Glavni zatočenik haškog zatvora, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, proveo je prošle nedelje svoj verovatno najugodniji vikend otkako su ga krajem juna prošle godine jugoslovenske vlasti poslale u Hag. Zbog praznika u Holandiji zatvorski vikend je bio produžen na čak četiri dana, Miloševiću je u posetu ponovo došla supruga, njegovi pravni savetnici ispraznili su jednu zatvorsku sobu i odneli na čitanje stotinak kilograma raznih fascikli i dokumenata koje je njihov klijent donedavno odbijao i da pogleda (sada to sve više počinje da ga zanima), a jedan od zatvorenika u Ševeningenu, bosanski Srbin Predrag Banović, pozvao ga je da mu bude kum na svadbi upriličenoj iza zatvorskih zidina. U haškom zatvoru Milošević je najzad postao narodski čovek – on, nekadašnji predsednik SRJ, koji je retko zalazio među "običan svet", kumovao je Predragu Banoviću, uhapšenom prošle jeseni dok je radio kao prodavac na pijaci u Obrenovcu.

Ipak, pre svih Miloševiću je protekli vikend ulepšao svedok Ratomir Tanić, poznat i kao K-3, jedan od onih koji su u preliminaranim dokumentima tužilaštva bili opisani kao "insajderi", zadužen i sposoban da na optuženog sruči do sada (a možda i u toku celog sudskog procesa) najveću lavinu dokaza. Na svoju novu, nepoznatu adresu ovaj svedok otišao je iz sudnice na način koji je malo ko mogao da nasluti dok je svojevremeno čitao dokumente pripremljene od strane tima Karle del Ponte i dok se još nije znalo ko je zaista K-3. "Krunski svedok" Tanić na kraju je neodoljivo podsećao na lik iz jednog starog Balaševićevog stiha koji kaže – "razni miševi u boci, javiće se ko svedoci".

NIJE PREMIJA: U jednom trenutku s Tanićem je sve čak ličilo na onaj čuveni (iz vica) demanti pokojne sovjetske novinske agencije TASS koja je prvo javila da je izvesni Ivan Ivanovič iz Moskve dobio glavnu premiju na lutriji da bi sutradan priznala kako je zapravo u pitanju bio ne Ivan Ivanovič već Petar Petrovič, i to ne iz Moskve nego iz Lenjingrada, i ne dobitnik premije na lutriji već nesrećnik koga je auto zgazio na pešačkom prelazu. U tri dana koliko je svedočio u Hagu, i Ratomir Tanić se od najavljenog "krunskog svedoka" i moralne insajderske gromade pretvorio u smutljivca koji ne sme da prizna šta ima od škole i koji se tek "iz druge" priseća da je pre 26 godina bio osuđivan za nešto što po njemu "nije bila pljačka". Pri svemu tome se zabezeknuta lica sudije Meja, Robinsona i Kvona u haškoj sudnici verovatno nisu previše razlikovala od lica onih koji su preko TV ekrana i direktnog prenosa saznali da Ratomir Tanić nije svojevremeno doktorirao u Hajdelbergu, kako je često umeo da se predstavi u Beogradu poslovnim partnerima koje je dodatno želeo da impresionira. A s takvima koji su svoje "doktorate" zapravo sticali u nekom "Gepingenu" (makar i pre 26 godina) ne izlazi se kao s najvažnijim svedocima na sudski "proces stoleća" na kome se sudi za najteže zločine protiv čovečnosti. Bar to ne čini tužilaštvo koje namerava da u buduće udžbenike međunarodnog prava uđe tako što bi se za njega reklo da je radilo po najvišim pravničkim standardima.

Na osnovu priče koju je prodao haškim tužiocima i na osnovu onoga što se čulo tokom unakrsnog ispitivanja, priča o svedoku K-3 mogla bi, uz mnogo pojednostavljivanja, da se svede na sledeće: Tanić je kao 19-godišnjak učinio nešto što se u to vreme knjižilo kao pljačka i bio kažnjen na 14 meseci zatvora. Kazna mu je zatim prepolovljena, a on je po svemu sudeći nešto kasnije na bazi tog greha ucenjen da postane "dobrovoljni saradnik" DB-a, čija je zvezda zasijala u trenutku kada je u Srbiji uveden višepartijski sistem. Neke velike škole nikada nije završio, ali je izgleda prilično radio na sebi pa su ga, kada se početkom devedesetih pojavio na opozicionoj političkoj sceni, mnogi doživljavali kao stručnjaka za razne oblasti, ponajviše spoljnu politiku. U GSS-u je bio nestrpljiv i stalno se raspitivao za mogućnost napredovanja unutar stranke, ali su tamo izgleda na vreme otkrili da izveštaje kuca u dva primerka – jedan za Jovicu Stanišića. U Novoj demokratiji, očigledno manje otpornoj na DB kadrove, dočekan je kao pojačanje i odmah promovisan kao savetnik predsednika stranke za spoljnopolitička pitanja. U tom svojstvu učestvovao je na mnogim skupovima na kojima se govorilo o rešavanju srpsko-albanskog problema, sretao i znao mnoge ljude, visio na raznim prijemima i paraleleno se bavio biznisom za kojim se i danas vuku razni repovi i dugovi. Svoje političke veze koristio je izgleda povremeno da zatrpa i poneki poslovni minus ili da pripreti policijom onima s kojima posao zapne.

"MOTORNA SNAGA": Nema sumnje da je sve to vreme radio i za Službu i da je, kako sam kaže, "radno sarađivao s raznim stranim obaveštajnim službama". Isto tako, nema nikakve sumnje da je Tanić tih godina nekoliko puta sretao Miloševića na raznim prijemima, ali da nikada s njim nije razgovarao "u četiri oka", da lično nikada nije bio nikakva "motorna snaga" pregovaračkih procesa (to danas poriču i u ND-u), i da mu je bila namenjena uloga čoveka koji se uvek vrzma tu negde, kupeći mrvice sa stola, ali koji nikada ne sedi za glavnim stolom. Tanić je sudijama ostavio i fotografije koje potvrđuju da je u nekoliko navrata bio sasvim blizu Miloševića, doduše uvek u grupi. Svako ko je poznavao mehanizme funkcionisanja vlasti u Miloševićevoj Srbiji mogao bi lako da zaključi da Tanić na tim slikama ima isti status kao i onaj navijač Mančester junajteda koji se prošle godine obukao u dres svoga tima i prišunjao igračima koji su proslavljali neku titulu i slikao zajedno s Bekamom, Bartezom i ostalima. Onaj navijač je to učinio za opkladu i posle pet piva, Tanić trezan i verovatno po zadatku jedne od službi. (Taj srpski "Mančester" sa slike nije osvojio nijednu titulu i uglavnom je "izginuo" oko Haga.) Istovremeno, nema sumnje ni oko toga da je Ratomir Tanić čovek koji sebi pridaje neuporedivo veći značaj od onoga koji je stvarno imao i da su takvi slučajevi veoma jasno opisani u udžbenicima iz psihologije u lekciji "ja, pa, ja". Oni koji ga bolje poznaju tvrde da ih nimalo ne bi iznenadilo da je u sudnici saopštio kako je lično s papom dogovorio sporazum o obrazovanju koji su kasnije samo potpisali Milošević i Rugova, uz podršku monsinjora Palje iz organizacije Sant Eđidio.

Iz zemlje je otišao u jesen 1999. On tvrdi da je prethodno bio kidnapovan i mučen od bivših debeovskih drugova, dok njegovi partijski drugovi tvrde da je za sobom ostavio velike dugove i da je nestao na brzinu. Sredinom 2000. obraćao se raznim političkim fondacijama po evropskim zemljama s molbom da procene kvalitet nacrta za knjigu pod radnim naslovom Izmišljeni rat, kosovski konflikt 1998–1999. U tom nacrtu je nudio sve ono što je u to vreme govorio u intervjuima po Radiju Slobodna Evropa i što je, uostalom, ponovio prošle nedelje u haškoj sudnici, tvrdeći da je Milošević na Kosovu satirao i Albance i Srbe, prizivajući novi rat. Neke nemačke političke fondacije procenile su da mu je teza tanka i nategnuta i odbile da finansiraju njegovu knjigu. Engleska obaveštajna služba je pristala da sponzoriše Tanićev "istraživački rad" i u dva navrata dala mu novac na ruke, bez priznanica ili uplata na bankovne račune. Inače, knjiga za koju je dobio novac, još nije završena.

POLIGRAF LAŽI: Iz činjenice da je Tanić najviše "radno sarađivao" s engleskom obaveštajnom službom, dalo bi se zaključiti kako su upravo Englezi pomislili da bi on mogao biti idealan "krunski svedok" za haški proces protiv Slobodana Miloševića i preporučili ga tužilaštvu. Ako je ta teza tačna, onda bi se, idući dalje i sledeći "teoriju zavere", moglo čak stići i do novog zaključka da je neko sa te strane pokušao da preko ovakvog "insajdera" i slabe provere njegovog kredibiliteta dodatno pojača utisak kako se u jedan ozbiljan sudski proces (da ne može ozbiljniji biti) ušlo krajnje neozbiljno i amaterski.

Ostave li se teorije zavere po strani, ostaje pitanje ko je zaista kumovao Tanićevom pojavljivanju u sudnici i ko ga je pripremao za ulogu sveznajućeg krunskog svedoka koji je, i pored očiglednih priprema za haški nastup, u nekoliko navrata morao da se vadi na loš prevod izjava datih, kako je govorio, u svojoj "radnoj verziji svedočenja". Po sopstvenom priznanju, svedočenje je započeo u junu 1999, u zemlji neposredno posle rata, a završio ga je u julu 2000, kada je napustio Beograd. Ono prvo je valjda trebalo da bude "radna verzija" svedočenja (dosad nepoznat pojam u sudskoj praksi), tek kasnije u inostranstvu sledila je, izgleda, i dorađena verzija koja je u mnogim delovima po iznetim tvrdnjama daleko prevazilazila i proširivala postojeću optužnicu.

U samoj sudnici Tanić je otišao još korak dalje i iza sebe ostavio čitave kratere nelogičnosti i kontradiktornosti koji je moralo primetiti i sudsko veće. U dva dana sudiji Kvonu iz Južne Koreje dao je dva potpuno suprotna odgovora – jednom da se do Miloševića nije bilo lako probiti i razgovarati s njim u četiri oka i drugi put da mu je upravo Milošević na jednom prijemu saopštio nameru da "etnički počisti" Albance sa Kosova. Nije umeo da objasni zašto ga se kao važnog pregovarača ne sećaju svi oni na koje se pozivao u Beogradu, pre svih Dušan Mihajlović, i zašto bi se ljudi koji su danas na vlasti bojali da potvrde njegove iskaze protiv Slobodana Miloševića. O Albancima je u sudnici u nekoliko navrata govorio potcenjivački i s prezirom koji se nikada nije mogao pronaći u javnim istupima samog Miloševića, optuženog da je etnički čistio Kosovo od Albanaca. Ostalo je nejasno i kako je to ovaj nekadašnji reformista i demokrata video rešenje kosovskog problema u "izvozu terorizma" u Albaniju, ili zašto je on koji za sebe kaže da je uspešan u biznisu ("uspešan industrijalac nižeg ranga") morao da uzima novac od britanske obaveštajne službe za pisanje svoje knjige. Poligraf laži bi sigurno reagovao i na njegovu izjavu datu prijatelju suda Stivenu Keju da je s Dušanom Mihajlovićem nastavio da održava kontakte i pošto je postao zaštićeni haški svedok (s njim je navodno razgovarao o Haškom sudu, ne i o samom svedočenju), s obzirom na to da je Tanić nešto ranije u odgovoru na jedno Miloševićevo pitanje rekao da više od dve godine niko iz njegove bivše stranke uopšte ne zna da li je živ.

SIMPATIZER TUŽILAŠTVA: Od 56 svedoka koji su se do sada u Hagu pojavili u procesu protiv Slobodana Miloševića, Ratomir Tanić je onaj koji je pred sudije očito izveden s najviše ambicija i čiji je kredibilitet istovremeno najviše doveden u pitanje. Da bi nekoga osudio za ratne zločine, ozbiljan sud mora da ima i ozbiljne dokaze, a ne izjave pokupljene pod sumnjivim okolnostima na nekim prijemima ili druženjima, i to od čoveka koga i sopstvena stranka proglašava za "simpatizera". Karlu del Ponte neko je izgleda prevario pričom da je Tanić zaista bio važan i nezamenljiv igrač u srpskoj politici i da je on pravi "insajder" koji teškim optužbama o planskom etničkom čišćenju razvaljuje vrata Miloševićeve odbrane. Sudeći po strategiji optužbe izloženoj u preliminarnom podnesku za ovo suđenje, svi ostali slični svedoci trebalo je da upadnu kroz ta već otvorena vrata i svedoče tako da samo potvrde delove iskaza K-3.

Najveći deo onoga što je Tanić tvrdio u sudnici moraće, ipak, da se iznova dokazuje. Zagovornici teze o Haškom tribunalu kao sudu nesklonom Srbima tvrde inače da je Tanić jedan od prvih Srba koji je u Hagu izuzetno dobro prošao. Pre njega, braća Miroslav i Milan Vuković iz Prijedora, koji su 1998. godine greškom uhapšeni, pretučeni i poslati u Hag, a sutradan pušteni na slobodu, dobili su kasnije od lokalnih vlasti u RS auto-perionicu u znak izvinjenja. Tanić tvrdi da su ga u jesen 1999. tukli i zlostavljali ljudi iz Službe u Beogradu. Tri godine kasnije on je haškim tužiteljima podastro priču koja ne vredi previše, a za uzvrat mu je obećan novi život, dom i posao.