Onaj ko se poduhvata da govori o gluposti, rizikuje danas da bude osramoćen: može biti optužen za uobraženost ili mu može biti prebačeno da hoće da remeti istorijski razvitak.

Ovom rečenicom započinje Robert Muzil – taj gorki portretist Kakanije, kako je nazivao bečko-peštansko carstvo u fazi dekadencije i rastrojstva – svoje predavanje o onoj krležijanskoj "kosmičkoj sili" koja pokreće mora i planine barem koliko i ljudska pamet – samo, eto, u naopakom smeru… Ne oslanjajući se toliko na filozofske uzore ili na naučnu akribiju psihologa – jer, kako kaže pomalo ironično, žaleći se na strašnu oskudnost lektire o glupologiji, "mudraci su skloni, izgleda, jedino da razmatraju mudrost!" – koliko na spisateljski dar opserviranja, ali i onu vrstu intelektualne sposobnosti skroziranja koja je umnogome zaslužna što se njegovo centralno delo, obimni roman Čovek bez svojstava smatra literarno najverodostojnijom slikom jednog vremena (u najmanju ruku u Centralnoj Evropi), Muzil prilazi fenomenu Gluposti kako kao "istorijskom" tako i kao vanvremenom, "metafizičkom", neodvojivom "sastojku" ljudske prirode, koji se, na mahove i u razumnim dozama, može detektovati i među najpametnijima, upravo zato što je toliko "odviše ljudski"…

Veliki je Austrijanac svoje predavanje održao 11. marta 1937. godine u Beču; samo godinu dana kasnije, Austrija će biti "prisajedinjena" nacističkoj Nemačkoj, uz oduševljeno klicanje Organizovane Gluposti ušpalirisane uzduž decentnih bečkih promenada. Muzil, ipak, ne koncipira svoj esej kao eksplicitno "političko" razmatranje, i čak se može reći da se izrazito kloni svakog mogućeg "publicističkog" prizvuka u svojem razmatranju. Pa ipak, u pismu Vladimiru Elijasbergu (navod iz pogovora) iz aprila 1937, Muzil ovako definiše svoje namere sa ovim esejem: "Nisam imao naučne namere, pa ni psihološke ili sociološke, nego bi se tu pre mogla videti izvesna društvena kritika (u čijoj pozadini je i jedva nagoveštena estetička kritika)". Primetan je, dakle, piščev zazor i prema odveć pretencioznom (i to na jednom rasnom literati neprijatno obavezujući način), ali i prema odveć banalizujućem i utilitarnom, "dnevnopolitičkom" tumačenju vlastitog ogleda. Sve ovo ne znači da Muzil ne drži do ovog nedugog teksta, gotovo kao tek nekakvog usputnog esejističkog appendixa svom romanesknom "spomeniku": naprotiv, iz njegove se korespondencije da videti da tekst ovog predavanja smatra jednim od centralnih mesta u celokupnom svom delu. Ovo, pak, sigurno neće iznenaditi nijednog pažljivijeg čitaoca Čoveka bez svojstava, u kojem kao da je uvrhunila ona oh, tako austrijska potreba za razračunom sa pompeznim, zagušljivim svetom Malograđanina, kojem će se docnije na svoj način posvetiti i još jedan Muzilov zemljak, Tomas Bernhard, koji je čak zabranjivao izvođenje nekih svojih dela u Austriji, zemlji koju je javno mrzeo strašću poznavaoca i posvećenika! Eh, lako je glupanima: oni uvek, prozaični kakvi već jesu, mrze samo tuđe zemlje, a svoje vole i cmaču s onom sluzavom rodoskvrnom požudom pervertita…

Svojedobno se Paul Tabori proslavio svojom Poviješću ljudske gluposti – prevedenom u Zagrebu pre podosta godina – u kojoj nesumnjivo ima stanovitih sintetičkih ambicija; na drugoj, "razbibrižnoj" strani, čitaoca zainteresovanog za sveprisutni fenomen Gluposti (koja nije uvek samo oko nas, nego i u nama, samo što je na tom nezgodnom mestu gotovo nevidljiva!) moglo bi se uputiti na Darvinovu nagradu, nedavno objavljeni zgodni brevijar praktične gluposti, iliti katalog najbizarnijih poznatih slučajeva stupidnog ponašanja, sa komičnim, tragikomičnim, ili posve tragičnim posledicama… Muzilov esej je od druge sorte: pisac razmatra i problematizuje sam pojam gluposti, kriterijume i mogućnosti njegovog određenja, kao i njihovu transformativnost tj. vremensku potrošivost; takođe, Muzil upozorava da je možda najvažnije uvideti stanovitu ne-fiksnost i ne–ekskluzivnost gluposti, da ona nije nekim ljudima data kao sam Usud, dok su je drugi blaženo lišeni. Navodeći primer stanja panike, kada se "odigrava suspenzija aktivnosti inteligencije i, još opštije, viših funkcija duha, koju podstrekava jedno primitivnije psihičko kretanje", Muzil pomalo koketno zdvaja nad tim mogu li ovakva stanja biti i, uslovno, "kolektivna", mogu li narodi, države, društva, doći u slično stanje, ponašajući se na isti način. Mogući odgovor nam i sam nudi, kroz konstataciju da su "sadašnji životni uslovi takvi, obrazuju tako prostran, složen, haotičan skup, da individualne gluposti koje se javljaju samo u određenim prilikama lako mogu da povuku za sobom konstitucionalnu glupost cele zajednice". Ako vam se, pak, ova potonja tvrdnja učini aktuelnom do nepodnošljivosti, onda je to samo otuda što je ona na svoj način svevremena, dakle otuda što je pisac kaobajagi terao lisicu, a isterao vuka, lucidno bocnuvši u mnoge Osetljive Tačke mentaliteta epohe koja je Osrednjost uzdigla na nivo principa, na meru pristojnosti! A šta je i taj ("kulturološki" još nesavladani i samoobnavljajući) fašizam (kao reaktivna, "opozicijska", nuspojava modernosti!), koji je inače baš merkao Austriju dok je Muzil držao svoje predavanje, nego masovni Ustanak Uzvrpoljene, Frustrirane Budalastosti? Mislite o tome – dok imate čime!