Đinđić i Svilanović vraćaju se iz Vašingtona bogatiji za jedan sertifikat. Amerika će odblokirati neke naše davno zamrznute pare i otkloniti nedavno uspostavljenu blokadu pomoći Jugoslaviji (to jest Srbiji), što sve skupa nisu velike pare, ali sirotinja obično ume da bude zahvalna i malim, a Amerikanci su jako iskusni u tom doziranju milosti.

Dakle, ova skromna nagrada trebalo bi da je upravo dovoljna premijeru i šefu diplomatije da se malo pohvale kod kuće a da im udari u glavu. Vašington je zadržao još neke instrumente za mrcvarenje i odložio normalizaciju trgovinskih odnosa za slučaj da u Beogradu opet nešto krene naopako ili da gospođi Del Ponte još nešto zatreba. Svejedno, Đinđić je umeo da iskoristi priliku i unapred objavi kako ide tamo da Amerikancima objasni situaciju i da se se izbori za našu stvar, mada je zapravo pozvan iznenadno i odleteo navrat-nanos.

Nije morao mnogo da se trudi i ubeđuje, barem ne s Kolinom Pauelom, koji je prvo potpisao onaj sertifikat pa tek posle primio goste na petnaestak minuta. Pri tom je, tvrde neki upućeni, moglo biti i nekih raspitivanja o tome čime bi Beograd još mogao da usreći Haški sud. Ako su Karadžić i Mladić nedohvatljivi, ako je Milutinović zasad zaštićen i nezanimljiv, ako je premijer, recimo, obećao da će svi ostali biti izručeni, šta preostaje? Pa, možda neki jači dokazi i bolji svedoci.

Šta ako Tužilaštvo zbilja misli da se negde ovde, u nekim tajnim arhivama, kriju argumenti koji Miloševiću stoje na raspolaganju pa zato taj proces ide kilavo? Eto, ni Tanić u koga je investirao Intelidžens servis nije doneo preokret. Ispalo je da malo zna, da nije bio dovoljno blizu Miloševiću, da je švindlerski karakter koji se prekombinovao, totalno zapetljao i sebi upropastio život; od silnih ambicija nije više ni sam znao za koga sve i radi, a on je najbolje što Tužilaštvo ima.

Uloga svedoka insajdera sramna je po sebi, jer čovek potkazuje nekoga s kim je zajedno nešto radio, a u Tanićevom tumačenju ta je bruka dvostruka pošto on, kao moralni idiot, bespravno prisvaja tu ulogu kao da je najveća čast. Inače priznaje da je radio za razne tajne službe, ali više amaterski, dobijao je pare ali sitne, što je valjda najgluplji način da se čovek u to upusti. Ali, sve to samo znači da je haška tužiteljka možda opet u nevolji, a ona tada obično skokne do Vašingtona, tamo isposluje neku novu pretnju Beogradu, što onda ovde izazove čuvene sukobe u DOS-u.

Ovaj mehanizam donekle je demontiran usvajanjem Zakona o saradnji s Hagom, ali Srbija je ipak ostala podeljena između stranke popuštanja i stranke prkosa. Do sada je DOS-ova politika ispunjavanja uslova, čak i nepravednih, mogla da se opravda kao razložna i jedino moguća u zemlji koju je bivši vođa ostavio u bedi i sramoti. Ljudi koji su pristali da predstavljaju tu zemlju i pokušaju da je izvuku, a pri tom nisu od Tanićeve sorte, zaslužuju poštovanje.

Ali, stranka prkosa čeka i tvrdi da su ustupci uzaludni, da neće biti kraja pritisku osovine Hag-Vašington i da Srbija ionako neće videti nikakve pomoći, čak ni sitne. Ko je ovde više u pravu proceniće kad-tad domaći glasači, ali možda sasvim pogrešno, jer u pitanju je razumevanje sveta i Amerike koja ni sama ne zna da li i kako da tim svetom upravlja. Srbija bi mogla biti vrlo dobar primer uspešnosti nove američke politike uslovljavanja i sertifikovanja, ali samo ako Vašington sve dobro odmeri i ako Beograd ne pretera ni s ustupcima ni s prkosom.

Hoću da kažem da se možda približavamo opasnoj granici, baš zato što bivši predsednik na sudu zasad ne prolazi tako loše, što Tužilaštvo nije zadovoljno i što Vašington ima problem i s tim sudom i s trajnim međunarodnim sudom za ratne zločine. Deo tih nevolja Vašington bi, naime, mogao pokušati da prebaci na Beograd. Ako gospođi Del Ponte zafali boljih svedoka i jačih dokaza, od Srbije bi se moglo zatražiti da pomogne i spase Tribunal. Neće valjda Milošević da dobije proces. Ako ni ovde nema pravih svedoka i pisanih dokaza, možda će se zahtevati da ih izmislimo.

To znači da možda dolazi kraj tihoj zluradosti s kojom Srbija prati nevolje Haškog tribunala. Upravo zato što ne želi niti će ikad pristati na stalni sud za ratne zločine, Vašington bi mogao insistirati da ovaj sud za bivšu Jugoslaviju bude efikasan. Amerika već dosta dugo ponavlja da će ubuduće važiti druga pravila, da se ona sama neće podvrgavati nikakvoj međunarodnoj arbitraži, da će se od sada još jasnije videti ko je jak a ko slab i da svi treba da pokažu da razumeju i poštuju novu realnost.

To što se nama čini da u radu Haškog suda ima nečeg nepravičnog, što otkrivamo politiku dvostrukih standarda i neravnopravnosti, nije razlog da vrištimo do neba jer su pre nas svi to otkrili. Pogledajmo Palestince. Postoji, očigledno, neka crta ispod koje se ne može ići i to se upravo i vidi u samoubilačkim akcijama Palestinaca koji su, valjda, stigli s one strane krajnjeg očajanja. Za nas je ta crta još daleko, ali problem je u tome što sve ne zavisi samo od nas.

Za sada, politika prkosa i odbijanja nije nužna, ali može biti iznuđena ako Vašington izgubi meru i zapne da spasava misiju gospođe Del Ponte po svaku cenu. Čovek više ne može da se pouzda u američku racionalnost. Nekome tamo uskoro može pasti na um da traži ne samo da se Koštunica i Đinđić izvinjavaju na sve četiri strane nego da lično svedoče da su gledali Miloševića kako lično siluje, pali i kolje…

Ali, dobro, ‘ajde da onom sertifikatu ne gledamo u zube.