Gost Beogradskog dramskog pozorišta povodom premijere predstave Zver na mesecu bio je njen autor Ričard Kalinoski, profesor istorije pozorišta na univerzitetu Viskonsin. O sebi kaže, šaljivim tonom, da je "popularan, ali nedovoljno poznat pisac" zato što je Zver na mesecu igrana ili se još uvek igra u Torontu, Atini, Buenos Ajresu, Pragu, Londonu, Japanu, Rimu, Bejrutu, Parizu…, i brojnim gradovima francuskog govornog područja u Italiji, Španiji i Belgiji ali – ne i na Brodveju.

Prošle godine drama je osvojila nagradu "Molijer" u kategoriji najbolje drame na repertoaru u Francuskoj o čemu naš sagovornik kaže: "Takmičio sam se sa Tenesijem Vilijamsom, sa Žanom Ženeom, živim i mrtvim piscima iz celog sveta čiji su se tekstovi prošle godine izvodili na scenama francuskih pozorišta."

Najnovija drama Ričarda Kalinoskog Zver na mesecu rezultat je dugog proučavanja istorije jermenskog naroda od kojeg su malobrojni uspeli da prežive genocid. "Ipak, inicijalna ideja, pa i najvažniji izvor, jeste u činjenici da sam bio oženjen Jermenkom. Razveli smo se. Tokom vremena koje sam proveo s njom i njenom familijom saznao sam priče o masakru koji su Turci učinili tom narodu, o životu preživelih i o njihovom izgnaništvu. Nisam Jermenin, roditelji moga oca su iz Poljske a preci moje majke iz Nemačke, ali ja sam Amerikanac. Nakon mnogo knjiga i intervjua sa potomcima Jermena uobličio sam priču o nevesti devojčici i njenom naporu da u novom svetu ostvari harmoniju sa svojim mužem što je, po mom mišljenju, tema ove drame. Dramu vidim kao američku, bez obzira na to šta drugi vide u njoj. Američki način je predstavljen u liku dečaka Vinsenta i u paru Jermena koji se prilagođavaju novom svetu, što se kod nas svakog dana dešava."

Kalinoski ne negira da njegov tekst ima političku dimenziju, mada kaže da ga nije zbog toga pisao, niti zbog saosećanja s Jermenima. "Saosećanje je samo rezultat onoga što sam napisao. Interesuje me da pišem dramu čiji će jedan od rezultata biti poučavanje publike, mada mi to nije cilj, nisam propovednik. Moj uzor je Artur Miler. Sve njegove drame uče iako ih on nije zbog toga pisao."

Ričard Kalinoski nema ništa protiv političkog pozorišta, ali nije ni – za. "Kad pišem dramu, želim da istražujem život ljudi koje opisujem, da analiziram njihove borbe, nastojanja. E, sad, ako nešto od toga ima političku dimenziju, još bolje. U Argentini, na primer, postoji jak pokret političkog pozorišta, bave se velikim problemima koje su imali pre dvadesetak godina kada su ljudi nestajali. Sasvim je razumljivo što tamo imaju potrebu za takvim pozorištem. U SAD ima mnogo društvenih problema, ali oni verovatno nisu egzistencijalni. Amerikanci su uglavnom zadovoljni svojom vladom, znaju da ih njene odluke neće ubiti, opljačkati ili učiniti nešto odvratno. Mi pozorištem ne protestujemo, eventualno komentarišemo socijalne probleme. Na primer, ima mnogo drama o homoseksualizmu, što je provokativna tema. Već nekoliko godina radim na drami o beskućnicima što je u SAD takođe velik problem, ali sve su to socijalni a ne egzistencijalni problemi."

Iako se Zver na mesecu ne uklapa u potpunosti u navike američke publike, Kalinoski je zadovoljan načinom na koji je ona prihvatila dramu. "Moja drama nije macola koja udara u glavu niti nastoji da nešto propoveda. Ona fokusira pažnju publike na napore tog jermenskog para da se uklope u običaje nove zajednice, da prihvate jedno drugo. A mnogi u publici nisu rođeni Amerikanci. Dešavalo se da mi nakon predstave prilaze ljudi – Poljaci, Jevreji, Italijani, i da mi govore da su i njihovi preci živeli isto kao moj par na sceni. Taj par predstavlja neku vrstu apstrakcije, univerzalni par."

Kalinoski smatra da evropske postavke, za razliku od američkih, više obraćaju pažnju na unutrašnju dimenziju, na emocije. "Režija Nebojše Bradića puna je poštovanja prema žalosti za izgubljenom porodicom, on to čini na jednostavan, prirodan način." Za glumce u beogradskoj predstavi kaže da su "izuzetni, elegantni i prefinjeni".

Kalinoski se odazvao pozivu Beogradskog dramskog pozorišta zato što je "osećao blagu neprijatnost" zbog nedovoljnog poznavanja ovog dela sveta. "Mislio sam da bi dolazak ovamo mogao da pomogne meni a i mojim studentima koji još manje od mene znaju šta se ovde dešava. Još u Argentini naučio sam da se Amerikanci ponekad provlače sa svojim neznanjem, a ja ne želim da budem takav. Mislim da postoji još mnogo drugih načina osim američkog načina života. Mnogi Amerikanci to ne znaju."