Za sebe prvenstveno kažu da su planinari koji se za penjanje i spuštanje služe biciklom. Međutim, u toj maloj heterogenoj skupini entuzijasta ima i onih koji vole da prevaljuju razdaljine samo okrećući pedale, da obilaze sela i doline sporednim putevima, spuštaju se niz planinske obronke ili da odu pedesetak kilometara od gradske vreve, legnu na livadu i mirišu cveće. Sve to, naravno, spada u ono što se naziva freebiking ili, u slobodnom prevodu, putovanje biciklom radi samog putovanja.

Kao jedan od idejnih vođa putovanja biciklom (cyclo touring) smatra se Pol de Vivi Velocio, koji je kao i Ežen, lik iz Barikovog romana Svila, imao ženu, miran porodičan život, vlastitu fabriku svile, sve dok nije osetio strast. Nasuprot Eženovoj neuzvraćenoj ljubavi u Zemlji izlazećeg sunca i strasti prema dalekoj kosookoj devojci, Viviju je u srednjim godinama ljubav uzvratio – bicikl. Nakon što je sam izumeo i patentirao biciklistički menjač, otisnuo se na brojne biciklističke ture: razdaljinu od Sent Etjena do Nice, dugačku 560 kilometara, prelazio je za 32 sata. Hiljade biciklista svake godine, prve nedelje jula voze Velocijevu omiljenu turu preko prevoja Kol de Grand Boa. Inače, istog dana slavi se i Dan Velocija, koji je zvanično ustanovljen 1922. godine.

Razvoj putovanja biciklom direktno je uslovljen razvojem savremenog planinskog bickla (Mountain Bike) koji je osamdesetih počeo da se vozi u Sjedinjenim Državama. To je mešavina BMX-a (Bicycle Motor Cross), bicikla s robustnim i izdržljivim ramom, i turističko-rekreativnog bicikla s nezavisnim kočnicama i menjačem koji omogućava različite stepene prenosa. Razvoj planinskih bicikala koji je podesan za vožnju po najnepristupačnijim terenima stekao je mnoštvo obožavatelja u Evropi pa je sasvim uobičajeno da, na primer, turističke agencije i biciklistički klubovi u Francuskoj organizuju vožnje po Andima ili planinskim vencima na Cejlonu. U poslednje vreme kao ekstremni sport popularno je spuštanje biciklom sa svetski poznatih vrhova na Himalajima ili Alpima.

DOMAĆI TURERI: Na poslednjem beogradskom bajk-festu ispod velike jelke izdvojilo se petnaest poklonika free bikinga. Atrakciju su predstavljala dva gosta iz Kine koja na "ponijima" već tri godine putuju oko sveta. Iako su do kože opljačkani u Peruu, ipak su odlučili da nastave putovanje promenivši strategiju. Budući da se kineska populacija nalazi u svakom kutku sveta, Kinez lepo u svakoj državi poseti sunarodnike, pokaže im papire overene velikim pečatima i članke o svom putovanju oko sveta, pa na račun solidarnosti dobije sredstva za nastavak puta.

U Srbiji putovanje biciklom nije nikada bilo opšteprihvaćeno, na šta je najverovatnije uticala vozačka kultura, izolacija i, u poslednje vreme, pad životnog standarda: za kvalitetan bicikl koji duže putovanje neće pretvoriti u mučenje potrebno je izdvojiti 300 eura pa i više, to jest oko tri prosečne plate. Trenutno, domaća cyclo touring ekipa okuplja se oko sajta freebiking (http://host.sezampro.yu/freebiking/), koji su pre pet godina otvorili Jovan Eraković Jone i Aleksandar Veljković Šašav, stari ljubitelji planinarenja i biciklizma.

"Nismo od ljudi kojima bicikl zamenjuje drugu socijalnu potrebu. Neko voli da putuje biciklom tako da samo ponese komad plastike – kreditnu karticu, ali se mi uvek snalazimo za spavanje. Društvo za ovakve stvari se ne pronalazi među biciklistima jer oni uvek gledaju cajger i nekud žure", kaže za "Vreme" Jovan Eraković.

Ideju za vožnju biciklom po prirodi dobio je dok je pešačio po dolini Tamar u Sloveniji, a prvo putovanje bila mu je petodnevna tura oko Triglava: Jasenice, Kranjska gora, Vršič, dolina Trente, Bovec, Tolmin i Soriške planine do Bohinja, Bleda i Jasenica. O tome koliko je zaista drugačije hodanje ili vožnja automobilom od putovanja biciklom, Eraković kaže: "Vožnja u automobilu ili autobusu je kao gledanje filma: nema vetra, mirisa, osećaja otvorenog prostora. Put se zavlači pod karoseriju i točkove, a u stvari neiskorišćen curi, beži i odbija da se sasvim prikaže čulima. Pešačenje je najbolji način da se priroda snažno doživi, ali ostaju, eto, mnogi putevi i po njima prosuta čuda, za čije osvajanje hodanje nije dovoljno. Lepo je onda imati način da se prostor sabije na ljudsku meru, da se i telom, a ne samo očima, upije krivina, uspon, izlazak na prevoj, poniranje".

ŠARGANSKOM OSMICOM: Njegov biciklistički saborac Veljković na sajtu fribajking lepo je zapisao ko su oni zapravo: "Neki tvrde kako smo svi mi kojima lipti znoj, a pluća hoće da puknu dok kilometrima pedalamo uzbrdo, mazohisti. Svaki užitak mora da se zasluži, pa tako i svaka uzbrdica ima nagradu – nizbrdicu. Pobeđivanje ograničenja sopstvenog tela izvanredna je investicija u budući užitak, mada je sporedno za opis smisla pedalanja – sporedno, ali neophodno. Jako se dobro osećate kada primetite da se niste zadihali na usponu na kome ste pre samo nekoliko meseci ispuštali dušu; kada primetite da vam je ostalo dvostruko više vremena da divanite na livadi brojeći nijanse oblaka ili da čvarite noge u planinskom potoku; kada vam posle 120 prevezenih kilometara još uvek duh ostane bistar, volja snažna i telo sposobno da potpuno komunicira s okruženjem u koje ste se dopedalali. Zato treba pobeđivati ograničenja svog tela. Kilometri, prosečna brzina i prolazno vreme, takmičenje uopšte nisu bitni".

Među većim poduhvatima domaćih biciklo-turera ubraja se putovanje troje Nišlija iz 1997: za dva meseca obišli su Bugarsku, Tursku, Siriju, Jordan, doputovali sve do Crvenog mora, usput osvojivši vrhove iznad 2000 metara. U Srbiji se trenutno vozi po svakojakim zabitima i iznova otkriva netaknuta priroda na svakom koraku: Bela Crkva, Fruška gora, Tara, Durmitor, Istočna Srbija, Grza… Među zanimljivijim stazama je već tradicionalno putovanje trasom nekadašnjeg "ćire", jšarganskom osmicom, voza koji je nekada iz Užica vozio do Dubrovnika. Staza nije naporna pa se preporučuje svima koji nisu spremni za beskrajne uspone.

Još uvek ne postoji organizacija koja okuplja "slobodne bicikliste" pod jednim imenom, ali ima mnogo slobodnih strelaca, entuzijasta, poput izvesnog Nemanje iz Sremske Kamenice koji je, osim što je vozio prošlogodišnju Ekotopiju, ekološku turu biciklima u organizaciji European Youth For Forest Actiona, biciklom putovao od Novog Sada do Finske. Za mesec i po dana, koliko mu je bilo potrebno da pređe ovu razdaljinu, spavao je uglavnom u svom šatoru.

Ekološki svesni aktivisti bicikl voze prvenstveno zbog odašiljanja ekološke poruke svetu i iskazivanja političkog stava, pa tek onda zbog rekreacije ili izazova. Jedna od ekoloških akcija je Reclaim the Streets: tada kritična masa aktivista (među njima i biciklisti) na ulicama velikih gradova automobilima oduzima prostor, blokira ih ili znatno zagušuje saobraćaj pod parolom: "Ne možemo da izgubimo ništa sem svojih lanaca". Takvi pokušaji u Beogradu verovatno bi se završili ozbiljnim povredama biciklista, no vozačka kultura i činjenica da biciklisti voze po pešačkim zonama, a majke guraju dečja kolica po biciklističkim stazama spada u neke druge teme.

BICIKL REČNIK: Među bickl-turerima vremenom se razvio i poseban žargon, pa "pedafilija" znači ljubav prema pedalanju, što opet znači okretanje pedala. "Guduranje" znači pedalanje po gudurama, a "goredoliranje": spuštanje i penjanje tek toliko da pedalanje ne bude dosadno.

U rečnik freebikinga mogla bi da uđu i neka pravila rekreativnog bicikliranja. Kao najvažniju, iskusni biciklomani navode volju. Ona vam je potrebna da bi se savladali usponi: potrebno mahnito okretanje pedala, zatim guranje bicikla do mere kada se više ne zna ko koga gura, uz obilje znoja koji izbija na svakom deliću tela. Volja je potrebna i kada se ostane bez bonžite, omiljenog pogonskog goriva biciklista, dok sami na horizontu okrećete pedale protiv laganog vetra od pet metara u sekundi.

Uz volju, najpotrebnija je velika količina tečnosti, koju organizam stalno traži i bez koje se brzo pada u potpunu iznurenost. Šezdesetih godina prošlog veka verovalo se da tečnost opterećuje stomak i slabi snagu pa je nekoliko vrhunskih biciklista umrlo zato što su im treneri zabranjivali da nakon velikog napora piju vodu. Na kraju svakog uspona dolazi nagrada: beskrajni spust ili lepota prirode, s kojom vožnja bicikla sjedinjuje vozača. Biciklizam, koji se početkom XIX veka zvao jahanje mehaničkog konja, zaista je sličan jahanju po planinama i gorama, s tom razlikom što je na balkonu lakše držati bicikl nego konja.

SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE: Svako duže putovanje biciklom podrazumeva i ozbiljne pripreme sitnica neophodnih za razne vremenske uslove, pravilnu ishranu, spavanje, snalaženje i, uopšte, boravak u prirodi. Izabrati stvari koje je potrebno potrpati u bisage nije tako jednostavno, ali je preporučljivo poneti: rezervnu unutrašnju gumu, žbice, alat, pumpu, vreću za spavanje, hranu poput cerealija, mleko u prahu i čokolino te sve ono što nije preteško za nošenje, a mislite da vam je neophodno za ishranu. Ono što i te kako pomaže u vožnji jeste biciklistička garderoba, šorts s umetkom koji se nosi na golo telo i biciklističke majice od sintetičkog materijala jer štite od hladnoće i vrućine.

Da nikada zbog starosti, obima stomaka i kondicije nije kasno da se krene u pedalanje između gradova i vrhova, govori i slučaj Dejva Kuka, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Velike Britanije. Nakon što se nekoliko puta ženio i razvodio, pa veoma brzo postao i deda, u svojoj četrdesetoj godini odlučio je da se otisne biciklom u svet. Uzeo je iglu za štrikanje, zabio je u tačku na globusu koja označava London i rešio da vozi do tačke na kojoj je igla izašla na suprotnoj strani Zemaljske kugle. Tokom putovanja prošao je i kroz Srbiju, o turi je napisao knjigu i, bicikl bacio u okean.