Dobar deo domaćih političara još jednom je prošlog vikenda iskoristio priliku da jasno pokaže da ne pati od viška skrupula, iskoristivši za promociju sopstvenih interesa tragični i potpuno lični čin samoubistva saveznog sekretara za rad, zdravstvo i socijalnu zaštitu Miodraga Kovača.

Za razliku od nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića, koji je, samo nekoliko sati ranije, pucao sebi u slepoočnicu na ulazu u Skupštinu Jugoslavije, ostavivši za sobom pismo u kome je jasno definisao motiv samoubistva i za svoju smrt optužio, navodeći imena, ključne političke ličnosti u zemlji, Kovač je otišao mirno i diskretno – onoliko koliko je uopšte moguće da stravičan čin prekidanja sopstvenog života bude miran i diskretan.

Miodrag Kovač je u petak, sat i po posle ponoći, pronađen mrtav u sobi hotela Eurobilding u Madridu, gde je boravio kao šef jugoslovenske delegacije koja je učestvovala na Konferenciji UN-a o starenju. Španska policija, koja je pronašla njegovo telo, odbila je svaku mogućnost ubistva i saopštila da je Kovač sam sebi oduzeo život obesivši se kaišem u hotelskom kupatilu. Pored tela pronađeno je i oproštajno pismo namenjeno prvenstveno porodici, čiji deo je ipak objavljen u medijima.

"Ovo je najmanje što mogu da uradim za rodbinu, moje prijatelje širom Jugoslavije, za moj narod u Crnoj Gori, za pretke i potomke", naveo je Kovač u svojoj poslednjoj poruci, dodajući da su njegova nepažnja i slaba procena ljudi kojima je verovao uradili da se nađe tamo gde nije mogao ni sanjati.

"Sin sam Crne Gore i svih srpskih zemalja i sin sam svih Južnih Slovena – pravoslavac, iako ovo nije po kanonu vere – trudio sam se da sve uradim za zajedničku državu do kraja, do Madrida – mog zadnjeg uzdaha", napisao je Kovač dodajući još nekoliko rečenica namenjenih isključivo porodici.

KREATIVNO ČITANJE: Mirko Marjanović, predsednik Socijalističke partije Srbije u odsustvu Slobodana Miloševića, uspeo je, ipak, da negde između redova pročita da Kovačevo samoubistvo ima veze sa usvajanjem Zakona o saradnji s Haškim tribunalom i (u tom trenutku samo pokušajem) samoubistva Stojiljkovića. "Njegovo samoubistvo je čin protesta zbog odluke njegovih partijskih drugova", samouvereno je istakao Marjanović, podsećajući da je Kovač prisustvovao sednici savezne vlade kada je raspravljala o saradnji s Tribunalom. Marjanovićevu izjavu odmah je demantovao Dragan Koprivica, portparol Socijalističke narodne partije (SNP) Crne Gore, čiji je Kovač bio član, izrazivši, pri tom, iznenađenje zbog "zloupotrebe tragične Kovačeve smrti" od strane v.d. predsednika SPS-a.

Nije se, međutim, SNP dopisivao samo s nekadašnjim koalicionim partnerom iz Beograda – daleko oštrije strele letele su pravcem SNP–DPS. Povod je bio tekst objavljen 30. marta u podgoričkom dnevniku "Publika", u kome se tvrdilo da bi Kovač mogao biti uhapšen zbog nezakonitog uvoza i prometa "enormnih količina" lekova. Pozivajući se na neimenovane izvore iz Palate federacije u Beogradu, list je naveo da "postoje nepobitni dokazi" da je Kovač "materijalno oštetio državu" i "ugrozio život građana nuđenjem lekova koji nisu imali odgovarajuće sertifikate".

Kovačeve stranačke kolege zato su ocenile da je pokojni ministar u poslednje vreme bio izložen "besprizornim i neosnovanim napadima DPS-a i pojedinih režimskih glasila Crne Gore" i podsetile da je čak i savezna vlada, na osnovu zahteva saveznog ministra policije Zorana Živkovića (DS), zadužila savezni upravni inspektorat da obavi odgovarajuću kontrolu resora za koji je bio zadužen Kovač.

"Izveštaj tog inspektorata usvojila je savezna vlada 4. aprila. Njegovim usvajanjem Vlada je odbacila sve insinuacije i podmetanja perma Kovaču", saopštio je SNP.

GNUŠANJE: Usledio je, naravno, depeesovski "utuk na utuk", koji nije bio nimalo nežan: "sa gnušanjem" odbivši "besprimjerne optužbe vrha SNP-a povodom tragične smrti dr Miodraga Kovača", stranka crnogorskog predsednika Mila Đukanovića potrudila se da objasni da je "SNP prevrtljivom politikom svoje funkcionere, kao i dojučerašnje koalicione partnere kontinuirano obmanjivao i dovodio pred svršen čin, bilo političkom likvidacijom ili predajom Tribunalu". Krešendo vladajuće crnogorske stranke bio je briljantan izdanak škola Mirka Marjanovića i poluzaboravljenog Gorana Matića: "DPS ukazuje da je Kovač jasno adresirao oproštajno pismo i da je na istu adresu imenom i prezimenom stiglo i oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića."

Pravim prijateljima i porodici pokojnog ministra ostalo je da sami (i možda uz pomoć neke buduće istrage nadležnih organa) nagađaju da li je i koliko na dramatičnu odluku ministra Kovača uticalo pisanje štampe, ili je tu bilo straha od odgovornosti zbog učinjenog (pojavile su se informacije o Kovačevom potpisu, iz prethodnog mandata, na uvoz sumnjivih lekova iz Kine, kojim je, suštinski, dirigovao tadašnji srpski ministar Milovan Bojić) ili su, ipak, presudni bili neki sasvim privatni razlozi. Kao i nakon svakog samoubistva, pravi prijatelji i porodica mučiće se s pitanjem da li su propustili neku priliku da pokojnom Kovaču pruže pomoć i podršku. Političke stranke, zaokupljene svojim ambicijama, u tome se, izvesno, neće nadmetati.