Brišući potpis svog prethodnika Bila Klintona sa Statuta Stalnog međunarodnog krivičnog suda, američki predsednik Džordž Buš verovatno nije baš u prvom planu imao nameru da se uključi u ovdašnju aktuelnu raspravu o profilu, karakteru, poreklu i ostalim karakteristikama nevladinih organizacija, naročito onih koje su razlog svog postojanja našle u ideji uspostavljanja međunarodne pravde. Štiteći sopstvene vojnike od potencijalnog supranacionalnog preispitivanja (i sankcionisanja) delovanja u nekoj od brojnih zemalja u kojima su snage SAD raspoređene, američki predsednik je, međutim, paradoksalno i neplanirano izazvao kolateralni efekat u vidu dobacivanja medijski efektnog argumenta zagovornicima teze o "štetnosti" i "izdajničkom karakteru" domaćeg nevladinog sektora.

Logika je jednostavna: prema uverenju tog dela javnosti, nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava su, zapravo, neka vrsta isturenih odeljenja američke administracije. Zato bi, prema tom shvatanju, američko očigledno gaženje ideje međunarodne pravde trebalo da omražene NVO-e dovede u neprijatnu poziciju da "priznaju" da u savremenom svetu proklamovanje principa zaštite ljudskih prava (u čemu Amerika prednjači kada je o drugima reč) nije ništa drugo nego socijalno prihvatljivo pakovanje za primenu prastarog sistema dominacije jakih nad slabima.

Druga strana u raspravi s početka teksta nema ni najmanju nameru da se preda: u anketi "Vremena", predstavnici nekoliko najpoznatijih nevladinih organizacija tvrde da ne vide ni najmanji razlog da nakon poslednjeg američkog ispoljavanja unilateralizma (sile?) bilo šta promene u svom delovanju. Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo) čak tvrdi da je nevladin sektor sada dobio novi podstrek za pojačano delovanje u istom pravcu.

Podsećajući da Amerika nije jedina velika sila koja je izrazila rezerve prema Međunarodnom krivičnom sudu, ona procenjuje da će međunarodna koalicija najjačih organizacija za ljudska prava (Amnesti international, Human Rights Watch, Evropski centar za ljudska prava i druge), koje su već imale ogroman doprinos u ubeđivanju vlada različitih zemalja da ratifikuju Rimski sporazum, svojim budućim lobiranjem uspeti da i Sjedinjenim Državama, ali i Rusiji, Kini i Izraelu, objasne značaj uspostavljanja međunarodnog sistema pravde.

I Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava) deli uverenje da američki stav prema haškom sudu nije konačan i da će u njegovoj očekivanoj izmeni veliku ulogu odigrati lobiranje nevladinog sektora. Prema njenom mišljenju, odluka koja je iznervirala dobar deo međunarodne zajednice, ali i civilni sektor i medije u samoj Americi, predstavlja "deo procesa samospoznaje i uspostavljanja unutrašnjeg balansa u okviru te velike, kompleksne države".

"Amerika je sada jedina sila u svetu i svi su protiv nje, a istovremeno žele da ona rešava sve probleme. Postoji vrlo ambivalentan odnos prema Sjedinjenim Državama, ne samo ovde već i u Evropi, jer niko ne može da podnese to rivalstvo", kaže Biserko i dodaje da se ovde neosnovano pojednostavljuje pogled na Ameriku i njenu politiku kada se misli da "oni mogu da rade šta hoće, a mi ne možemo". "Amerika ipak počiva na nekim višim postulatima, kao što su potpisani u Međunarodnom krivičnom sudu", kategorična je Biserko.

Ucenjivački odnos prema formiranju Stalnog međunarodnog krivičnog suda nije, međutim, jedina američka demonstracija unilateralnog odnosa prema savremenom međunarodnom poretku. Daniel Pantić (Evropski pokret) podseća da se Bušova administracija ne tako davno rukovodila isključivo sopstvenim kratkoročnim ciljevima i u odnosu prema, recimo, protokolu iz Kjota o zaštiti životne sredine, kome, takođe, uz obrazloženje da bi to dovelo do pada privrednog rasta SAD, nije želela da pristupi, dovodeći tako u opasnost proces koji je pripreman godinama.

"Problem je u transferu jednog dela suvereniteta širokog broja država na jedno supranacionalno telo. Tu postoji razlika u pravnoj kulturi – države koje su članice EU-a, kao i one zemlje koje imaju aspiraciju da postanu članice, navikle su na postojanje pravosuđa na nadnacionalnom nivou (npr Evropski sud pravde sa dosta širokom jurisdikcijom). Amerikanci na to nisu navikli, ovo bi za njih bilo nešto novo i zato se osećaju rezervisano", objašnjava Pantić i podseća na razne situacije koje bi mogle da dovedu Sjedinjene Države u nezgodnu poziciju, kao što je ona nama bliska iz proleća 1999, kada je "verovatno postojao pravni osnov za odgovarajuće postupke protiv pripadnika onih snaga koje su učestvovale u akcijama koje su ishodovale u takozvanoj kolateralnoj šteti".

Sonja Liht (Fond za otvoreno društvo) ocenjuje da je Bušovo povlačenje Klintonovog principijelnog pristanka na Rimski protokol "žalosno" s obzirom na značaj uspostavljanja međunarodne pravde i takođe podseća da "nažalost, ni Kina ni Rusija nisu potpisale protokol".

"Ako išta može da funkcioniše kao preventivna institucija u pokušaju sprečavanja najgorih zločina, to je postojanje jedne takve institucije, a ne ad hoc sudovi, jer svako ko će ubuduće da se i poigra mišlju da može da učestvuje u užasnim zločinima ipak će negde u pozadini svesti imati mogućnost da završi pred takvim sudom, bez obzira na kom je položaju", kaže Sonja Liht i ističe da uspostavljanjem takve institucije međunarodno pravo "dobija bitku sa realpolitikom" i postaje manje zavisno od dnevne politike. Uprkos aktuelnom ponašanju velikih sila, Sonja Liht je uverena da će te odluke biti promenjene "jer će bez učešća velikih sila biti teško učiniti Krivični sud zaista globalnom svetskom institucijom".

Ni Žarko Paunović (Centar za razvoj neprofitnog sektora) nema razumevanje za nastojanje SAD da za sebe obezbede povlašćen status u međunarodnoj zajednici. Paunović i Pantić, predstavnici nevladinih organizacija koje se ne bave direktno zaštitom ljudskih prava, ne vide ama baš nikakav razlog da odluka Bušove administracije utiče na njihovo delovanje i procenjuju da nikakva promena klime u kojoj rade ne predstoji ni organizacijama koje su posvećene upravo toj oblasti. "To jedino može biti korišćeno kao argument onog dela javnosti koji i inače nije naklonjen civilnom sektoru", prognozira Paunović.

Ni u Helsinškom odboru, ni u Fondu za humanitarno pravo, ni u Fondu za otvoreno društvo zbog toga se preterano ne uzbuđuju.

"Zabrinuta jesam, ali ne previše, zato što mislim da ta vrsta nerazumevanja i nespremnosti da se priznaju osnovne pretpostavke demokratskog uređenja društva pripada ovom vremenu", kaže Sonja Liht dodajući da sve, pa i najnovije napade na nevladine organizacije vidi kao "pokušaj sprečavanja demonopolizacije kontrole nad društvom".

"Što se tiče onog segmenta nevladinog sektora koji se bavi humanitarnim pravom, ubeđena sam da će konzistentno zastupati ono što su i dosad – da je neophodno suditi za ratne zločine i pred međunarodnim sudovima, bez obzira na to ko je taj zločin napravio", ističe Sonja Liht.

Sonja Biserko kaže da je "ovde i inače neprijatno baviti se zaštitom ljudskih prava", u čemu će upotreba Bušove odluke kao argumenta u kritikama civilnog sektora predstavljati "samo mali dodatak".

"Ovde je platforma takva da su svi protiv nevladinih organizacija. Postoji čitava grupa ljudi u novoj vlasti koja ne razume koncept nevladinog sektora i ljudskih prava i koja nas doživljava kao konkurente", kaže ona ističući da "koncept ljudskih prava i jeste u suprotnosti sa onim što ta grupa promoviše, pogotovo Koštuničin deo."

I Nataša Kandić ne očekuje nikakvu promenu u radu nevladinih organizacija niti u klimi u kojoj one deluju, koja bi mogla biti vezana za odnos SAD prema uspostavljanju međunarodne pravde. Jedinu razliku u odnosu na prethodni period i ona vidi na sasvim drugom planu a to je "konfuzija u kojoj je povremeno nejasno šta je u delokrugu rada nevladinog sektora, a šta je zadatak državnih organizacija".