Režija: Rodžer Kambl; Uloge: Kameron Dijaz, Kristina Eplgejt, Selma Bler, Parker Pouzi, Tomas Džejn

Okej. Znam koliko je nepopularno proturati mutant-formule ovog tipa, ali, kako bi rekao Džon Malkovič u znate kom filmu, "It’s beyond my control". Dakle: Nešto najslađe je kao Seks i grad u režiji braće Fareli. Samo sa Kameron, Kristinom i Selmom. Onda opet, i Porodično blago sa Kameron, Kristinom i Selmom bilo bi remek-delo našeg doba. Pa makar i u režiji Zorana Čalića. Dobro, možda…ne…baš.

Kambl, međutim, nije Čalić. Ali – nije ni Fareli. Mada jeste najbolji prijatelj. Farelijevima, to jest. Iz čega, prisetimo li se i njegovog stilski sumnjivog rediteljskog debija Cruel intentions, slede ne preterano veseli fakti: u nedostatku svežeg, ne recimo "originalnog", ali recimo "specifičnog" pogleda na svet i film, Kambl kopa po tuđim baštama. Budući valjda lenj po prirodi, ne da mu se nešto ni da pruži korak, nego mu dobro preko komšijskog plota. Sad jeste, voleli bi još poneki da su im baš braća F. komšije. Te, na kraju, ne ispade ni loše. Čijom god krivicom.

A jedna od optuženih svakako je Nensi Pajmental, scenaristkinja hilarične serije South Park, koja, za razliku od Kambla, ima dugu istoriju bolesti, pardon… – bavljenja – temama, motivima i strahotama o kojima je reč. Kao što je nečija sperma na nečijoj pozajmljenoj haljini odneta na čišćenje kod nečijeg porodičnog prijatelja /!/. Kao što je masovno ispipavanje nečijih silikona u ženskom toaletu /?/. Kao što je nečiji pirsing sa sve inkriminisanim komadom tela, zaglavljen u nečijem grlu /!?/. Kao što je nečija modrica na oku, kao rezultat nečijeg zavirivanja kroz rupu na zidu muškog toaleta/!?!/. O čemu je reč, znaju, međutim, dosta dobro ljubitelji sick–flick hitova There’s something about Mary ili Me, myself and Irene. I, ukoliko im, s tim u vezi, neka od navedenih epizoda zvuči kao replika dragih im scena iz Marije, odnosno Irene, to je samo zato što to i jeste.

Ali, koliko god se Kambl družio s Farelijevima, najbitnija ličnost iza kamere u ovom slučaju nije on. A koliko god ONA bila manijak koji stoji iza jedne od najbolesnijih i najbolesnije divnih tvorevina našeg vremena kao što je, bez sumnje, Južni park, Nensi Pajmental je pre svega žena. A kao žena, ona je u bizarno-vulgarni okean zaronila u najnovijem modelu haute–couture bikinija sa srcastim dezenom. Drugim rečima, nije propustila da "otprati" Seks i grad s tugom u srcu. I napisala je sequel. S boljim nogama, s luđim ženama i s boljim glumicama. Koje, redom, imaju svoje "prethodnice" u pomenutoj seriji. Pa je Dijaz u stvari savršena Keri. Eplgejt je izbezumljujuća Samanta. A Bler je najslađa Šarlot. Miranda doduše nedostaje, ali nije je nemoguće prepoznati kao pohisterisalu mladu, u tumačenju još jedne bolesno talentovane osobe u ovom filmu, imenom Parker Pouzi.

Logično: kao posledica jedne od najboljih ženskih skupina na filmu ikad, u sklopu s ljubavnom temetikom u kontekstu podžanra "drugarice", za filmom Nešto najslađe vuče se chick–flick rep. Zanimljivo: autori od toga ne samo da nisu bežali već su, suprotno, naslovom naglasili upravo taj aspekt filma. Neočekivano: muškarci su se navukli. I, rastrzani starom željom da otkriju šta to žene rade kad nisu s njima, kupili su OVO kao odgovor.

I koliko su se samo žene smejale shvativši šta sada o njihovim šopinzima, pidžama-partijima i putovanjima s drugaricama misle njihovi muškarci.

Koji se pitaju kako to da im se dopao ženski film. Dok je ženama, normalno, bezveze da im otkriju da je to zato što je u pitanju muški film. Zgodno.