Ovo su crni dani za britanski film. Najcrnji. Ipak, ni to nije nikakva novost. Još od potpunog autorskog utrnuća poslednjih predstavnika British Free Cinema talasa pedesetih i šezdesetih (Lindzi Anderson, Toni Ričardson, Karel Rajs), filmska Britanija je figurirala isključivo kao šalter-prijavnica novih autora za gastarbajterski rad u Americi. Za sve to je, naravno, prevashodno kriv Ridli Skot koji je dizajnirao pokretne stepenice do tog šaltera, utvrdivši najlagodniju prečicu od snobovskog-brit-advertajzinga (reklame za crno pivo i rols-rojs), preko upeglanog festivalskog projekta u domovini (Dvoboj do istrebljenja) do Holivuda (Osmi putnik). Tu prečicu od tada sledi svaki iole talentovan filmski autor sa Ostrva, praveći od čitave britanske kinematografije katalog jednoličnih debitantskih filmova reditelja koji će svoj pravi udarac postići daleko od rodne grude. Sredinom devedesetih, moćna filmska divizija engleskog TV-monstruma "Channel Foura" "Film Four" pokušala je da se igra Pigmaliona i ištancuje, serijalizuje i zadrži za sebe intrigantnu grupicu mladih i besnih autora – Deni Bojl (Plitak grob, Trejnspoting), Pol Anderson (Šoping), Deni Kenon (Mladi Amerikanci) i Vadim Žan (Izvan ludnice). Bojlova holivudska sudbina je poznata, Anderson je potom režirao Mortal Kombat, a Kenon Staloneovog Sudiju Dreda. Poučena takvom veleizdajom sopstvene dece, britanska filmska politika je okrenula novi list, podržavajući samo intimne, "hermetičnije" projekte koji će se dokazivati isključivo kao euro festivalski nomadi, bez ikakvih pretenzija na američko tržište. I tu je krenulo poniranje u crnu rupu, čiji je ovogodišnji beogradski Festival britanskog filma nepobitan dokaz. Ovakav niz bezličnih, aseptičnih i bljutavo angažovanih projekata teško se može komprimovati u četiri dana, ali, hej, uspelo je. Let’s go.

Fani i Elvis Kej Melor je prozračna romantična komedijica što samo zbog neujednačenog ritma i krize srednjih godina koju eksploatiše kaska za sličnim projektima Džulije Roberts, ali baš to kaskanje bi zapravo trebalo da bude dokaz asketskih autorskih pobuda. Ovim delom nova filmska Britanija pokušava da konstruiše evropski, dubokomisleći koncept užeglog američkog romkoma, ali završava miljama iza takođe sumnjive Virove Zelene karte.

Me Without You (Ja bez tebe) Sandre Goldbaher pokušava da revitalizuje tzv. generacijski film u politički osvešćenom feminističkom ruhu, prateći grupu prijateljica koje sazrevaju kroz epohu sedamdesetih i osamdesetih. Sve navedeno, iako jeste, ne bi moralo da predstavlja negativnu konotaciju da gđica Goldbaher nije još jedna od umišljenih diletanata koji su sigurni da i najsilovaniji mogući kliše može da deluje ako se zabeleži panično drhtavom kamerom iz ruke, što će neposrednošću svog reporterskog čarobnog dodira uneti opor miris realizma. Jedini miris koji takav pristup donosi je težak smrad ustajalog sadržaja u loncu iritantne forme.

Lawless Heart (Srce buntovnika) deklarisanog homoseksualca Nila Hantera nepodnošljiv je gej-moralitet, koji je, zapravo, verzija Kazdanove Velike jeze za Toplu braću. Jedino u šta ovaj test izdržljivosti može da nas ubedi jeste da su gej-veze duplo dosadnije od heteroseksualnih. Romantične reminiscencije na Oskara Vajlda, koje preživela "braća" evociraju na grobu svoga sabrata, samo nepotrebno blate ugled velikog pisca. Hanter je počeo karijeru jureći transvestite u bikinijima po Brajtonskoj plaži (film The Boy–friends) a nastavlja sa suzom u oku, iznad otvorenog groba. E, šta ti je život.

Last Orders australijskog veterana Freda Šepisija pokriva četvrti tematski sklop ovog festivala a, što je još tužnije, i čitave kinematografije. Posle krize srednjih godina, feminističkog lamenta i gej-sazrevanja, imamo trijumf malog čoveka. Ovo je otužno elegična storija o životnom putešestviju starog mesara, i drugim sudbinama koje je on dotakao. Pojave poput Majkla Kejna, Boba Hoskinsa i Helen Miren, kao i zanatska umešnost samog Šepisija doprinose opštoj gledljivosti, ali van toga, dometi ovog proleterskog epa ne idu dalje od "Ljubavnog života Budimira Trajkovića" bez ljubavnog života.

Posle trijumfa malog, na redu je trijumf velikog čoveka. Ili žene. Ajris Ričarda Ejra suvoparna je biografija književnice Ajris Murdok koja kao ličnost verovatno ne bi uspela da privuče filmske biografe da nije bilo njene Alchajmerove bolesti. Kejt Vinslet i Džudi Denč "dele" Ajris u ovoj Oskarom ovenčanoj, besramnoj eksploataciji neposrednih emocija.

– Formula – tragedija bolesne stare žene genija. Eh, da je sirota Ajris barem gajila kućne ljubimce. Ali, ništa zato. Doći će red i na Brižit Bardo.

Berlinski pobednik Bloody Sunday Pola Gringrasa je još jedno dete opasne filmske zablude koju je začeo Stiven Sodeberg filmom Traffic. Dotični Stiven se narugao filmskoj prirodi, formi i stilu dobivši Oskara za režiju filma koji nije režiran, već neutralno zabeležen kamerom. Krvava nedelja je neartikulisani amaterski prikaz dotičnog događaja policijske agresije nad mirnim demonstrantima u Londonderiju, koji nas tera da naričemo za reportažama sa RTS-ovog Dnevnika. Kopile između nepostojećeg filma i lošeg dokumentarca koji nije preživeo selekciju materijala dokaz je da stručni žiriji Eurofestivala ne vide razliku između umetničkog dela i ništavila. Krvava nedelja je puka simulacija forme koja traži politički integritet. I ne zaslužuje ga.

Nije ni čudo što Intimnost francuskog pozorišnog reditelja Patrisa Šeroa (Kraljica Margo), lako i korektno prizivanje Fererija i Bertolučija kroz vrtlog urbane teskobe predstavlja jedinu svetlu tačku u ovakvoj konkurenciji. Mada Šero ne nudi grotesknost Fererija i patos Bertolučija, njegov veristički prikaz turobnosti katartičnog hardkor seksa u urbanom bunilu zaslužuje respekt jer nosi patinu ličnog autorskog ugla, što se ne može reći ni za jedno od prethodnih ostvarenja. Lice fascinantne glumice Keri Foks dok odrađuje felacio svom partneru nosi sav očaj i beznađe propasti nove britanske kinematografije. Foksova je nekad igrala u Bojlovom Plitkom grobu, delu za koje se govorilo da je neka vrsta novog početka za engleski film. Danas ona najavljuje njegovu novu smrt, zlokobno zureći u gledaoce najboljeg britanskog filma koji potpisuje Francuz.