Kad im je jednom krenulo, ne umeju da se zaustave. Pošto su temeljito ispitali ljude iz Telekoma Srbije, Euneta i tehničke službe vlade, članovi Anketne komisije navalili su na osoblje Palate federacije – bez diskriminacije, ali s namerom. Izjave radnika obezbeđenja bile su od izvesnog značaja: ustanovljeno je kada je ko došao i otišao, što potvrđuje okolnost da je nekakvog sastanka s Acom Tomićem i Nebojšom Pavkovićem te noći bilo. Tu smo saznali još neke detalje: na primer, da je general Milan Đaković, tadašnji načelnik Uprave bezbednosti VJ, svraćao u Kabinet 4. juna 2001. oko 18 sati, valjda službenim poslom, mada to nije pomenuo u svedočenju; da je te večeri u salonu predsednika bio i sastanak DOS-a (završen u 00:15 h), ali nije bilo pokušaja da se između tog sastanka i događaja odmah posle njega ustanovi neka uzročno-posledična veza – ni da li je možda ima; kao i da su tokom popodneva u kabinetu bili Kosta Čavoški i Omer/Džon/Jovan Zametica (prva ljubav zaborava nema), raznim svojim poslima.

Svedočenja ugostiteljskog osoblja Palate federacije, međutim, bila su komisiji više nego nepotrebna; moglo bi se reći – štetna. Pre svega, trebalo je pretpostaviti da će se te dobre žene teško sećati šta su kada nosile u koju prostoriju kabineta pre više od godinu dana; trebalo je takođe pretpostaviti da je reč o jednom specifičnom zanimanju u koje je diskrecija ugrađena po definiciji, a pogotovo na takvim radnim mestima. Niko normalan ne bi očekivao da bi ugostiteljsko osoblje Palate federacije javno iznelo detalje koji njihove principale mogu da prikažu u svetlu neprimerenom ili pak kompromitantnom. A ispalo je da je Komisija nišanila baš na takve detalje, nadahnuta plastičnim opisima iz svedočenja generala Nebojše Pavkovića: te konzumirali, te pod dejstvom, te ovo, te ono. Ako je komisija mislila da će ugostiteljsko osoblje pred njom meračiti koliko je ko čega popio te noći, to je zato što ne zna ništa o toj profesiji. Svedoci iz te branše jednostavno se ne pozivaju da svedoče javno; oni imaju veoma jaku svest o profesionalnoj tajni, jaču – nažalost – od nekih lekara i nekih advokata. Ta okolnost donekle je narušila uverljivost Anketne komisije, a pružila je protivnicima njenog osnivanja i rada dopunsku argumentaciju. To je čak donekle bacilo u zasenak čudni pokušaj DSS-a da u Saveznom ustavnom sudu izdejstvuje privremenu meru kojom bi se Anketnoj komisiji zabranio rad. Legalisti bi trebalo da znaju da se privremena mera traži samo ako postoji opasnost od nepopravljive štete, a i onda se traži odmah, a ne tek kad postane jasno kuda Anketna komisija smera i kako se njen rad odvija. Ovako su ispali sitniji i neprincipijelniji nego što pokušavaju da se predstave u javnosti.

Svedočenja tehničkih lica, ljudi zanatlija u oblasti telefonije bila su barem jasna i obuhvatna. Posle njih ne ostaje nikakva dilema oko jednog od dva ključna segmenta priče: čuveni četvorožični kabl nikakve veze nema ni sa kakvim prisluškivanjem, nego s vezivanjem na Eunetov server; tom linijom, niti drugim linijama Biroa za komunikacije Vlade Srbije ne može se prisluškivati. Stekao se utisak da je taj deo rada komisije bio veoma temeljit.

Tu smo saznali da su sve telefonske veze zgrade u Kralja Milana (Maršala Tita, Srpskih vladara) 36 već bile angažovane u trenutku useljenja Biroa za komunikacije. Zato su povučene nove veze: jedna do centrale vlade u Nemanjinoj i druga do mesta gde je već postojala "poprečna veza" s Eunetom, čime je ta veza bila samo produžena do Kralja Milana 36. Za Telekom Srbije to je bio prioritetan posao za Vladu Srbije, pa su radovi obavljani što je pre moglo, dakle, usred bela dana i saobraćajnih gužvi. Trebalo je 160 metara debelog kabla provući s ulice kroz nekoliko telefonskih šahtova, što je izazvalo gužvu i razumljivu intervenciju saobraćajne policije; time se objašnjava policijsko prisustvo na licu mesta, ranije – u optužbama predsednika Koštunice – opisano kao asistencija, zaštita i nadzor MUP-a.

Bivši i sadašnji načelnici Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Goran Petrović i Andreja Savić izjavili su pred komisijom da DB – daleko bilo! – nije nikada posle 5. oktobra prisluškivao ni Koštunicu niti bilo kojeg drugog političara – što se zbog nečega od njih i očekivalo da izjave. Obojica su pokazala visoku bezbednosnu kulturu odbivši da ulaze u tehničke detalje, osim onoga da se u poštanske razdelnike (međurazdelnike i podrazdelnike) iz kojih se obavlja prisluškivanje telefona posle 5. oktobra ponovo ulazi sa dva ključa: DB i Uprave bezbednosti VJ.

Dr Zoran Đinđić, premijer Srbije, bio je kruna rada komisije: svedočio je skoro tri sata, glatko i s očiglednom svešću o spektakularnoj medijskoj prilici. Sad ili nikad se ukazala šansa da se progovori o svemu što ga svrbi, a u vezi je s Koštunicom i DSS-om. U početnoj kontraobaveštajnoj analizi, Doktor Svih Nauka objasnio je da Koštunica nije imao nikakvog osnova za sumnju da ga neko prisluškuje jer su svi podaci, za koje se predsednik žalio da su procurili u javnost, bili nesporni i dostupni širem krugu ljudi, a nisu bili smatrani tajnom ni po kojem osnovu. Đinđić je iskoristio priliku i da javnosti rasvetli misteriju s fotografijama oproštaja Slobodana Miloševića prilikom odlaska u Hag: njih je, kaže on, snimio radnik službe i plasirao ih onda na komercijalnoj osnovi, što je, kaže opet on, imalo ulogu u kasnijem smenjivanju Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića s čela RDB-a (za Petrovića znamo gde je, ama se Mijatović izgubio u lavirintima administracije: bio je postavljen za Petrovićevog zamenika u SID-u, ali ga tamo nema, a ni u penziji nije…). Doktor je onda optužio DSS i Koštunicu za sistematsko proizvođenje afera i opstrukciju vlade i skupštine; za sedenje i nerad, ali i za saplitanje DOS-a na svakom koraku; to je potkrepio iscrpnim ilustracijama, već poznatim javnosti.

Naročitu pažnju dr Đinđić posvetio je Vojsci Jugoslavije i njenoj Upravi bezbednosti: da skratimo – izrazio je svoj užas nad okolnošću da je general Aco Tomić načelnik te službe. U nekoliko spretnih aluzija i metafora Doktor Svih Nauka stavio je do znanja da je Uprava bezbednosti instrumentalizovana, politizovana i pretvorena u organ DSS-a i kabineta. U delikatna pitanja – zašto je DOS najednom bio protiv smenjivanja Pavkovića, a od 6. oktobra do prekjuče je vrištao da ga treba smeniti itd. – Doktor nije ulazio.

Komisija se onda povukla na odmor i polagano tabirenje stenograma da bi zakazala nastavak rada za 20. avgust. Naravno da je poziv za svedočenje onima koji su odbili da se pojave ostao na snazi. Reč je – da podsetimo – o Vojislavu Koštunici, činovnicima kabineta predsednika (Nedeljković, Nalić, Bulatović) i aktivnim vojnim licima iz Uprave bezbednosti, pre svega, generalu Aci Tomiću. Savezna vlada donela je odluku da se ta lica oslobode obaveze čuvanja vojne tajne, ali savezni ministar još nije stigao da je napiše, kako izgleda… Zato je general u penziji Nebojša Pavković stigao da napiše otvoreno pismo Kolegijumu načelnika Generalštaba: ovejani demagog u tom pismu harangira generale da budu oficiri i õentlmeni, Srbi i patrioti i da se odazovu i svedoče pred Anketnom komisijom, u ime slave, tradicije i potomstva i uopšte u tom pravcu. Odgovoreno mu je mrzovoljnim, hladnim i službouljudnim saopštenjem u kome se – ukratko rečeno – moli da prestane s pokušajima unošenja podela u vojsku; fali još samo pitanje – gde se taj Pavković isključuje, ako Boga zna? Popeo se na glavu i Bogu i ljudima.

To bi bio ukupni utisak o dosadašnjem radu Anketne komisije Skupštine Srbije za ovo i za ono. Dalekometnije posledice njenog rada po politički život Srbije i predsedničku predizbornu kampanju biće jasnije kad se komisija porodi sa svojim nalazom krajem avgusta (rok joj ističe 31). Nekako će najverovatnije biti da će cela ova priča učvrstiti oba tabora u već unapred zauzetim stavovima, osim ako poverujemo najnovijim sondažama po kojima DSS i Koštunica gube rejting. Ali i to ćemo videti, samo polako.