliti, "informišu" – šta, crk’o im radio, pokvario se televizor, nemaju internet?! – što pokazuje da tehnološki/mentalno/kulturno žive u devetnaestom veku… Jer, dakako, novine su u međuvremenu – čak i dnevne, a kamoli nedeljnici i ostala periodika – spektakularno izgubile info-bitku sa elektronskim i sajber medijima: ko se danas "informiše" iz novina taj živi cca prekjuče popodne! Zato svaki urednik koji nešto vredi dobro zna da njegov list mora pre svega da bude dobro štivo – zašto bi ga iko inače kupio, zar da umota girice u fišek, ili šta?! Otuda je stvarni problem nabujalog srpskog novinskog papiromrčiteljstva ne u tome što – kako misli svaki polupismeni Mali Mikica – ima "previše kolumni" (naprotiv, ima ih depresivno premalo – uzmite bilo koji broj "Gardijana", "Tajmsa" ili "Liberasiona": svakog božjeg dana na desetine i desetine sjajnih primera autorske tekstualnosti, mahom u formi kolumne/komentara/kritike!), nego u tome što ima premalo istinskih kolumnista, a previše amatera, lucprda, ignoranata i daveža! No, ako ništa drugo, utoliko više vrede oni koji znaju znanje… Kada bi mi se sada, onako na gomili, vratile samo pare koje sam utrošio kupujući u poslednjih dvadesetak leta samo one novine koje sam kupovao jedino zbog tekstova po jednog ili dvoje ljudi u njima – istinskih autorskih osob(e)nosti, gde god pisale – bio bih bogat! Jer, praćenje dobrih autora takođe je jedna legitimna pasija, i ona podrazumeva redovnost i vernost: čim čujem kako neko "povremeno" čita ovo(g) ili ono(g), znam da imam posla s površnim tipom; sam, pak, određene autor(k)e i novine čitam ili uvek – i prevaliću bez roptanja i krzmanja trista kilometara da dođem do broja koji mi fali – ili nikad! "Povremeno" mogu da pijem božole, jedem rižoto od sipe ili idem u bioskop "Zvezda": novine se, pak, kao i njihovi kolumnisti, čitaju redovno ili nikako. Što u mom slučaju skoro uvek znači ono prvo. Zar čak i kad me zapravo nerviraju? Utoliko pre ako me nerviraju…

Kolumna je, naime, smislena jedino kao duhovna/tekstualna vežba iz mišljenja, provocirajuća i u plemenitom i biofilnom smislu reči "isključiva": ona tera na opredeljivanje, i samim tim podstiče debatu, taj lek za cirkulaciju u društvu. Zato vas vaše omiljene/omražene kolumnjare toliko oduševljavaju ili razdražuju, otuda ih toliko volite i smatrate svojim dragocenim sagovornicima ili ih, pak, držite mrskim dušmanima koji su vam lično nešto skrivili, iako vas uopšte ne poznaju: kao osebujna, "kontraška" mešavina svetovne predikaonice i neke vrste cirkusa, taj "privilegovani", ali za obrađivanje opasni prostor idealan je i za projektovanje vaskolikih čitaočevih frustracija.

Ako sam, moguće, naučio da pišem kolumne, to je samo otud što sam bezmerno uživao, uživam i uživaću čitajući ih. Ili, može i ovako: kao i vazda u životu, odgonetka leži u strasti! Sve drugo su ionako tek trice i kučine Stvarnosti, koja Čitanju – toj, da prostite, višoj formi egzistencije – nije ni do kolena!