Posle oslobođenja, većina Francuza je mislila da će prvi partner Francuske biti njen saveznik Velika Britanija. To se nije dogodilo iz više razloga (neslaganja na Bliskom istoku, nesuglasice oko rešavanja nemačkog problema)…

Francuska je 1945. bila angažovana na veoma teškim projektima u pobeđenoj Nemačkoj: francuski protektorat u Rajnskoj oblasti, međunarodni u Rurskoj, aneksija Sara, sprečavanje ujedinjenja Nemačke… Mission Impossible! Kako bi sprečili da Moskva na kraju ne uzme pod svoje celu Nemačku, Englezi i Amerikanci su 1948. odlučili da od tri zapadne okupacione zone formiraju Saveznu Republiku Nemačku. Ovo novo krojenje mape Evrope Francuzima nije bilo po volji: videli su jezgro obnove jedinstvene nemačke države Bizmarkovog tipa. Rober Šuman, francuski ministar inostranih poslova, shvatio je da, ukoliko Francuska ne želi da ostane po strani, mora da vodi pozitivnu politiku prema Nemačkoj. Iskoristivši veoma jak pokret za evropsko ujedinjenje koji se javio po završetku Drugog svetskog rata, Šuman je imao jasnu ideju: Evropa će počivati, pre svega, na francusko-nemačkom pomirenju. Ključnu ulogu su odigrale intelektualne elite…

Ovom stranicom iz istorije je Žorž-Anri Sutu, profesor na Katedri za savremenu istoriju na Sorboni, započeo svoje predavanje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. I "Vreme" je razgovor s jednim od vodećih evropskih autoriteta za međunarodne odnose počelo ovom vrlo aktuelnom temom.

"VREME": Neki kažu da je za istinu i pomirenje prerano, drugi kažu da istina škodi pomirenju?! Ni ono što je opšte, ni ono što je posebno u strašnom iskustvu ratova na tlu Jugoslavije još nije predmet otvorene, kompetentne i široke rasprave…

SUTU: Mi smo u Francuskoj vrlo brzo, odmah 1945, shvatili da moramo da krenemo sa istinom o ratu, ali i sa pomirenjem. Zapravo, govorim o francuskim i nemačkim elitama, lakše je s javnim mnjenjem. Shvatili smo da moramo da stavimo tačku na "mehaniku" istorije koja je bila zapravo istorija ratova, sukoba, konflikta za konfliktom. Shvatili smo da nema budućnosti ako nam cilj bude da izravnavamo račune za istorijske nepravde i zla koja su nam naneta. Shvatili smo da moramo da napravimo novi početak, da moramo da nađemo zajedničku polaznu tačku i u tom pogledu su nam interesi bili isti. Početak je bio bolan i vrlo težak: ne zaboravite da su mnoge francuske intelektualce Nemci strpali u zatvore, neki su čak bili i u koncentracionim logorima, a vi govorite o pomirenju!? Mislim da i vi u Jugoslaviji morate da shvatite koliko se Evropa radikalno promenila od kraja Drugog svetskog rata.

U Francuskoj i Nemačkoj su elite počele razgovor o istini i pomirenju, kod nas su elite započele taj govor mržnje…

Promenite elite! Vrlo sam impresioniran ovim razgovorom sa studentima: stekao sam utisak da razumeju ovaj novi prilaz, da osećaju evropski puls. Oni će sutra doći na položaje na kojima se odlučuje i usmerava duh vremena. Tu retoriku o "istorijskim nepravdama", o "namirivanju računa" svet više ne prihvata, taj jezik više niko ne razume! Okrećemo novi list i počinjemo iz početka! Taj jezik o Kosovu, o "kolevci srpstva", "stoletnim ognjištima", istorijskim nepravdama i istorijskim pravima ne razume ni Evropa, ni Amerika, ne razume više niko u svetu. Hoću da kažem, iako su mnoge stvari tačne, to ipak nije način da se danas priđe rešavanju ovog problema.

Kako prići rešavanju kosovskog problema?

Danas postoji samo jedan način: treba naći put da se odbrane nacionalni interesi, ali poštujući evropske okvire, poštujući zajedničke evropske vrednosti, a to su pre svega ljudska prava. Evropa, naravno, nije savršena, ali se sve više pridaje važnost poštovanju ljudskih prava. To su sada nova pravila igre. Treba braniti nacionalne interese pod uslovom da su argumenti izloženi u formi koju Evropa može da razume. U ovom tranzicionom periodu akcenat treba da bude na ljudskim pravima, na pravima manjina. Kada raspravu o aktuelnim problemima na Kosovu počnete argumentom da je to kolevka srpstva od pamtiveka, to "ne ide", ali kada kažete da je srpska manjina na Kosovu potlačena, diskriminisana, da su prava ugrožena, onda – Evropa sluša. I zato morate prilagoditi svoj jezik novoj situaciji u Evropi, morate biti savremeni, što istovremeno znači da morate biti realisti. Možda se problemi neće brzo rešavati, ali će početi da se rešavaju. Ali, morate se osloboditi mitova, osobito nacionalističkih mitova. Budite savremeni!

U kolektivnom pamćenju generacija postoji ona duboko emotivna i pomalo patetična poruka na kalemegdanskom spomeniku zahvalnosti Francuskoj: Volimo Franacusku, kao što je ona volela nas od 1914. do 1918. Da li je to još jedan od naših mitova? Jedan deo Srbije kao da nije mogao da oprosti što je Francuska, "tradicionalni prijatelj Srbije", učestvovala u bombardovanju 1999…

Taj mit jeste bio realan do početka devedestih. Međutim, onda počinje intelektualna evolucioja, i kod nas u Francuskoj, ali i u Nemačkoj: tradicionalni mitovi su prevaziđeni. Politika se više ne bazira na iskustvu dva svetska rata. Ipak, mislim da i danas Francuska ima poseban senzibilitet za probleme koji muče Srbe i Srbiju. Mi u Francuskoj smatramo da je Srbija u ovom regionu od kraja XIX veka prednjačila u razvoju demokratije. Moram da naglasim da mi Francuzi smatramo da je Jugoslavija bila velika, značajna ideja, koja nažalost, u periodu između dva rata, pa i kasnije, nije dobro primenjivana. Realnost je da je ta ideja propala, što ne znači da nije bila dobra. Duboko sam uveren da je to za sve narode na ovim prostorima bila najbolja formula: jugoslovenska ideja je omogućavala da se očuvaju najveće vrednosti, da se pacifikuju tenzije i rivaliteti… Mislim da bi Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora morale da nađu rešenje koje neće voditi daljem rasparčavanju Federacije.

Francuska je možda najduže insistirala na očuvanju Jugoslavije…

Uvereni smo bili da je Jugoslavija bitna za očuvanje mira i stabilnosti i u regionu i u Evropi. Francuska i Nemačka su različito videle situaciju: Nemačka je smatrala da je Jugoslavija, kao uostalom i SSSR, veštačka tvorevina. Mislim da je i EU izvukla pouke iz konflikta koji je usledio na tlu bivše Jugoslavije. U prvom redu, da bi neka zemlja postala kandidat za članstvo u EU-u mora da reši problem manjina. Pariz i Berlin danas imaju slične stavove. Nažalost, tako nije bilo na početku devedesetih kada je Jugoslavija počela da se raspada, kada je ugovor u Mastrihtu propao, kada je Nemačka pohitala da prizna Sloveniju, a pre svega Hrvatsku, učinivši tako ionako vrlo tešku krizu bespovratnom.

Mislim da narodi bivše Jugoslavije danas treba da krenu i sa istinom i sa pomirenjem, i da uporedo rade na zbližavanju, na najrazličitijim nivoima saradnje.

Na svim tribinama u svim javnim kontaktima svi vam postavljaju pitanje koliko je Jugoslaviji potrebno vremena da bi postala članica Evropske unije?

Ne mogu da govorim o određenoj godini. Proces je započeo, treba nastaviti političke i ekonomske promene koje su počele u jesen 2000. Jugoslavija će biti veći i značajniji igrač nego do sada. Za potpunu integraciju potrebno je najmanje 15 godina. Primera radi, toliko su trajale i pripreme Španije i Portugala za ulazak u EU. Pa, i nama je zapravo trebalo toliko vremena da se ideja iskristališe i ostvari. Mislim da će sve države u regionu imati sličnu satnicu, Slovenija je druga priča… Možda vam se to sada čini večnost, ali proces je složen, težak: treba usaglasiti to zajedništvo, treba "svariti" sve te zakone, norme, pravila… treba toliko toga usaglasiti – od termometra do toalet-šolje. Posebno je pitanje donošenja odluka, administrativnog menadžmenta ovog velikog sistema.

Ipak, čini se da Francuska i Nemačka različito gledaju na ove savremene tokove.

U pogledu Rusije, Nemačka pokazuje veće nepoverenje i skepsu. Naime, Bon više insistira na što bržem proširenju NATO-a što dalje na Istok i posebno se brine za bezbednost baltičkih država. Francuska situaciju vidi drugačije: insistira na integraciji Rusije u evropski sistem bezbednosti u okviru OEBS-a. Razlikujemo se i u pogledu Turske: SR Nemačka želi da je što pre uvede u Evropsku uniju. Moram da naglasim da islamski fundamentalizam više zabrinjava Francusku nego Nemačku… Razlike između "franacusko-nemačkog para" sve su uočljivije, uostalom o tome govori i moja knjiga Neizvestan savez.

Koliko će se Evropska unija širiti na Istok? Da li je uopšte još aktuelna vizija Evrope "od Atlantika do Urala"?

Civilizacijski, Ruska Federacija je deo Evrope. Mislim, međutim, da ne bi bilo politički mudro da u skoroj budućnosti Rusija postane deo EU-a. Zašto? To bi potpuno razbilo političku ravnotežu. To bi, između ostalog, Rusiji natovarilo i nesavladive ekonomske probleme. Znate, za ulazak u EU treba mnogo priprema, mnogo rada, Rusija za to još nije spremna. Baltičke zemlje će pre ući u Evropsku uniju, sa Ukrajinom treba biti vrlo oprezan, tamo je situacija teška. Sa svim novim članicama treba ispoljiti veliku političku mudrost u pogledu prijema: ako njihovu ulaznicu u EU treba platiti udaljavanjem Rusije, onda je to suviše visoka cena. Smatram da sada treba veoma intenzivirati saradnju Evropske unije i Ruske Federacije koja je u tranziciji i koju treba usmeravati u demokratskom i prozapadnom smeru. U Rusiji su se već dogodile neverovatne promene: u Moskvi vidite poznate svetske banke na svakom koraku, glavne monete su euro i dolar. Mislim da je situacija između EU-a i Rusije, između Zapadne Evrope i Istočne Evrope zdrava: saradnja je vrlo intenzivna, uravnotežena. Nadam se da ćete se i vi pridružiti ovim savremenim tokovima.