Iz Miloševićeve zaostavštine raznoraznih retkosti Beograđanima je ostao i gradski prevoz, ovakav kakav je. Osim tramvaja (s kojima smo ipak ušli u XXI vek), trolejbusa i još pokojeg starovremskog autobusa GSP-a, prestoničkim ulicama kotrljaju se uglavnom rashodovana vozila raznih oktopada, banbusa, nar-tursa, mikija, šaraca i inih, imenih i bezimenih prevoznika, oduzimajući Beogradu deo obaveznog imidža koji, istovetnošću dizajna i boje javnog gradskog saobraćaja, ima svaka metropola.

U javni transport putnika privatnici su se svojevremeno uključili nekako spontano i na svoju ruku. Kada je bivši režim počeo da puca po mnogim šavovima, pa tako i duž gradskih tramvajsko-trolejbusko-autobuskih linija, a izraubovani ovlašćeni prevoznik počeo dobro organizovano da štrajkuje, privatnička samoinicijativa dočekana je opštim aplauzom građana. U vreme dok je Beogradom upravljao SPO, privatni prevoznici na gradskim ulicama su legalizovani. O brojnim, nikad proveravanim pričama o navodnim koncesijama koje su pojedini istaknuti espeoovci ubirali za pojedine linije koje su tada kružile gradom nećemo ni mi sada jer to nije tema ovog teksta.

Tek, otišli su socijalisti, otišli su espeoovci, a privatnici su i dalje ostali u gradskoj saobraćajnoj mreži. Nije sporno da bi u sadašnjim okolnostima i moglo da bude drugačije. Za kompletnu obnovu voznog parka Gradskog saobraćajnog preduzeća treba ne samo mnogo para (koje gradski budžet još zadugo neće imati) nego i dosta vremena. Takođe, nije sporno da Beograđani duguju zahvalnost privatnim prevoznicima zbog toga što bi bez njih gradski saobraćaj bio u stanju permanentnog kolapsa, a delimično i zbog toga što su ih ponovo naučili da se prevoz – naplaćuje.

Međutim, neshvatljivo je da, koliko je poznato, niko u prestonici do sada nije pokrenuo pitanje uključivanja privatnih prevoznika u sistem (javnog gradskog prevoza). Hoće se reći da, ako im se taj biznis isplati (a sva je prilika da je tako jer bi inače i sami davno odustali), onda bi morali da prihvate i neke standarde koji, uostalom, važe za servis javnog prevoza u svim velikim gradovima. Najpre, jednoobrazne karte (zar to i njima ne bi bilo jeftinije). Zatim, mesečne pretplatne karte, tzv. markice, morale bi da važe u svim vozilima koja obavljaju gradski prevoz, takođe i karte za više vožnji, pa pogodnosti za one koji, na primer, od kuće do posla i natrag svakodnevno menjaju dva ili više "prevoza".

Ovih dana gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović najavila je za jesen raspisivanje novih tendera za privatne prevoznike u javnom gradskom saobraćaju. Tom prilikom obećala je građanima bolji prevoz što se ispravnosti vozila i njihovog unutrašnjeg komfora tiče. O eventualnom prevođenju privatnika u sistem, ni od nje – ni reči.