U kampanji za lokalne izbore u Crnoj Gori glavni akter postao je čovek koji niti je kandidat, niti je Crnogorac, niti živi tamo, niti ga uopšte mnogo zanima sudbina te republike. U pitanju je Vladan Batić i, kako čujem, niko nije toliko rado i često viđen gost na crnogorskim televizijama, a njegova agitacija za nezavisnu Srbiju bitno će uticati na to ko će biti izabran za odbornika negde, recimo, u Šavniku.

Ti lokalni izbori predstavljaće ponovo, po ko zna koji put, neku vrstu crnogorskog referenduma o državnoj zajednici sa Srbijom. To pitanje već godinama dominira ne samo na svim izborima nego i u svakoj javnoj raspravi i, po svemu sudeći, kad se to jednom okonča, u Crnoj Gori više neće biti nikakve veće teme ni razloga za političke sporove. Moglo bi se reći da neće biti ni politike prosto zato što takva aktivnost podrazumeva nešto veću i složeniju zajednicu nego što je Crna Gora. Možda se lokalni političari i stranke tako uporno drže te jedine teme, za i protiv Srbije, baš zbog toga što znaju da inače ubrzo ostaju bez posla.

I Batić se dosetio da traži referendum u Srbiji pre svega iz razloga privatnih i stranačkih pošto njegova Demohrišćanska stranka ne bi imala po čemu da se razlikuje od svih drugih malih interesnih udruženja koja pretenduju da budu predstavljena u parlamentu. Batić se pri tom verovatno nije udubljivao u problem odnosa Srbije i Crne Gore, a nije ni morao. On je prosto tačno uočio da veliki deo građana Srbije nema nikakve veze s Crnom Gorom i da mnogi ne žele više da imaju bilo kakav problem tipa sprečavanja nečijeg otcepljivanja. To ne mora da bude većina, ali takvih svakako ima više nego što bi bilo ubeđenih demohrišćana, prema tome, Batić je na dobitku.

Dakle, 15. maja na lokalnim izborima (s izuzetkom Podgorice i Herceg Novog) Crna Gora će se još jednom izjasniti o Srbiji i o novom sporazumu, odnosno o strankama koje se zovu Liberalna, Socijalistička, Narodna ili Socijaldemokratska, ali se razlikuju jedino po tome što prihvataju ili odbacuju taj sporazum, odnosno, koliko su u tome iskrene. Jedan moj prijatelj bio je predložio DPS-u propagandni slogan "Sporazum kuću gradi", ali se stranci to nije svidelo.

Đukanović je na prošlogodišnjim izborima, koji su takođe bili referendum, doživeo poraz, ne katastrofalan ali dovoljan da bitno uspori hod ka nezavisnosti. Tada se njegova kampanja zasnivala na Koštunici (gori od Miloševića) i velikosrpskoj hegemoniji. Sada, naprotiv, pristalice otcepljenja hvale Srbiju i njenu pametnu elitu oličenu u Batiću. Dakle, veruje se da Batić pomaže Đukanoviću koji nije uspeo da Crnu Goru ubedi u otcepljenje, a sad može da kaže kako, eto, Srbija hoće nezavisnost pa bi onda i Crnogorci trebalo da odustanu od, recimo, velikodržavnih ambicija" i daju glasove separatizmu.

Ali, za šta da glasaju oni koji su prošlog puta poverovali da treba da beže što dalje od Srbije i da samo nezavisnost vodi u Evropu? Sad im Đukanović kaže da je Srbija ozbiljna i velika država, najmoćnija u ovom delu Evrope i da i sama teži Evropi. Dakle, ne treba se bojati Srbije, naprotiv, bilo bi divno ostati s njom, ali ona, eto, više neće Crnu Goru. E, sad, nije da Đukanović sopstvene birače smatra magarcima, nego do toga nužno dovodi prevelika politika premale zemlje, zavisne i podložne svakakvim uticajima. Političari su prinuđeni da prave nemoguće vratolomije tako da ovaj Batićev srbijanski separatizam ne mora biti ni od kakve pomoći Đukanoviću.

Osnovni zaključak iz svega ovoga, i u Srbiji i u Crnoj Gori, mogao bi biti veoma nepovoljan po te mangupske trikove usmerene na to da se nekako podvali narodu i izigra većinska volja koja je očigledno na strani neke zajednice, i to stvarnije od one predviđene Solaninim sporazumom. Pri tom je ovde manje važno to da li Batić ima ili nema pravo da zagovara referendum u Srbiji. Važnije je da li Đinđićeva vlada zapravo diskretno podržava Batića, kao što misli DSS, a stvarno je važno jedino to da li neki krupni spoljni činioci takođe ne drže mnogo do opstanka srpsko-crnogorske zajednice.

Znamo koliko nam je teško da se uzdržimo od paranoidnih tumačenja kad su u pitanju uticaji spoljnih sila, ali recimo da sebi više ne smemo dopustiti luksuz gluposti. U ovom slučaju razložno je pretpostaviti da Zapad, to jest, Evropa i Amerika, zaista želi da se održi pomenuta zajednica, ali je problem u tome što im se ne dopadaju glavni zagovornici tog projekta: DSS u Srbiji i SNP u Crnoj Gori. Pri tom bi, ako se ne varam, Evropljani ocenili da je sporazum o zajednici ipak najvažniji, dok Amerikanci možda mogu to da stave u drugi plan, a prednost daju podršci političarima i strankama koje smatraju prijateljskim. Oni su uopšte postali jako osetljivi na to šta ko, pre svega, misli o njima. Đukanović im se svakako dopada mnogo više od Koštunice, a samo je pitanje da li im je to važnije od regionalne stabilnosti.

Ako, dakle, u Beogradu i Podgorici ima izvesne napetosti oko tog sporazuma i oko zajedničke budućnosti, to bi moglo biti proizvod evropsko-američkih razlika u nijansama. Slabe i siromašne države, kao što je ova, osetljive su i na nijanse. Ambasadori velikih sila i njihove diplomate srednje klase u stanju su da ovde utiču i na najkrupnije istorijske odluke. Ali, u krajnjoj liniji, stvarnu odgovornost uvek snose domaći izabrani lideri. Od njihovog formata i ljudskog kvaliteta zavisiće smer kretanja jer je Solanin sporazum baš takav da sve prepušta odnosu političkih snaga i pameti.

Mada verujem da će ishod lokalnih izbora obeshrabriti separatizam, Crna Gora je ipak preslaba da ispravno odluči o sebi. Srbija je ta koja bi morala da nađe snage da, bez ikakve želje za dominacijom, pomogne Crnogorcima da se izvuku iz besmislenog ćorsokaka u koji su uglavnom sami sebe doveli.