U ponedeljak, baš nekako oko početka sastanka Vrhovnog saveta odbrane, u javnost je vešto plasirana vest da predsednik SRJ Vojislav Koštunica traži smenjivanje načelnika Generalštaba gen. Nebojše Pavkovića, jer da se ovaj "distancirao" od načelnika Uprave bezbednosti GŠ-a gen. Aca Tomića tako što je tvrdio kako ga taj njegov potčinjeni oficir nije obavestio o operaciji prema Momčilu Perišiću koja traje mesecima. Vest je pala na plodno tlo: javnost je već bila iritirana aferom Perišić, smenjivanje ili penzionisanje Pavkovića najavljuje se danima, 31. mart se bliži. Osim toga, vest je bila logična: posle izbijanja afere bilo je jasno da neko nešto mulja oko toga ko je šta znao od ranije. Koštunica je bio "ovlaš obavešten"; Pavković "nije znao do petka ujutro"; jedino su vlade SRJ i Srbije, ostatak DOS-a i javnost bili iskreno iznenađeni. Cela priča počela je da deluje tipično postoktobarski aljkavo i musavo, ne-baš-sasvim-iskreno. Naime, Aco Tomić teško da bi se bio usudio da mere tajnog audio i video snimanja primeni na Momčila Perišića i druge bez propisne pismene dozvole svog pretpostavljenog. Taj pretpostavljeni je – po logici stvari – Nebojša Pavković, pošto je Uprava bezbednosti VJ (od 1992) iz formacijskog sastava Ministarstva odbrane prebačena u sastav Generalštaba (u strahu da Milan Panić ne dozna neku vojnu tajnu). Pismena dozvola za takvu vrstu operacija izdavala se do sada na tri meseca, s mogućnošću vanrednog produžavanja na još tri meseca. Tu se sada javljaju razna pitanja: teško da je Pavković eto, tako, usput potpisao neki takav dokument, pak se sada ne seća na koga se odnosio… S druge strane, objašnjenja ponuđena od strane mehaničkih legalista takođe ne stoje: Aco Tomić možda "nije morao" da svog pretpostavljenog drži u toku jedne tako važne operacije, ali je – iz čitavog niza razloga – trebalo to da čini. Ono što je svakako morao da učini bilo je da svoje civilne kolege obavesti i s njima dalje koordinira celu akciju, jer je Perišić em civil, em potpredsednik Vlade i sve ostalo. To se Državnoj bezbednosti nikako nije dopalo: kontraobaveštajna zaštita Vlade Srbije njihov je posao, a ispalo je da nisu ni primetili da im je potpredsednik te iste vlade mesecima meta operativne obrade (špijuniranja) bratske službe. O uzajamnom pljuvanju Demokratske stranke, nekih članica DOS-a i DSS-a tokom tih desetak dana i da ne govorimo: reči poput "otuđeni centri moći", "špijunsko leglo", "prevrat", "izdaja", "vojni udar" itd. pljuštale su svakodnevno.

U takvom kontekstu, dakle, počinje u ponedeljak sastanak Vrhovnog saveta odbrane. Tu sede Vojislav Koštunica, Milo Đukanović (iz pristojnosti), Milan Milutinović (iz dužnosti), a po pozivu Nebojša Pavković, savezni premijer Dragiša Pešić i ministar odbrane Vladimir Radojević (obojica formacijski blago zainteresovani, mada ljudski razumljivo nezadovoljni što su bili izostavljeni u celoj priči). Izgleda da je Koštunica – sam razmišljajući ili u saradnji sa svojim pouzdanim kabinetom – smislio lukav plan: kako da ubije dve sivomaslinaste muve jednim udarcem. Predložio je da Nebojša Pavković bude smenjen zbog nedostatka oficirske solidarnosti putem "distanciranja" od svog brata u Hristu Aca Tomića; neizrečeni deo poruke je: "eto, sad se vadi, a dobro je znao; ostavlja kolegu na cedilu" i u tom pravcu. Ideja je bila da se ionako potrošeni Pavković baci u ralje DOS-a, demokratske javnosti i naših galantnih zapadnih saveznika i prijatelja, koji svi zajedno, tutti quanti, već mesecima traže smenu načelnika Generalštaba. Tako bi Aco Tomić ostao ojačan, čega se ostatak DOS-a i plašio. Naime, izvori "Vremena" iz te koalicije tvrde da su Pavković i Lazarević od 1999, a naročito posle 5. oktobra, celu Vojsku Jugoslavije "očistili i uzeli pod svoje" – osim Uprave bezbednosti, koja je u onoj postoktobarskoj gunguli ispuštena, pa je pripala Koštuničinom kabinetu. Zbog svega toga je Đinđić na vreme upozorio da oba generala ima da idu u paketu; jedan jer se pravio blesav (a ionako mu je rok trajanja davno istekao); drugi jer je prekoračio ovlašćenja. Neki krugovi iz DOS-a plaše se da bi ostanak Aca Tomića mogao polako da omogući Koštunici potpunu kontrolu nad vojskom; naime, kažu da je "Pavković poslednjih meseci postao kooperativan".

Oko dva sata trajala je prepirka oko dnevnog reda sastanka Vrhovnog saveta odbrane; tu su se čuli razni argumenti iz gore opisanih stavova i pozicija. Đukanović i Milutinović – svako iz svojih razloga – nisu hteli da popuste; oko pet popodne Đukanović je imao sastanak s holandskim premijerom; cela priča ispala je prevelika, pa su odlučili da nastave idućeg ponedeljka. Ishod – 0:0. Sada imaju sedam dana da se pregrupišu, razmisle (koliko god im to bolno bilo) i vide čija nana crnu vunu prede.

Cela ova priča, međutim, ima neke veoma važne uglove koji su u stranačkoj zaslepljenosti ostali zanemareni. Prvi ugao je haški: skandal pade baš nekako kada se cela javnost pripremila za neki spektakularan potez oko izručenja novih kandidata; svi znamo da je i Koštunici i DSS-u i Vojsci bilo kakva saradnja s Tribunalom u Hagu ravna gutanju žive žabe. Zna to i Momčilo Perišić; zato ne bi trebalo da nas iznenadi njegova moguća odbrana da nije špijunirao, nego je sarađivao s Tribunalom – preko Amerikanaca, doduše – ali ipak… U ovoj fazi krivičnog postupka, naravno, sadržaj Perišićevih komunikacija s Nejborom ostaje tajna; a to će i ostati ako suđenje bude proglašeno kao tajno (što je pravilo u ovakvim slučajevima) ili ako vojni tužilac dođe do zaključka da nema osnova za gonjenje – što nije isključeno. Naime, kao veoma čudna javlja se okolnost da vojni istražni sudija nije bio odredio pritvor nikome od trojice prijavljenih u aferi Perišić. U slučaju Momčila Perišića, to je razumljivo, iz razloga imuniteta; u slučaju potpukovnika Sekulića i civila Vlajkovića (iz Obrenovca), to je u nebo vapijući izuzetak, tim pre što je potpukovnik Sekulić direktno osumnjičen za dostavljanje Perišiću dokumenata koji se smatraju za vojnu tajnu… Ima li to neke veze sa okolnošću da je vojno pravosuđe formacijski ostalo u okviru Ministarstva odbrane, a ne Generalštaba – videće se. Tek, oklevanje vojnosudskih organa da u ovoj stvari postupe po uobičajenim procedurama budi izvesne sumnje i rezerve; rekao bi čovek da se uklanjaju dok ne vide šta će iz cele priče ispasti. To može biti razumljivo s obzirom na skori istek mandata svih vojnih tužilaca i sudija, nova imenovanja i sve što s tim ide, a o čemu će ipak, na kraju krajeva, odlučivati nekakvi civili…

Ispada polako da je Vojska počela da se oslobađa slaboumnog mita o apstraktnoj "apolitičnosti": o srbijanskoj politici sve se više vodi računa u vojnim krugovima, od Generalštaba, preko vojnog pravosuđa, pa do – ili možda od – vojne bezbednosti, koja se nekako prva i uključila. Valja se nadati da je to početak čuvene civilne kontrole nad oružanim snagama: da oficiri počnu da se brinu šta političke stranke misle i gde oni tu spadaju. Počelo je tako što su se Pavković i Lazarević odmah umacili i zatražili privilegije zato što nisu uradili ništa 5. oktobra; nastavilo se s Acom Tomićem, koji se nameće kao Koštuničin lični Jovica Stanišić, malo nezgrapan, ali kakav-takav. Ta gospoda oficiri ponašaju se bezobraznije od onih zaverenika iz 1903. s kojima je Pašić imao onolike muke; zaverenici su barem svrgli Obrenoviće s vlasti, a ovi nisu učinili ništa. Sada još i pokušavaju da uspostave "ravnotežu" tajnih službi, igrajući na paranoju unutar DSS-a i Kabineta: eto, imamo i mi kamere i mikrofone, pa da špijuniramo i mi njih kao oni vas. Sve u tom raspoloženju i sve više vodeći računa o interesima stranačkim umesto državnim dolazi se do afere Perišić.

Neki izvori iz DOS-a – a izgleda da tamo o tome postoji konsenzus – smatraju da je afera Perišić bila sakrivana od Vlade i od Državne bezbednosti upravo u nadi da će se, prateći trag Momčila Perišića, doći do "legla zapadnih špijuna u Vladi Srbije i DOS-u". Tako bi se ostvarili pusti snovi drugova čekista, Miloševićevih i Staljinovih siročića iz učilišta Đeržinskog i SMERŠ: evo smo otkrili zapadnu zaveru i infiltraciju u marionetskoj vladi, kao onomad 1948. u Čehoslovačkoj (London, Slanski), Mađarskoj (Laslo Rajk) i Bugarskoj (Trajčo Kostov)… Ako pretpostavimo da ima mnogo ljudi kojima još nije postalo jasno da se 5. oktobra promenila "društveno-ekonomska formacija", kako lepo kažu drugovi marksisti, onda se gornje rezonovanje javlja kao razumljivo.

Najvažniji ugao ove afere s Momčilom Perišićem, međutim, ostao je u metežu i galami našeg strančarenja zapostavljen skoro potpuno. To je ugao državnog interesa. Zdrav razum i tradicija kontrašpijunaže nalažu da se u ovako osetljivim slučajevima postupa veoma oprezno, vodeći računa o tome od čega je veća korist, a od čega šteta za državu. Markus "Miša" Volf, šef istočnonemačke tajne službe, priznao je u svojim memoarima da je šteta od pada Vilija Branta bila za njegovu državu veća nego korist od obaveštajnih podataka koje mu je dostavljao Brantov sekretar Ginter Gijom, zbog koga je Brant pao; to je samo istorijski primer iz koga ne treba izvoditi analogije, kao što se to po medijima ovde činilo. Ako se otkrije da neki potpredsednik neke vlade dostavlja obaveštajne podatke nekom diplomati neke prijateljske strane sile, prve stvari koje zdrav razum i iskustvo nalažu jesu procena i kontrola štete s tačke gledišta državnog interesa. Neko, međutim, treba da donese te procene, a to svakako nisu šefovi kontraobaveštajnih i drugih službi sami; to su pre svega politički lideri zemlje, kao ljudi koji imaju uvid u celinu politike, interesa i strategije. Zato u normalnim državama postoje koordinacije, saveti za nacionalnu bezbednost, združeni komiteti za stvari obaveštajne i bezbednosne i slična vladina, parlamentarna ili zajednička tela. Da je ova zemlja imala neki takav organ, slučaj Momčila Perišića bio bi smesta na dnevnom redu, onog trenutka kada bi kontrašpijunaža prikupila osnove za sumnju; razmotrile bi se štete i koristi, kao i preventivne mere dok se ne donese odluka, pa bi se na kraju zaključilo ovako ili onako. Veoma često – štaviše po pravilu – u normalnim državama se ovakvi skandali sa spektakularnim javnim hapšenjima i bruka sa kršenjem Bečke konvencije ne dešavaju: šteta je veća od koristi. To se rešava diskretno: osumnjičeni ode u penziju i do kraja života se ne oglašava javno; stranom diplomati i njegovom ministru objasni se tiho, ali energično da se takve stvari ne rade i on bude povučen, bez šanse da se ubuduće mota po trećim zemljama.

Momčilo Perišić i njegov američki kontakt Nejbor bili su pod nadzorom najmanje šest meseci (prva dokumentovana transakcija navodno se desila 11. oktobra 2001); umesto da istog trenutka bratsku Službu upoznaju sa stanjem stvari i počnu da rade zajedno, Aco Tomić i – navodno obavešteni – Pavković stvar vode sami; da li u nameri da Državnu bezbednost MUP-a Srbije predstave kao nesposobnu i nedovoljno budnu – ili zato što veruju da je i ta služba deo "špijunskog legla u Vladi Srbije"? I tako do kraja u motelu "Šarić". Tako su Aco Tomić, Nebojša Pavković i njihovi partneri iz kabineta Predsednika Koštunice od potencijalno čistog i urednog slučaja špijunaže (kako god se na kraju završio) napravili musavu, aljkavu i razblićkanu priču u koju niko do kraja ne veruje, pa ni oni sami. To je zato što je u politički ambicioznim konstrukcijama suština same stvari bila potisnuta u stranu: nije njima bilo ni do Mome Perišića ni do mogućeg slučaja špijunaže, nego da preko te afere obrukaju, ako ne i sruše, Vladu DOS-a. (To im, uostalom, i nije prvi put u ovih godinu dana…) Takav je utisak stvoren u javnosti odmah, a ostaje do dana današnjeg. Tu teško da mogu da pomognu izjave tipa "znaju organi šta rade, ne bi oni hapsili da nemaju dokaze" (Dušan Budišin, DSS), dostojne Moskve 1937, a iz stranke koja se diči antikomunizmom i legalizmom. Suviše to liči na objašnjenje onog oficira NKVD-a: "Mi ne proizvodimo škart".

E, sad: u rovitoj situaciji postoktobarskoj Upravu bezbednosti Generalštaba VJ trebalo je ne dirati nikako i ostaviti je samu sebi do reforme Vojske i sistema bezbednosti, jednoga dana, pa se ovakve stvari ne bi dešavale. Quieta non movere, ono što miruje ne dirati, kažu stari filozofi. Sad, kad je već to učinjeno, ne bi se smelo ostaviti ovako – ni tamo, ni ‘vamo, kao da ničega bilo nije. Sad je kasno i što pre treba donositi sistemske zakone o službama bezbednosti, vojnim i civilnim. Još je na snazi savezni zakon o osnovama sistema državne bezbednosti (april 1984), koji u svom duhu podrazumeva, a u tekstu pominje i vojne organe; to i ne bi bilo strašno kada bi se taj zakon poštovao: u njega su barem ugrađeni izvesni kontrolni mehanizmi izvršne i zakonodavne vlasti, koji su u jednopartijskoj državi bili puka dekoracija, ali koji bi se u višestranačkom saveznom parlamentu mogli kreativno iskoristiti. Recimo, član 17. Zakona kaže da savezni parlament obrazuje Komisiju za kontrolu Službe državne bezbednosti, "naročito sa gledišta poštovanja Ustavom i zakonom utvrđenih prava čoveka i građanina" itd.; "kao i u pogledu metoda i sredstava koje organi koriste u vršenju poslova iz svoje nadležnosti; razmatra probleme uočene u radu organa i o tome podnosi izveštaj i predloge Skupštini…". Član 16. ovlašćuje skupštine "društveno-političkih zajednica" (republike i pokrajine) da "vrše kontrolu nad zakonitošću rada organa" državne bezbednosti "preko posebnog tela"; funkcioneri koji rukovode organima "dužni su da tom telu daju obaveštenja i podatke iz delokruga organa kojima rukovode i ako oni predstavljaju tajnu"; itd. Inače, savezni ministar unutrašnjih poslova je – po slovu tog zakona – glavni šef i koordinator svih poslova Državne bezbednosti. Mehanizmi kontrole, dakle, postoje i ugrađeni su u postojeće – kakve-takve – zakone; pa sad ili ih koristite ili pravite nove; ovakva deregulisana situacija haosa i neodgovornosti ne može se više trpeti.