Ratni siročići prerano su počeli da trljaju ruke: otac nacije (koji siročićima dođe deda) rešio je da im za svog života zavešta 6.000.000 dinara, da im se nađe za školarinu, za patike, cigarete! Ispada da će milodar s Dedinja biti 20 puta manji: dobrotvor će na njihov sirotanski račun uplatiti svega 300.000, tako je Treći opštinski sud odlučio!

Ratna siročad opsedala su Dobricu celu deceniju, šeta pisac Užičkom ulicom, s velelepne verande komšijske kuće gleda ga gipsani anđeo, Dobrica priđe bliže kapiji, anđeo, sav musav u licu, kaže: ja sam ratno siroče, nisam od gipsa, silazi iako nema noge nego postolje, uzima crevo za zalivanje trave i prska pisca kroz rešetke glomazne kapije, ma izdvojiću šest-sedam miliona dinara za siročad, uplatiću ih anonimno humanitarnim organizacijama, deda Dobra sprskoj deci, sve sam u životu radio javno, ovo ću da uplatim tajno, ne mora niko da zna, zaista, nije li mnoga građanka obudovela baš onda kad sam ja bio predsednik Jugoslavije? Koliko mora da su turobne zimske večeri u sirotištima, neko dete sada kašlje, drugo piški u krevet iako ima već devet godina…

Spisateljska uobrazilja je božji dar ako pišete roman o otpadnutim članovima Saveza komunista, ali je pakao ako ste okrenuti bližnjima, ako saosećate s decom čiji su očevi, a bogme i poneka majka, pali za našu stvar koja je takođe, doduše, propala. Pisac je padao u različita duševna stanja, ipak, kad god bio otvorio sef, osetio bi slabost u nogama – uradiću to drugi put, drugom prilikom: kad god da pomogneš siročetu, nisi zakasnio, jednom siroče uvek siroče, kako mi se misli roje, ovu ću bogami da bacim na papir!

I tako, ratna siročad su napredovala, neka su malo i zagedžavila, poneko nahoče bi još tu i tamo zaplakalo, uglavnom, šaputale su šljive u kacama, loza je malaksavala pod crnim grozdovima, ravnodnevica samo što beše minula, beše prva godina novog doba, grešni dijak Milan napisa u "Danasu" da je baš Dobrica svojevremeno naložio da se Vukovar ljudski izbombarduje! Pao je brz i opširan demanti, ali Dobrici dugoročnije pozli: stanari u Branka _onovića slušali su prigušeno jaukanje koje bi u smiraj dana bilo zamenjeno žalostivim cvilom (pesn. izraz, kao kam), da nije otet kakav biznismen, pitali su se prolaznici i strane diplomate koje su tu rado džogirale. Ne, uzvraćale su komšije, Dobrica Ćosić doživljava duševni bol, intenzivnu patnju usled neoperive klevete… "Obuzimaju ga različita osećanja", smatra starica, bivša bolničarka u NOP-u, penzionisani, još krepak general takođe je u toku: "Noću škrguće zubima, mene baš to svaki put uspava…"

Dok je vojno lice tonulo u san, Dobrica je pisao i brisao tužbu protiv "Danasa". Da odem na detektor laži na VMA, da mi sada izmere bol? Tamo gde stoji ona optičarksa tabla sa slovima i brojevima da zakače "Danas" od 6. oktobra pa da mi mere pritisak, adrenalin, holesterol, otkucaje moga dragog i osetljivog srca… Ma nek’ se nose! Tužiću ih bez lekarskog uverenja! Sam ću da procenim koliko koštaju ove moje muke. Okruglo 5.000.000! Malo! Tražiću šest, pa ako se i budu žalili, ostaće mi pet!

Jedne noći, već u sitne sate, zaspi Dobrica za pisaćim stolom, neko mu blago skida naočari, spavaj deda Dobro, anđelak sa fasade u Užičkoj, nausnice mu već ukrasile bubuljičavo lice, ja ću da odnesem tužbu u sud, a ti s odštetom radi što gog hoćeš, mi se ne ljutimo… Istog jutra objavljeno je da bivši predsednik Jugoslavije neće nijedan dinar da potroši na šrinka ni na sebe, sve će da dâ siročićima, i to ne deci koja su ostala nezbrinuta usled neizlečive bolesti oca ili majke, neće da dotira ni siročiće čiji su roditelji nastradali u saobraćajnim nesrećama za koje su većinom sami krivi, svih 6.000.000 prepisaće siročićima poniklim u narodnooslobodilačkoj borbi, pravednoj borbi u kojoj je srpski narod ovog puta izvukao deblji kraj…

Tužba slavnog pisca pala je u vreme kad su oklevetani puštali mašti na volju i od suda unapred poručivali kazne, smatralo se da klevetnik, kao da je neka fota, ima da ispuni svaki kapric koji oklevetani uspe da smisli (da ode u tu i tu crkvu, da poljubi crkvenjaka u usta i sl.), Dobrica nije tražio da se Grujica Spasović ofarba u crno kao Ratko Krsmanović, dostojanstveno je zatražio 6.000.000 za decu popadalih boraca, pri tom nije hteo da se sudu prikaže u svojoj duševnoj oštećenosti, verovao je u pravdu… Ali, ali, prvostepenom presudom siročićima je dodeljeno svega 300.000 dinara, nepuna dva eura po glavici, tako kaže moja gruba računica!

"Danasov" advokat će se i na ovu dvadesetkovanu presudu žaliti, on otvoreno sumnja da je tužilac uopšte patio i da je padao u različita osećanja i stanja, uglavnom, veliko dobročinstvo kakvo jedino i priliči tolikom piscu izrodilo se u bedni bakšiš za ratnu siročad, ništa od legata! Presuda mora da je dovela do novog talasa patnje, bola, grčeva i frasa tako da će se na optuženičkoj klupi možda naći i podozrivi advokat i tročlano sudsko veće. Dakle, siročići, još nije sve propalo, držite palčeve vašem deda-Dobrici!

Ako baš sve ostane ovako kako je sada, neka se u spomen na plemeniti nakanu piščevu barem uvede nova merna jedinica. Jedan dobrica. Šest meseci neiskazivog telesnog bola praćenog duševnom patnjom, intelektualnom pometnjom i stvaralačkom blokadom. Jedan dobrica imao bi deset maliželjaka, jedinica epske patnje zvala bi se nebojša, jedan nebojša deset dobrica, dok bi rodonačelniku žanra tužakanja i traženja odšteta pripala čast da najveća jedinica ponese njegovo ime: jedan mirko jednako deset nebojši, stotinu dobrica, hiljadu maliželjaka!