Nisam zavisnik od televizije, a čak više ni radi egzotike, u borbi s muškom stranom za daljinski upravljač, ne prošetam po kanalima. A opet, umesto na kvrc dugmetu TV ekrana, držim prst na daljincu i čekam. Curiosity killed the cat.

Kada krene razgovor o tv-programu, odmah se razgoropadim i strahujem da se ne pretvorim u dežurnog pljuvača. Iz sve snage želim da ekran bude tema mog opuštanja, ali me prestigne poleđina slike. Žao mi je što moram da znam da se suština medija uopšte nije promenila, što je šićardžijska politika i dalje prisutna i što se tv-kanali prepoznaju po prijateljima urednika, a ne po ličnostima – kreativcima.

Možda zato volim nepravilne pokrete kamere koji doprinose dinamičnom utisku stalnog kretanja. Možda mi to daje privid da se nešto menja.

Sve nekako mislim da mediji nisu mesto gde se sedi zbog socijalnog, penzijskog i štimovanja hotelskog računa sa službenog puta. Onda na konferenciji za novinare o novom britanskom filmu u Beogradu pogledam prisutne novinare koji su totalno demode da bi pratili i shvatili savremeni trenutak. Kako konzervativci bez mašte prihvataju nešto novo, a da ga ne nazivaju jedino radikalnim?

U medijima ne bih dozvolila demokratiju. Bilo je i previše u prethodnom režimu – za sve je bilo svašta, a za demokrate ništa. U ime demokratskog poštovanja različitosti, spasite me svih koji tvrde da su poverenje, moral i vera deplasirani i da treba menjati kriterijume, jer to je normalno. Junaci mog filma ne žele da se uključe u tu realnost.

Kao što smo se nekad prepoznavali po krajevima Beograda, i sada nepogrešivo prepoznajem pripadnost novinara nekom mediju. Mnogima ne nedostaje odnos strahopoštovanja prema kvaziautoritetima, nepogrešiva procena kome se sme, a kome se ne sme reći. Vlast smo promenili, al’ mentalitet nikako.

Kažu da na televiziji reči nisu važne kao na radiju. Uvek se iznenadim kako tv pravi nekog od nikog i nešto ni od čega. U radiju se teže švercuješ.

Otkako je "Nezavisni" smišljeno ubio najslušaniji radio Studio B, očekujem da će neko početi da razmišlja dok gleda tv-program. Ne tražim elitnu, intelektualnu televiziju, ali me vređa što oni koji na njoj zauzimaju prostor ne pročitaju bar jednu knjigu godišnje osim svetlećih reklama. Nekada čak podržavam i jedino merilo gledljivosti nove generacije, a to je "samo da nije dosadno".

Opovrgavam svoju želju da budem pozitivna jer predosećam da se priča pretvara u elaboriranje o ljudima, a ne o televiziji.

Ako postoji sudbina, ona je samo jedan prazan okvir koji čovek treba da ispuni vlastitim zalaganjem. Ova misao teatrologa Ivana Medenice trebalo bi da važi i za ispunjenje televizijskog ekrana.